Za uspehe ili dostignuća uglavnom su zaslužni trud i upornost, međutim, presudnu ulogu za to kakvi želimo da budemo, čime u životu da se bavimo i šta da postignemo nekada mogu imati i osobe na koje se ugledamo, idoli. Sledeći njihov primer menjamo svoje navike, uverenja i ponašanje.
Tako se još od davnina ugledalo uglavnom na sportiste, književnike, muzičare ili neke druge umetnike. Devojčice su uglavnom želele da postanu glumice, a dečaci piloti. Negde bi se čak moglo čuti da će biti budućih učiteljica ili policajaca. Ali svi zajedno, u slobodno vreme, igrali bi određeni sport i znali čiji bi dres na sebi nosili. Borili bi se oko imena slavnog sportiste ili sportistkinje jer su znali da su upravo ti pojedinci bar za medalju uspešniji od ostalih, pa su iz tog razloga želeli da bar na kratko budu kao njihovi idoli.
A onda kod kuće, zajedno sa porodicom odgledali bi film da se svi dobro nasmeju. I nije bilo potrebe da mama i tata s vremena na vreme stave ruku preko očiju, ili obe preko ušiju, da deca ne vide i ne čuju nešto što nije za njih, jer jeste bilo primereno i starijima i mlađima. Tako su nastajale generacije novih glumica i glumaca koje su se ugledale na lik i delo starijih poznatih umetnika.
Danas, izgleda, stvari stoje malo drugačije. Iako se još uvek idoli traže u umetnicima, sportistima ili naučnicima, čini se da se traže i pronalaze i u nekim novim, popularnim zanimanjima. Kako svako teži određenim vrednostima i idealima tako u skladu sa tim i pronalazi uzor u osobama određenih osobina. Međutim, sledom nekih događaja javilo se pitanje kakve se vrednosti sada traže i kakve se vrednosti plasiraju? Ko su sada idoli?
Za ilustraciju će poslužiti primer jednog neprijatnog događaja. Naime, pesnik uz čija dela je ogroman broj mališana rastao, Raša Popov, pretučen je nedavno od strane veoma mladih osoba. Pesnik koji je svoja dela posvetio mladima, u starim danima postao je žrtva nasilja upravo onih kojima se obraćao i za koje se zalagao.
Još jedan primer dopuniće prvi. Nedavno se u medijima našla priča u kojoj je predstavljena zanimljiva ideja vlasnika jednog beogradskog kafića. On je zidove svog lokala želeo da ukrasi dečijim crtežima, te je tako napravio izložbu radova dece iz nižih razreda osnovne škole. Među mnogo radova jedan je privukao posebnu pažnju. Na njemu su bile nacrtane starlete. Velikih usana, pozamašnih oblina i ne sasvim obojene (što asocira na oskudno obučene osobe prim. aut.), tako ih je predstavilo dete koje je išlo najviše u drugi ili treći razred osnovne škole.
Nakon ovoga se može steći utisak da je došlo vreme da se zaborave stari doajeni muzike, književnosti ili neke druge uzorne delatnosti, a da je vreme da se okrene novim, povodljivim i intrigantnim „zanimanjima” u potrazi za onima koji će nas mamiti da ličimo baš na njih. Da je došlo vreme u kojem je poželjno oponašati vulgarnost i nasilje, one kojima je važna spoljašnjost, čije reči i ponašanje premašuju primerenost svakom uzrastu i čija pojava uglavnom bude propraćena skandalima. Izgleda kao da je ono što se proširilo u sve oblasti života odmah postalo i prihvatljivo i poželjno.
A možda ipak treba da promenimo vreme i uverenja, možda ne treba zaboraviti sve one koji su svojim dostignućima i radom za sobom ostavljali armiju umetnika i zanatlija, koji su opet činili sve da što dostojnije i vernije sačuvaju vrednosti i pouke usvojene od svojih idola. Možda treba probuditi ili ponovo oživeti onu svest o ljudima koji su nekada činili, a i o onima koji sada čine da žive kultura, jezik, duhovitost, nauka, sport a pre svega moralne vrednosti.
U prebrzom vremenu u kojem se na osnovne kulturne vrednosti zaboravlja, tražiti idola svakako nije lako, ali biti nekome pravi uzor verovatno je još teže.
Autor: Zorica Šuvakov, Univerzitetski ODJEK!
