Kako smo postali iskrivljen odraz u ogledalu Zapada
Može se reći da sve više nestaje razlika između “stalnih” i “privremenih” poslova. Naravno da se oni bitno razlikuju kada je u pitanju sigurnost radnog mesta, ali kada čovek pogleda šta ljudi zapravo rade, i koliko dugo rade, “stalni” poslovi postaju sve “privremeniji” i obnuto.
(Larš Fr. H. Svensen, Filozofija rada, Beograd 2012.)
Negde je Slavoj Žižek pisao da je Evropa, dok su se kod nas odigravali poslednji balkanski ratovi, na neki način perverzno uživala u tim orgijama, što zbog “nelagode u kulturi” (iživljavanje divljaštva) – što bi rekao Frojd, ili pak zbog tanatološkog viška užitka: bolje oni nego mi (strah od smrti, ali i užitak jer ne umiremo mi; ipak nas frustrira što i mi ne uživamo u orgijastičkom ubijanju) – što bi bilo na tragu Lakanovih i Batajevih psihoanalitičko-filozofskih istraživanja. Ratni sukob na Balkanu je bio za ostalu Evropu, osobito onaj njen zapadni deo, užasna opomena da se to događa na njenim granicama i da lako može da se prelije i “sa one strane” (setite se Nadrealista i njihovog skeča o ujedinjenoj Jugoslaviji i razjedinjenoj Evropi), ali i mogućnost da se posredno ižive neki primitivni momenti socijalnog razvoja. Evropa je, onako “glembajevski”, iščekivala užas, zastrašena mogućnošću rata i na svom teritoriju, ali, opet, kažem ne i bez ekstatično-primarnog uživanja u žrtvovanju bogovima rata. No, ima još jedan segment koji je vrlo frustrirajući, a to je ta prokleto-proročka crta balkanskih ratova koja, po Žižeku, može da ukaže na disutopijsku budućnost ujedinjene Evrope. Šta ako je balkanski “sindrom” ustvari uvid u haos i viziju EU koja neće počivati na demokratiji i slobodi nego na diktatorskim režimima, koji će, opet, viziju jedinstva svesti na sopstvenu dominaciju?
Ali, da ne mračimo... Jednu drugu budućnosnu zanimljivost sam hteo da podelim sa vama, a ta zanimljivost je opet postala čudno-specifična za ove naše balkanske prostore ili, bolje rečeno, postala je iskrivljen odraz u ogledalu onoga što se događa ili će se (disutopijski) tek desiti na modernom Zapadu. Reč je o radu, zapošljavanju, radnom vremenu, radnom ugovoru, pravima radnika itd. Po uvidu norveškog filozofa Larša Svensena zapošljavanje danas na Zapadu sve više nosi karakter privremenosti jer je dinamika samog upošljavanja promenjena. Radnik u EU, ali i u SAD ili Japanu, spreman je na učestaliju promenu zaposlenja, jer je dinamika tržišta rada mnogo frekventnija i brža na Zapadu uopšte. Za radnika u SAD je najnormalnija stvar da promeni nekoliko gradova ili mesta življenja u toku svog života radi boljeg posla i veće plate i nekako je tamo “psihologija” privremenosti posla dinamičnija i sa većom tradicijom nego u drugim delovima razvijenog sveta. Razvoj kapitalizma uticao je na to da se samo razumevanja sigurnog i trajnog radnog mesta promeni i da se više prednost daje privremenim poslovima, kao da je nadvladao duh avanturističkog odnosa u odabiru posla. Takođe je promenjen odnos prema zanatskom umeću i stručnosti u poslu uopšte – prema Svensonovom svedočenju danas na Zapadu imate puno mogućnosti sticanja raznih radnih veština u firmi gde je radnik zaposlen. Naprosto, kroz razne obuke i specijalizirane treninge može radnica/radnik da stekne različite veštine i da se usavrši, a samim tim i napreduje i promeni posao koji je do tada radio i zameni ga boljim.
Dakle, vaša škola ili zanat više vas ne obavezuju da radite samo određenu vrstu posla nego možete brzo i efikasno da se usavršite i postanete nešto što niste ni planirali da budete, ali eto, sticajem okolnosti, zbog bolje zarade, na primer, promenite struku. Tržište rada se toliko dinamiziralo i promenilo na Zapadu, što nosi mnogo prednosti ali i ozbiljnih manjkavosti, da nama na Balkanu je teško i razumeti, a kamoli prihvatiti takve obrasce rada i zapošljavanja.
No, naš specifikum se, verovali ili ne, ne ogleda u tome što se zapadni modeli zapošljavanja ovde ne primenjuju već zato što se koriste iskrivljene i totalitarno-izrabljivačke forme tih modela. Opet, kao u malopređašnjem opisu disutopijskih vizija EU i zapada uopšte, i na planu rada i zapošljavanja kod nas se događaju distorzirane pojave. Kod nas, u Srbiji konkretno, podrazumeva se privremni status zaposlenog, osobito kada se radi o tzv. privatnom sektoru gde je to normalna i redovita pojava. Uglavnom se ovde radi o kratkoročnim ugovorima na zaposlenje u trajanju od jednog ili više meseci, a nakon isteka ugovora radnica/radnik dobije “privremeni” otkaz, a potom dobija novi-privremeni ugovor. Zašto? Pa da privatnik – mada se ovo događa i u državno-javnom sektoru – ne bi morao dati radniku stalan ugovor i tako sebi navući “bedu na vrat” u vidu uplaćivanja zdravstvenog, penzionog, socijalnog ili još kakvog “nog” koji poslodavcu uzima mnogo para, a kojima se namiruje izuzetno skupa državna administracija. Znači, kod nas se ne radi o stimulaciji dinamike promene radnog mesta već o klasičnom izrabljivanju i korištenju radnika koje je omogućeno, interesima poslodavaca i državne administracije, pa je logično da uz to ide i nezainteresovanost države i njenih nadležnih organa da pomognu radniku u zaštiti njegovih prava. Poznato je da i poslodavci retko primenjuju obaveznu donju cenu rada i radnike plaćaju daleko ispod te cene, a neretko im i tu ckravicu zakidaju ili uopšte ne isplaćuju. Kod nas je koncepcija privremnog rada postala aksiom, nužno zlo protiv kojeg se ne umemo izboriti jer potražnja za zaposlenjem je tolika da poslodavac može da bira, a zakoni nas ne štite jer ili ih nema ili se pak ne primenjuju. I to našu “viziju” ili bolje rečeno surovu realnost bitno razlikuje od one zapadnoevropske, na primer, jer tamo je privremenost radnog mesta produkt novih proizvodnih odnosa koji dinamiziraju tržište rada što opet kažem ne znači i nužno boljitak za radnika, ali mu daje više mogućnosti da odabere pravi posao za sebe i da ga menja kada pronađe bolji.
Mi smo ovde na Balkanu žrtve zapadnoevropske disutopije i za to smo najviše sami krivi, mada po pravilu optužujemo druge. Mi na rubovima Evrope, pri tome mislim na naše ekonomsko-kulturne domete, živimo zapadnoevropske košmare i uporno se kontaminiramo sadržajima koje razvijeni svet ne želi. A onda se pitamo zašto nas EU neće ili pak zašto nas tako teško integriše u svoju obitelj. Niko ne želi da košmar postane njegova stvarnost... Niko ne želi bure baruta u svojim temeljima...
Izvor: Autonomija http://www.autonomija.info/zlatko-jelisavac-disutopija-na-rubovima-evrope.html
