Foto: Oxfam International/Flickr
Svo vreme dok su klimatske promene bile deo politicke agende, neoliberalizam je bio u usponu. Što znači da je diskusija među elitama danas prepuna pseudo-rešenja za postojeći problem: optuživački apeli individama da preuzmu ličnu odgovornost za svoju konsumpciju; zelene tehnologije razvijene od strane privatnih kompanije javnim sredstvima koje zadržavaju patente; tržišni mehanizmi dizajnirani od strane industrija koje bi trebli biti uništeni; izvršne naredbe koje predlažu zadržavanje postojećeg stanja bez preteranog talasanja.
Autor: Alyssa Battistoni
Pitanje klimatskih promena nezahvalno je za masovnu politiku. Ne samo da je to pitanje komplikovano, njeni uzroci utisnuti su u svakodnevni život tako blisko da ih je teško videti dok se ne desi katastrofa. Cela planeta je obuhvaćena njima: oduke sa jedne strane sveta uništavaju živote ljudi na drugoj. U međuvremenu moćne i bogate korporocaije odgovorne za ovaj problem upravljaju institucijama zaduženim za njegovo rešenje.
Zapravo, zvuči podosta kao kapitalizam.
Svo vreme dok su klimatske promene bile deo politicke agende, neoliberalizam je bio u usponu. Što znači da je diskusija među elitama danas prepuna pseudo-rešenja za postojeći problem: optuživački apeli individama da preuzmu ličnu odgovornost za svoju konsumpciju; zelene tehnologije razvijene od strane privatnih kompanije javnim sredstvima koje zadržavaju patente; tržišni mehanizmi dizajnirani od strane industrija koje bi trebli biti uništeni; izvršne naredbe koje predlažu zadržavanje postojećeg stanja bez preteranog talasanja. U međuvremenu, mere štednje izgladnjuju javna dobra i servise u trenutku kad bi ih trebalo povećavati, i probuđeni nacionalistički pokreti zatvaraju granice u trenutku kad bi ih trebalo prelaziti.
Oni koji imaju najmanje da izgube, glabalnim zagrevanjem vode nas putem u katastrofu koja će prvo pogoditi crnce, siromašne i radnike – kako bukvalne katastrofe koje će pogađati sve češće tako i socijalne katastrofe koj će nastupiti ako desnčarski pokreti uspeju da preokrenu razumljive strahove u ksenofobne reakcije dok će se bogati povući u svoje luksuzne bunkere.
Vedrija strana natmurenih olujnih oblaka je što se liberalno kolebanje koje je dominiralo diskusiju o klimatskim promenama polako završava dok se talasi polako pomeraju u levo. Mogu li prestići rastući nivo mora drugo je pitanje.
Ako kapitalizam pokreće klimatske promene, znači li to da nam je potrebna revolucija da bi ih zaustavili?
Trebali bi se nadata da nije. Vizija levice o radikalnoj transformaciji može izgledati kao očigledan parnjak izazovu klimatskih promena. Ali Levica ostaje istorijski slaba i povratak na poziciju stvarne moći nije verovatan uskoro – sigurno ne u vremenskom period dovoljnom za preuzimanje ozbiljnih akcija. Ne možemo prekratiti dugoročni projekat građenja socijalizma – ali ne možemo ni skrajnuti klimatske akcije usput. U suprtonom Levica će uzeti moć samo da bi je dočekalo upravljanje stanjem ubrzanog klimatskog sloma.
Ma koliko da je neophodan prekida sa kapitalizmom, za sad se moramo usresrediti na rešavanje problema klimatskih promena najbolje što možemo unutar njega. To znači što jače gurati dekarbonizaciju na način koji postavlja scenu za održivo socijalističko društvo.
To možemo uraditi samo ako naš pokret ima snažo antikapitalističko jezgro. Na sreću, klimatski pokreti se postepeno pomeraju u levo, stavljajući kimatsku pravdu u prvi plan i gradeći savezništva sa zajednicama u prvim redovima ekstrakcije fosilnih goriva i posledica klimatskih promena. Starosedelački pokreti su vodili put u borbi na mestima kao što je Stending Rok koji su skrenuli globalnu pažnju na halapljivost naftnih kompanije i artikulisali vezu između dobrobiti zajednica i ekosistema od kojih zavise. Socijalisti se moraju pridružiti borbama protiv nejednakosti koje ocrtavaju budući eko-apartheid usput nastavljajući da grade masovni pokret boreći se da uspostva temelje koji sun nam potrebni da bi prevazišli fosilni (baziran na fosilnim gorivima) kapitalizam.
Klimatske promene, više nego i jedno druge pitanje demonstriraju potrebu za socijalizmom. Upućujući na potrebu za više demokratske kontrole industrije, tehonologija i infrastructure, više svesne namere o tome kako gradimo naš svet, zašto i za koga.
Prigrliti svesno planiranje sve širih sektora ekonomije i moći tehonologije je izraziti deo vizije “Stare Levice” – ali stara oholost o “savladavanju prirode” nije. Naš socijalizam tiče se stvaranje održive politike sreće i izobilje za većinu. Dajte nam hleb i ruže (ovo je parafraza one pesme bread and roses, prim. prev.) – i parkove i okeane.
Naravno, čak i ti klasični zahtevi postaju sve komplikovaniji kada suša preti žitnim usevima i cvetnim vrtovima, dok šume gore i okeani kisele. Klimatske promene moraju biti podsticaj Levici da misli kreativno, organizuje ekspanzivno i deluje brzo.
Izvor JACOBIN
PREVOD Slobodan Golubović
