Kada za jednog fudbalera bogati katarski fond odreši kesu i isplati pola milijarde evra, dok istovremeno polovina čovečanstva živi na ivici egzistencije, razum nalaže da se konačno stavi prst na čelo i odrede nekakve granice u ovakvom rasipanju. Međutim, što se fudbala tiče, dok god je „hleba i igara“ jedino što taj isti siromašni narod želi, zakon velikog profita nastaviće da iskrivljuje postojeća finansijska pravila. S druge strane, na primeru košarke i američke NBA lige dokazano je da upravo striktnim pravilima može da se kontroliše naizgled neobuzdano tržište skupih transfera.
Po finansijskom zamešateljstvu u oblasti sportskih transfera direktori najvećih fudbalskih klubova iz razvijenijeg dela Evrope ni po čemu ne zaostaju za balkanskim lovcima u mutnom, a to ilustruje i najbombastičniji primer ovog leta – transfer Brazilca Nejmara iz Barselone u Pari Sen Žermen za rekordnih 222 miliona evra. Uključujući i najmanji zagarantovani iznos isplate brazilskom reprezentativcu u vrednosti od 296 miliona evra, koje će Parižani morati da plate u roku od pet godina, to jest do isteka pomenutog ugovora, celokupni transfer je zapravo „težak“ čitavih 518 miliona evra. Poređenja radi, budžet grada Beograda za 2017. godinu iznosi oko 840 miliona evra.
Prema preciznim sportskim statističarima, odlazak Nejmara iz Barselone koštao je dvostruko više od prethodno postignutog rekorda u fudbalskim transferima. Evropsko tržište već je „prenaduvano“, konstatuju kritičari engleskog Gardijana, a „slučaj Nejmar“ samo će pokrenuti spiralu finansijskog užasa u narednih nekoliko godina.
Pari Sen Žermen je prošle sezone bio drugoplasirani tim u francuskoj prvoj ligi i cilja na visoko, a svakako ima dovoljno novca za takve ambicije, barem na papiru. Njegov vlasnik je prebogati katarski fond Oryx Qatar Sports Investments, koga očigledno ne interesuju previše aktuelna ekonomsko-politička trvenja na domicilnom tlu, već bez i malo zadrške nastavlja da baca naftaške pare na moderne gladijatore. Međutim, osim pitanja da li će se, kada i kako, kupovina Nejmara isplatiti njegovim novim vlasnicima, među fudbalskim analitičarima raspravlja se i o tome da li uopšte postoji „plafon“ do kojeg sme da se ide u transferima igrača, i ko to uopšte kontroliše?
Slikovit komentar u vezi sa najnovijom akvizicijom Parižana dao je jedan od najboljih golmana svih vremena i aktuelni čuvar mreže torinskog Juventusa, Đanluiđi Bufon: „Sve je nasumično i u rukama onih koji imaju novac. Danas neko vredi 10 miliona evra, a već sutra 100 miliona evra. Ne razumem više koji su to kriterijumi da bi se odredila vrednost nekog igrača. Normalno je da kada ustanovimo neke vrednosti, da postoje i parametri. Kada sam bio mali deda mi je govorio da kada se balon napumpa, on na kraju puca“.
Rupa bez dna
Ova tema nije nova, naprotiv, sve veći jaz između finansijskih mogućnosti klubova koji pripadaju „ligama petice“ (engleska, španska, italijanska, nemačka i francuska liga) i klubova iz ostatka Evrope – o drugim kontinentima i da ne govorimo – primorao je krovnu evropsku fudbalsku organizaciju da osmisli program finansijskog fer-pleja (UEFA Financial Fair Play –FFP), odnosno seta regulatornih mera koji će taj jaz vremenom da umanji. No, osam godina od donošenja ovog programa, i šest od njegovog prvog implementiranja, ništa se bitno nije promenilo – bogati su postali još bogatiji, a siromašni još siromašniji. I ne samo to, već su objedinjeni dugovi evropskih klubova sve veći, sa tom razlikom da je najvećima i dalje dozvoljeno da nesmetano trguju jer u svojim rukama imaju veliku aktivu u vidu najboljih igrača današnjice, dok klubovi sa ruba Evrope polako iscrpljuju sve mogućnosti i postaju lak plen lokalnim ili uvoznim tajkunima.
Primera radi, Real Madrid je pre tri godine bio više od pola milijarde evra u dugovima, pa ih je donekle umanjio, da bi ga na vrhu zvanične UEFA-ine liste najzaduženijih početkom 2017. godine smenio Mančester Junajted, sa tačno 536 miliona evra duga i povećanjem dugovanja od čak 25% u odnosu na prethodnu fiskalnu godinu.
Koliko je program FFP, zapravo, nemoćan da se izbori protiv uticaja velikog novca videlo se letos, kada su čelnici španske prve lige prvobitno odbili francusku ponudu za Nejmara, tvrdeći da se ona upravo kosi sa osnovnim načelima proklamovane finansijske discipline, zato što je Pari Sen Žermen prethodnu godinu završio sa gubitkom većim od dozvoljenog. Šta su potom preduzeli u Pari Sen Žermenu? Jednostavno rečeno, obavili su transfer preko mehanizama svetske fudbalske organizacije (FIFA) i time „zaobišli“ evropsku podružnicu UEFA i njen jalov FFP program. U Barseloni sada verovatno još uvek prebrojavaju dobijeni novac…
Drugi aspekt vezan za fudbalske ugovore koji se gotovo uopšte ne kontroliše kako bi trebalo vezan je za poreze na ostvarene transakcije, kako od strane fudbalskih klubova, tako i od strane samih fudbalera. Naime, stope oporezivanja se razlikuju u odnosu na to u kojoj zemlji je ozvaničen transfer novca, a klubovi, pride, često pribegavaju otvaranju zasebnih računa u poreskim rajevima kako bi „sačuvali“ što više para od poreznika. Tome pribegavaju i fudbaleri, što najbolje ilustruje ove godine potvrđena sudska presuda od 21 meseca zatvora za Lionela Mesija, najveću fudbalsku zvezdu na planeti, zbog utaje poreza u periodu 2007-2009. Mesi će, zahvaljujući svom imenu i skupim advokatima, po svoj prilici izbeći zatvorsku kaznu, mada svakako ne i novčanu, a španski poreznici u ovom trenutku češljaju po papirima njegovog najljućeg rivala, Kristijana Ronalda, koji izgleda takođe nije bio imun na malo „štednje sa strane“.
Ista šansa za sve timove
I dok je prostora za manipulaciju novcem u fudbalu mnogo, u najelitnijoj košarkaškoj ligi na svetu stvari stoje sasvim drugačije. U američkoj NBA ligi postoji institucija „platnog plafona“ (salary cap), odnosno najvećeg dozvoljenog iznosa zbira zarada svih igrača u timu. Ovo pravilo postoji i u većini ostalih američkih profesionalnih sportskih liga, kao što su hokejaška NHL liga ili NFL liga u američkom fudbalu, ali je NBA najbolje uzeti za primer jer se često pominje i u srpskim medijima.
„Platni plafon“ je svake godine viši za nekoliko miliona dolara, a za sezonu 2017-18 iznosiće oko 99 miliona dolara. Njega zajedno ugovaraju predstavnici klubova, lige i asocijacije košarkaša na osnovu prethodno postignutog kolektivnog ugovora. E sad, izuzetaka za „probijanje plafona“ ima puno, ali su i oni regulisani od slučaja do slučaja, i dodatno se naplaćuju porezom na luksuz, po veoma visokim tarifama, zbog čega ovakvu praksu bogati vlasnici klubova listom izbegavaju. Primera radi, za prekoračenje „platnog plafona“ u iznosu do pet miliona dolara, za svaki dolar iznad propisane granice klubovi moraju dodatno da plate dolar i po poreznicima, što će reći da stopa oporezivanja iznosi 150%. I to je najniža stopa – kako rastu iznosi prekoračenja, tako raste i stopa oporezivanja, sve do 400%, dok posebno strog tretman imaju „ponovni prestupnici“, odnosno oni klubovi koju su prethodnu sezonu završili iznad dozvoljene crte.
U ovom trenutku poznato je da će porez na luskuz u NBA ligi sledeće sezone morati da plate aktuelni šampioni, Golden Stejt Voriorsi, i to u iznosu od nekoliko miliona dolara. Ova cifra bila bi i veća da se zvezda tima i zvanično najbolji igrač ovogodišnjeg plej-ofa, Kevin Durent, nije odrekao 12 miliona dolara svoje plate. To je učinio, kako kaže, u cilju da šampionski tim ostane u celosti na okupu i dogodine, to jest da ne optereti finansije kluba i primora upravu da proda nekog od ključnih igrača. Iako ovo zvuči na prvi pogled neverovatno, Durent je, u stvari, napravio veoma promišljen potez i, pošto je pokazao lojalnost svom klubu, može da očekuje da će u sezoni 2018-2019, kada će isteći ugovori pojedinih njegovih saigrača, biti nagrađen veoma dobrom platom, koja će mu nadoknaditi sadašnji ceh.
Na kraju, treba napomenuti i da svi košarkaši koji nastupaju u NBA ligi plaćaju porez na dohodak u Sjedinjenim Državama, koji iznosi oko 50%. Drugim rečima, njihove često spominjane zarade se objavljuju uvek u bruto iznosima, a zapravo su upola manje.
Uz pravilo da početnici u ligi, popularno rečeno rukiji, dobijaju niže plate od svojih starijih kolega, kao i da poziciju na godišnjoj draft lutriji, kada se biraju najveći talenti sa američkih koledža i svih ostalih svetskih liga, određuje plasman u prethodnoj sezoni, i to tako da lošije plasirani klubovi imaju prvenstvo izbora – dolazi se do zbira najrazličitijih faktora koji mogu da utiču na klupske finansije, zbog čega direktori klubova više liče na matematičare nego na poznavaoce aktuelnih košarkaških prilika. Ali poenta je u tome da je ista šansa u startu ponuđena svim učesnicima u ligi, i da za krajnji (sportski) uspeh nije presudno koliko su bogati vlasnici klubova.
Marko Miladinović
