fbpx

Žan Lik Marion: Filozofija danas ćuti o ljubavi

635781072677747745 1099335893 black and white love images 3.imgopt1000x70

Kada je reč o ljubavi, o kojoj je zaborav nesumnjivo sve odlučio, ona je filozofiju zaboravila gotovo do odricanja; čak je i izgubila želju za njom; a ponekad bismo skoro poverovali da je mrzi. Filozofija ne voli ljubav jer je ona podseća na njeno poreklo i njeno dostojanstvo, njenu nemoć i njihov razvod. Kad je otvoreno ne mrzi, ona o ljubavi ćuti.

Danas filozofija uopšte ne govori ili sasvim malo govori o ljubavi. Uostalom, vrednija je i ta tišina nego – ukoliko bi se o njoj i usudila govoriti – da filozofija maltretira ili izdaje ljubav. Skoro bi se moglo posumnjati u to da je filozofi uopšte doživljavaju, da kojim slučajem ne naslućujemo njihovu bojazan da o njoj uopšte i nemaju ništa da kažu. S razlogom, jer bolje nego bi ko drugi znaju da više nemamo reči koje je izgovaraju, koncepte koji je promišljaju, niti moći koji je slave.

Filozofi su je, kao potisnutu, neizgovorenu i nepriznatu, zaista napustili, lišili pojma i, konačno, odbacili na mračne i uznemirujuće rubove svog samodovoljnog razuma. Nesumnjivo je da neki drugi diskursi nastoje da naglase taj skrajnuti status i da, na sebi svojstven način, u tome ponekad uspevaju. Time što me oslobađa od moje erotske afazije poezija može izgovoriti i ne znajući artikulisati ono o čemu eksperimentišem; međutim, ona mi nikada neće omogućiti da razumem pojam ljubavi. Roman uspeva da prekine autizam mojih ljubavnih kriza, ponovo ih upisujući u društvenu, mnogostruku i javnu narativnost – iako ne objašnjava ono što mi se zaista, upravo meni, dešava. Teologija zna o čemu je reč, samo što ona to isuviše dobro zna, uvek izbegavajući da mi nametne neposrednije tumačenje Stradanja i da – ne obazirući se na njegovu pojavnost, ne dajući značenje njegovoj imanenciji – poništi moje strasti. Psihoanaliza se može odupreti tom nestrpljenju i poznato joj je da prebiva među mojim svesnim i pre svega nesvesnim doživljajima – upravo da bi bolje konstatovala kako patim od nedostatka reči potrebnih da bih izgovorio nedostatak; njoj samoj, doslovno, nedostaju pojmovi kojima bi promišljala te doživljaje. Iz tih iznurujućih napora proizilazi da svedolazeće, drugim rećima, svi oni – vi i ja, prvenstveno – koji vole, uopšte ne znajući šta ljubav jeste niti šta od njih ona očekuje, naročito kada je proživljavaju, imaju utisak da su osuđeni na najgore zamene: očajni sentimentalizam popularnih štiva, frustrirane pornografije industrije idola ili bezoblične ideologije pojedinačnog ispunjenja, te hvalisave zaglušenosti. I tako filozofija ćuti, a u toj tišini ljubav se briše.

To prenebregavanje pitanja ljubavi od strane pojma trebalo bi da skandalizuje, tim više što filozofija oličava svoje poreklo u samoj ljubavi, i to samo u njoj, u ,,toj velikoj boginji“. što upravo i potvrđuje i njen ime – ljubav prema mudrosti – (kako glasi ispravan prevod reči φιλοσοφία, ponekad i uprkos njoj samoj). Kako bi to trebalo da čujemo? Najčešće prihvatljivo – da je potrebno tragati za mudrošću koju nemamo, upravo zato što nam izmiče – a to se završava u banalnosti, u jednom truizmu. Time se, u stvari, maskira nešto drugo, dakle radikalnije: filozofija se definiše kao ,,ljubav prema mudrosti“ upravo stoga što mora započeti s ljubavlju pre nego s pretenzijom na znanje. Da bi se dospelo do razumevanja, najpre ga je potrebno želeti; drugim rečima, čuditi se pred nerazumevanjem (pri čemu to čuđenje treba da ponudi početak mudrosti); čak i patiti zbog toga što se nešto ne razume, doslovno, bojati se nerazumevanja (tako da ta bojazan otvara mudrost). Filozofija razumeva samo u meri u kojoj voli – volim da razumevam, dakle, volim da bih razumeo; a ne, kako smo skloni da verujemo, konačno sam nešto razumeo i to zauvek oslobađa potrebe da volim. Nikako se ne podrazumeva, ma koliko nam to danas delovalo paradoksalno, da je filozofija pre svega povezana s naukom, kao da se saznajni projekt, ne pribegavajući nekom drugom promišljanju ili nekoj drugoj pretpostavki, sam po sebi nameće. Naprotiv, moguće je da bi za postizanje istine u svim slučajevima bilo potrebno najpre ih želeti, dakle voleti. I iskustvo savremene ideologije, to saznanje koje sve žrtvuje moći, činjenično nam je pokazalo da čovek vrlinu ne voli spontano i da je često žrtvuje laži, ukoliko mu ona obezbeđuje moć. U meri u kojoj filozofija prestaje da se razumeva najpre kao ljubav i da polazi od nje, u meri u kojoj se neposredno poziva na znanje i pretvara ga u riznicu znanja, ona ne samo što protivreči svom prvobitnom određenju već i izmiče istini, koju menja za nauku objekta – taj obrok skuvanog sočiva. Poznato je da se malo-pomalo, tokom uporne, ubrzane i nezadržive evolucije, filozofija konačno odrekla svog prvobitnog imena ,,ljubavi prema mudrosti“ zamenivši ga, jednako kasnim (sredinom srednjeg veka) i još problematičnijim (u doba klasicizma) imenom metafizike. Ova radikalna mutacija je ne samo definitivno obezbedila primat bivstvujućeg kao univerzalnog objekta znanja, što je dalo maha projektu nauke i, od toga nerazlučivo, vladavini tehnike nad svetom, već je pre svega cenzurisala erotsko poreklo filosofije. Moguće je da zaborav bića maskira radikalniji zaborav na osnovu kojeg proizilazi i erotski zaborav mudrosti. Sa završetkom svoje istorije, dakle danas, nakon što je srozala biće na nečasni nivo objekta i zaboravila biće u potpunoj povučenosti, filozofija je, nadalje, gotovo nečujna, čak izgubila ona zarad čega je žrtvovala erotsko: svoj status nauke, a u izvesnoj meri i svoje dostojanstvo znanja.

Kada je reč o ljubavi, o kojoj je zaborav nesumnjivo sve odlučio, ona je filozofiju zaboravila gotovo do odricanja; čak je i izgubila želju za njom; a ponekad bismo skoro poverovali da je mrzi. Filozofija ne voli ljubav jer je ona podseća na njeno poreklo i njeno dostojanstvo, njenu nemoć i njihov razvod. Kad je otvoreno ne mrzi, ona o ljubavi ćuti.

Iz: Žan Lik Marion, Erotski fenomen, Akademska knjiga, Novi Sada, 2015.

Filozofski magazin