Istorija je prepuna ljudi koji jednostavno nisu. Oni su rekli “ne, hvala,” okrenuli se i pobegli u pustinju, živeli u buradima, spalili sopstvene kuće, ubili svoje silovatelje, odgurnuli večeru od sebe, meditirali prema svetlosti.
Čak su i bebe sposobne odbiti, a takođe i starci. Životinje odbijaju: u zoološkim vrtovima dok zure kroz pleksiglas i bacaju izmet ka licima posetilaca. Klase odbijaju. Siromašni bacaju svoje živote na barikade i radnici usporavaju proizvodnu liniju. Porobljeni su oduvek odbijali, trujući gozbe i abortirajući embrijone, a uporni, veseli pešaci postavljaju se nasuprot saobraćaju, predstavljajući tako prvu i najvidljiviju dnevnu lekciju iz stava prosto nemoj.
Ne govoriti predstavlja pripremnu metodu za ne. Vežbati neizricanje znači vežbati nesavitljivost, tim pre ukoliko smo u gomili. Ciceron je napisao cum tacent, clamant – „ćuteći, oni viču“– i bio je u pravu: nikada nemojte pomešati tišinu sa pristajanjem. Ćutanje je podjednako često znak zavere, koliko i pristanka. U prostoriji inače prepunoj živahnih ljudi koji ne govore ništa i pomno posmatraju figuru autoriteta, tišina predstavlja prvi začetak misli nećemo.
Ponekad se naše odbijanje ogleda u nepokretnosti. Usavršili smo mirovanje pre negoli gibanje. Kao i bilo koje novorođenče, svako od nas je puštao da odrasli jurcaju oko naših malenih tela, dok bismo zurili u detelinu ili pločice. Kao tinejdžeri gluvarili smo svuda i bilo je potrebno Obezbeđenje da bi nas oterali. Videla sam tako da su se policajci, u zemlji prepunoj pasa lutalica, dosetili da je njihova glavna dužnost da im ne dozvole pristup javnim fontanama, a čim bi ih oterali iz fontana na njihovo mesto bi došla druga grupa pasa. Isto je tako bilo biti tinejdžer u tržnom centru.
Ponekad, jedino moje sigurno mi pripada nama koji nismo, koji ne bismo, čija tela ili duhovi nisu sarađivali. To mi je usporilo, stajalo je naokolo, blokiralo put, imalo je skamenjeno lice dok su se drugi osmehivali postajući saučesnici. Još i sada smo iščezli, ne-pojavni, i u enigmi odbijanja otkrivamo da samostalno stvaramo sopstvenu nemogućnost da uopšte pokušamo, razboljevamo se, postajemo depresivni i nepomični, usled nemilosrdnog kruženja kapitalističkog da i prosto ne možemo, čak i kad bismo pomislili da zaista hoćemo. To je kao da je reka, koja je uvidela visinu svojih nasipa, odlučila da ne želi da ih preplavi već da ih nadmudri tako što će presušiti.
Iako je tačno da je odbijanje partner smrti – mislim da je Meri Mekarti rekla da je čak i pištolj prislonjen na glavu samo poziv – smrt je isto tako partner odbijanju, kao opcija koja često nije najbolja, ali ipak jeste opcija. Smrt kao odbijanje za materijal zahteva samo život, koji, ukoliko ga uslovi koji inspirišu odbijanje učine dovoljno jeftinim, može postati ponovo dragocen ukoliko se birano i herojski upotrebi kao ne.
Poezija je ponekad ne. Njena relativna tišina je pritajena forma pevanja negacije. Njen beg u prostranstva unutrašnjosti, u svetu grozničavog spoljašnjeg kretanja, ponekad je način da se stoji u mestu. Poezija je polu-popularna kod tinejdžera i revolucionara i dobra je za suprotstavljanje, za izgovaranje onoga što je suprotno od nečeg drugog, nudeći besmisao naspram smisla i nalazeći smisao uprkos užasnom besmislu sveta. Od svih pesama koje izgovaraju ne, pesma venecuelanskog pesnika Migela Hamesa Protiv policije, u prevodu Giljerma Pare, najelegantniji je izraz odbijanja:
Protiv policije
Moje čitavo Delo upereno je protiv policije
Ako pišem pesmu o Ljubavi, ona je protiv policije
Ako pevam o nagosti tela, pevam protiv policije
Ako od ove Zemlje načinim metaforu, biće to metafora protiv policije
Ako govorim neobuzdano u svojim pesmama, govorim protiv policije
A ako uspem da načinim pesmu, to je uprkos policiji
Nisam napisao niti jednu reč, stih, niti jednu strofu, a da to nije protiv policije
Sva moja proza je protiv policije
Moje čitavo Delo
Uključujući i ovu pesmu
Moje čitavo delo
Upereno je protiv policije.
Pesnici su slavobitno uspevali da se smeste, između monaha i svetaca, u klasu eksperata za odbijanje. Emili Dikinson, Gvendolin Bruks, Džordž Open, Amiri Baraka stoje u tom panteonu, govoreći „ne želim“, u panteonu onih koji su ponekad svoje lovorike nosili poput krune od trnja. Panteon onih koji nisu hteli, nešto je najbolje što crkvena poezija ima da ponudi. To je hram okađen mirisima žrtvovanih književnih karijera, pretrpan obaveštenjima o bakrotima pred ciničnim kulturnim kapitalom, ugrejan na vatri unutršanjosti, u kome obitavaju najpoznatiji i najnoviji. U njemu nećete naći poeziju oblikovanu u kukavičko možda, fluorescentno da, ili sladunjavo, kolaboracionističko, reakcionarno, elitističko i očajničko uradiću-šta-god-da-zahtevaju-od-mene.
Volim ne. Pomalo podseća na obrnutu mantru (om). Tajnovito je, prenosivo i radeno. Ono diktira logiku mog stvaralaštva, a i kada se greškom izgovori postoji nešto divljenja vredno u njegovom zvučanju. Ali čak i najveći od pesnika odbijanja možda ga pomalo ironično koriste, jer vrlo često odbijeno samo pojačava ono što se ne odbija. Ne jednog pesnika vrlo je često zapravo da umotano u ljušturu tog ne. Ne jednog pesnika je ponekad, ali retko, ne upućeno pesmi, dok je češće upućeno svim užasnim pejzažima i skupinama izvan pesme. To je ne upućeno banalnostima hemije i ratovima, ne zaposlenju i legalizmima, ne bednim ustrojstvima istorije i zemlji zasićenoj pohlepom.
Ponekad poezija svoje odbijanje izvodi kroz formalne strategije, a od tih formalnih strategija odbijanja, najprostija je poetska tehnika koju zovemo „obrtanje sveta naglavačke“. Ova pesma Volta Vitmena, nazvana „Transpozicije“, počiva na obrtanju kao sprovedenom odbijanju:
Neka reformatori siđu sa podijuma na kojima večito
—kukumavče – neka se idiot ili luda pojavi na svakom
—podijumu;
Neka sudije i kriminalci zamene svoja mesta – neka čuvari završe
—u zatvoru – zatvorenici nek u svoje ruke
—uzmu ključeve;
A oni što nemaju poverenja ni u rođenje ni u smrt ostale nek vode.
„Transpozicije“ izvrću društvene klase tako da se struktura koja ih omogućava ogoljava kao neodrživa. Vitmanova pesma je velikodušna i aktuelna jer svako ko je pročita može da sprovede isti način odbijanja, može da napiše sopstvene transpozicije. Evo i kako: uzmite postojeći svet i okrenite ga naopačke. Ili uzmite ono što postoji i pretvorite ga u ono što ne postoji. Ili uzmite ono što ne postoji i pretvorite u ga ono što postoji. Ili uzmite ono što postoji i protresite ga sve dok mu promena ne ispadne iz džepova. Ili uzmite bilo koju hijerarhiju i elemente sa njenog dna smestite u kategorije na njenom vrhu. Ili uzmite više različitih hijerarhija i pomešajte njihove sastavne delove.
Bertold Breht u svom eseju iz 1935. „Pet teškoća u pisanju istine“navodi odeljak staroegipatske pesme kojom se stvari potpuno obrću naglavačke:
I tako bi: plemići tuguju, a sluge se raduju. Svaki grad reče: isterajmo moćne napolje. Provališe u dvore i pobacaše spise. Robovi postaše gospodari.
I tako bi: sina uglednog čoveka više ne mogoše prepoznati. Dete gospodarice postade sin njene služavke.
I tako bi: moćnike vezaše za žrvanj. Oni koji nikada dana ne videše, izađoše na svetlo.
I tako bi: kutije siromaha od ebonovine razbiše, a drvorede bogataša sasekoše i pretvoriše u krevete. Pogledajte: glavni grad se sruši začas. Pogledajte, siromasi postadoše bogati.
Breht je napisao o ovoj pesmi: „Ovaj opis je značajan utoliko što predstavlja onu vrstu nereda koji moraju delovati privlačno svim potlačenima. Ipak, namere pesnika nisu transparentne.“ Služeći se obrtom, ova pesma uspeva da se sačuva od političkih opasnosti direktnog poziva na menjanje sveta dok istovremeno približava ono što se čini nemogućim samim tim što ga zamišlja. Nakon što je nepoznatom poretku priređena kognitivna proba unutar sigurnog prostora pesme, više ne delu sasvim nemoguće da gravni grad za čas može da se sruši, ili da sirotinja postane bogata. Ali osim kognitivne, rušenje grada sada postaje i društvena proba: jer se njegova inscenacija nije odigrala u svesti samo jedne osobe, već je podeljena, a kroz gest deljenja želja iskazana u pesmi – budući da njeno ispunjenje podrazumeva društvenu pretpostavku kolektivnog napora – korača ka svojoj izvedbi.
Odbijanje, koje je samo ponekad poezija, ne mora biti ograničeno na poeziju, a izvrtanje sveta naopačke, što često jeste poezija, ne mora da se zadrži samo na rečima. Reči su korisne za preokretanje sveta zato što su jeftine, obične, prenosive, darežljive i ništa nam se previše strašno neće desiti ako ih koristimo pogrešno, za razliku od šibica ili mačeta. Poezija je, pak, sačinjena od ideja, figura, tropa i sintakse podjednako koliko i reči. Možemo stvarati poeziju i bez jezika zato što je jezik, kao poligon za uvežbavanje poezije, otvorio vrata za drugačiju pesmu – pesmu predmeta, pokreta, okruženja i njihovog rasporeda. To ne znači da je pesništvo samo uvežbavanje preokretanja sveta: pokušajte sada da stolicu stavite na glavu.
Prenosi i obrtanja, makar samo na trenutak, poriču a potom i preuređuju svet. Na isti način poezija preuređuje rečnik: jedno „protiv“ poricačkog pesnika, predstavlja istovremeno jedno pokretno i snažno „za“, proširujući negaciju do genijalnog i naspramnog, do nepredviđenih kolapsa i uključenja. Ove reči znače nešto drugo, ili kao što je napisao britanski pesnik Šon Boni:
Naša reč za Satanu nije i njihova reč za Satanu. Naša reč za Zlo nije i njihova reč za Zlo. Naša reč za Smrt nije i njihova reč za Smrt.
Ogroman je prostor za značenje unutar „ne“ izgovorenog na osnovu veličanstvene logike poricanja poretka sveta. Pesničko ne može da zaštiti potencijalno da – ili preciznije, pesničko ne može zaštititi pakleno da, ili bilo kakvu varijaciju tog pakleno da. Na ovaj način, svaka pesma protiv policije takođe je baštinik ljubavi prema svetu.
En Bojer, američka pesnikinja i esejistkinja.
Preveo sa engleskog Marko Jovanović
