10 autora i autorki o Džejmsu Džojsu
Britanski pisac i bukerovac Martin Amis je verovao da je Džojs “blagosloven izuzetnom sposobnošću, sa raskošnim osećajem, kao siloviti skraćeni udarac koji se strmoglavljuje i umire u dodiru sa šljakom”
Vladimir Nabokov: Jednom je nazvao “Fineganovo bdenje”, Džojsov roman iz 1939 “Punningans Wake” (pun – eng. igra reči, prim. prev.), i opisao ga kao “kancerogena izraslina od kitnjaste reči-tkiva”, navodeći da se ta knjiga “jedva iskupljuje za jezivu žovijalnost folklora i slabu, preslabu, alegoriju.” Poznato je da je Nabokov imao podvojena osećanja spram Džojsovog kanona, ali je pojedina njegova dela, na prvom mestu “Uliksa”, smatrao briljantnim. “Uživaćete u sjajnim umetničkim stranicama koje je taj čovek ispisao, to su jedni od najboljih pasusa u celokupnoj književnosti; recimo, kada Blum donese Moli doručak. Kako predivno taj čovek piše!”, pisao je, sa ogromnim oduševljenjem, u “Lekcijama o književnosti”. Čak je i nacrtao mapu, prateći kretanje Stefana Dedalusa i Leopolda Bluma kroz Dablin 16. juna 1904. Za one koji predaju književnost, imao je iskren savet: “Umesto što nastavljaju sa besmislenim homerovskim, hromatskim i visceralnim naslovnjavanjima poglavlja, nastavnici bi trebalo da pripreme mapu Dablina gde se Blumove i Stefanove ispresecane maršute mogu lako pratiti.”
Martin Amis: Britanski pisac i bukerovac Martin Amis je verovao da je Džojs “blagosloven izuzetnom sposobnošću, sa raskošnim osećajem, kao siloviti skraćeni udarac koji se strmoglavljuje i umire u dodiru sa šljakom”, ali Amis je istovremeno bio i kritičan prema njemu. “Džojs ima veliki genij i nikakav talenat”, rekao je kada je posetio Paškovljevu kuću u Moskvi. Pojasnio je to piščevim pomanjkanjem ljubavi prema čitaocu: “Kada odete u Nabokovljevu kuću, u metaforičkom smislu, ponudiće vam njegovu najbolju stolicu, ispred vatre, i njegovo najbolje vino. Ako odete u Džojsovu kuću, ulazite u njegovo zdanje puno promaje gde nema žive duše. Onda ga zateknete kako se vrzma oko sudopere. Zatim vas ponudi morskom jeguljom između dva komada treseta i čašom medovače.”
Semjuel Beket: Irski književnik i dramski pisac upoznao je Džojsa kada je držao predavanja u Parizu. Smatrao je Džojsa svojim mentorom. Beket je prepisivao delove “Fineganovog bdenja” kada je Džojs počeo da gubi vid, a njegov prvi objavljen rad je bio esej u kojem je branio Džojsovo pisanje. Beket je mnogo pričao o svom odnosu sa Džojsom u intervjuu koji je dao Džejmsu Noulsonu, dotakavši se njihovog prvog susreta, Džojsovog odnosa sa svojim ocem, i kako ga je negovao u bolnici: “Kada sam prvi put sreo Džojsa, nisam nameravao da postanem pisac. To se javilo kasnije, kada sam otkrio da uopšte nisam dobar u profesuri. Kada sam otkrio da jednostavno ne znam da predajem. Ali se sećam kako sam pričao o Džojsovom herojskom dostignuću. Mnogo sam mu se divio. To je bilo to: epsko, herojsko, to što je postigao. Shvatio sam da ja ne mogu poći tim putem.”
Džojs Kerol Outs: O “Uliksu”, koji smatra najvećim romanom u engleskoj književnosti: ”Mnogo glasova, mnogo intonacija; mnogo naratora koji se bore da svetu nametnu svoje interpretacije; delo nalik operi koje će se najviše ceniti ako se iznova i iznova iščitava, naglas po mogućnosti, sa svešću o “veseloj ozbiljnosti” koja je osnova svakog pasusa. Šta Uliks znači? Fenomenalna smisalica. Lukavstvo. Roman za dovršavanje tradicije romana. Dok se Stefan samo-podučava, pokušavajući da impresionira njegovu skeptičnu publiku u Narodnoj biblioteci, kaže: “Lokalni kolorit. Ubaci sve što znaš. Načini od njih saučesnike.” Veličanstven u svojoj strukturi, živi u svojim pasusima, svojim govorima, svojim momentima harmonije i sukoba. Možda je to i remek-delo ogovaranja; Džojsu bi možda bilo veoma drago da čuje svoje čitaoce, decenijama kasnije, kako se raspituju o njegovim junacima. Tamo, kroz galamu tolikih glasova pomalja se, neodoljivo, smisao za urnebesnu prirodu univerzuma. Mnogo toga je sugerisano, malo toga je zapravo izrečeno. Mi se sklanjamo od ovog romana kao što se sklanjamo od života samog, sa brojnim zadirkivanjima, jarostima, neodgonetljivim pitanjima.”
Salman Ruždi: Godine 2001. Ruždija je intervjuisala holandska književna kritičarka Margo Dejkraf u vezi sa tim koja knjiga je najviše uticala na njega. S velikim zadovoljstvom je veličao lepotu Džojsovog “Uliksa”. “Džojs mi je uvek na umu, svugde ga nosim sa sobom”, rekao je Dejkarfovoj. “Ukratko, izgradio je univerzum od zrna peska. To mi je bilo otkrovenje: dakle i na taj način se može pisati! Nekome ko je želeo da postane pisac, kao ja što sam hteo, to je bilo savršeno, tako inspirativno, da je trebalo vremena oporaviti se. Jedno vreme sam mislio: ostaviću pisanje, postaću advokat. Kasnije sam pomislio da možda i dalje postoje male stvari koje još treba da se urade.”
Kormak Makarti: Ukoliko vas izluđuje Makartijeva averzija prema interpunkciji, okrivite Džojsa. Kada je gostovao kod Opre 2008, Makarti je njemu pripisao svoj minimalistički pristup “čudnim malim znacima”. “Džojs je dobar primer za interpunkciju. Drži je na apsolutnom minimumu. Nema razloga da izmrljate stranicu čudnim malim znacima. Mislim, ako pišete kako treba ne morati ni da koristite znake interpunkcije.”
Zejdi Smit: U intervjuu za Fojls, Smitova je pričala o Džojsu kao ultimativnom realisti i kako se to odrazilo na njen rad – naročito na njen roman iz 2012. “NW”, koji je kritičar Džejms Vud opisao kao delo “čistog, realističnog genija.” “Sve što radim je pokušaj da se približim stvarnom, onako kako ga ja doživljavam, i što se više približavaš realnosti iskustva, toliko bizarnije bi ono trebalo da izgleda na papiru i zvuči u ustima, jer naše pravo realno iskustvo ne dolazi upakovano u prikladnu tročlanu strukturu. Za mene, Džojs je ultimativni realista, jer pokušava da prenese kako iskustvo zaista izgleda. I za njega je ono toliko idiosinkratično da je morao da izmisli novi jezik za njega. Sve što sam pokušala u “NW” je da ispričam manje laži nego prošli put, i ispalo je onako kako je ispalo.”
Žak Derida: Francuski filozof, koji je godine proveo čitajući i proučavajući Džojsovog “Uliksa” na Harvardu, diskutovao je o “paradoksalnoj osobenosti Džojsovog efekta”: “Ovde je u pitanju takav zaplet i prostor da nadalje imate samo jedan izlaz: da postojite u sećanju na njega. Niste samo obuzeti njime, znali to ili ne, već ste i obavezani njime, prinuđeni da merite sebe spram ovog prevazilaženja. Postojati u sećanju na njega: ne neophodno sećati ga se, ne, nego da budete u njegovom sećanju, da nastanjujete njegovo sećanje, koje je od tog momenta veće nego što sve vaše konačne uspomene mogu da, u jednom slučaju ili u jednoj reči, skupe iz kultura, jezika, mitologija, religija, filozofija, nauka, istorija misli i literature.”
T.S. Eliot: “Smatram da je “Uliks” najvažniji izraz koje je sadašnje doba iznašlo; to je knjiga koja nas je sve zadužila i kojoj niko od nas ne može pobeći.”
Vilijam Fokner: Dok je bio student univerziteta u Misisipiju, ovaj nobelovac je upoznao Džojsa preko svog mentora, Filipa Stouna. Džojs je izvršio veliki uticaj na Foknerov rad, možda najprimetnije u njegovom visokomodernističkom epu “Buka i bes”. U jednom od svojih ranih intervjua, Fokner se stidljivo usprotivio opasci da je Džojsov rad uticao na njega. Kasnije u svojoj karijeri, Fokner se odužio ocu moderne književnosti: “Džejms Džojs je bio jedan od velikih ljudi mog vremena. Bio je naelektrisan božanskom vatrom.”
Tekst: Alison Nastasi
(prevod: Danilo Lučić)
