„Treba imati petlju pa biti takav gad“, napisao je Orvel u Putu za Vigan o jednom svom političkom neistomišljeniku. Možda je ova rečenica i najbolja reakcija na ono što smo videli u Šidu, gde grupa roditelja i prosvetnih radnika protestuje protiv dolaska „dece migranata“ u njihovu školu. Kao razloge za svoj protest roditelji navode pitanja bezbednosti, higijene, nekakvog pozdravljanja levom rukom, ali i pitanja ćirilice i Kosova.
Foto: UNHCR
„Treba imati petlju pa biti takav gad“, napisao je Orvel u Putu za Vigan o jednom svom političkom neistomišljeniku. Možda je ova rečenica i najbolja reakcija na ono što smo videli u Šidu, gde grupa roditelja i prosvetnih radnika protestuje protiv dolaska „dece migranata“ u njihovu školu. Kao razloge za svoj protest roditelji navode pitanja bezbednosti, higijene, nekakvog pozdravljanja levom rukom, ali i pitanja ćirilice i Kosova.
Reakcije državnih organa na ovaj protest su mlake, uz isprazna podsećanja da je Srbija u izbegličkoj krizi pokazala svoje lepo lice svetu. Slično su prošli i protesti protiv dolaska izbeglica u Mladenovac. Ili oni protiv doseljavanja Roma u Ovči, Resniku, Sirči, Kamendinu...
Zakon o zabrani diskriminacije jasno propisuje zabranu svakog izražavanja ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog nekog njihovog ličnog svojstva. Zato insistiranje roditelja i nastavnika iz Šida da oni nisu protiv obrazovanja dece izbeglica u Srbiji, već samo protiv njihovog mešanja sa „našom decom“ – nema previše smisla. Zastupanje ideje razdvajanja dece izbeglica od ostale dece u obrazovnom sistemu je upravo zastupanje ideje segregacije u obrazovanju.
Izazivanje i podsticanje razdvajanja dece izbeglica od ostale dece je težak oblik diskriminacije, koja je zabranjena antidiskriminacionim propisima Republike Srbije. Istovremeno, i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zabranjuje da se u obrazovnom sistemu izdvajaju lica ili grupe lica, između ostalog i po osnovu rasne, nacionalne, etničke, jezičke ili verske pripadnosti.
Nadalje, u skladu sa preuzetim međunarodnim obavezama, prema Međunarodnoj konvenciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, država je dužna da preduzme mere za sprečavanje ksenofobnih stavova i postupanja prema nedržavljanima, kao i da promoviše principe nediskriminacije i razumevanja potreba nedržavljana. Evropska konvencija o ljudskim pravima takođe propisuje da države treba da preduzmu pozitivne mere radi sprečavanja segregacije1 u obrazovanju.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u svom saopštenju povodom polaska u školu dece migranata i izbeglica navela je da je Srbija pokazala da poštuje međunarodne zakone i neguje vrednosti humanog i tolerantnog društva, ali da postoje pojedinačni slučajevi kao što je ovaj u Šidu, gde se javljaju „nerazumevanje i predrasude“ roditelja čija deca treba da pohađaju školu zajedno sa decom izbeglicama i migrantima.
U sličnom tonu, Komesarijat za izbeglice i migracije navodi da su „mali migranti“ iz prihvatnog centra Adaševci seli u klupe sa svojim vršnjacima, a situaciju u Šidu naziva „početnim nesporazumima i protestima grupe roditelja i nastavnika iz pojedinih škola u opštini Šid“. Primetno je da su i Poverenica i Komesarijat propustili da stvari nazovu pravim imenom – rasizmom i kršenjem pozitivnih propisa Republike Srbije.
Problemi u ostvarivanju prava na obrazovanje dece izbeglica nisu jedinstveni za Srbiju. Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) procenjuje a preko tri i po miliona dece izbeglica nema pristup obrazovanju. Razmere problema su tolike da je UNHCR proglasio obrazovnu krizu i pozvao države da hitno uključe decu iz izbegličke populacije u svoje nacionalne obrazovne sisteme.
Zbog višegodišnje prakse protesta protiv Roma, izbeglica, migranata i svih koji su „drugačiji“, kao i retkih slučajeva preduzimanja efikasnih mera za sprečavanje ovakvih incidenata od strane države, čini se da je Šid pre pravilo nego izuzetak. A ono glasi – poštovaćemo ljudska prava samo dok se „drugačiji“ ne mešaju sa nama – bilo zbog toga što su Romi, LGBT+, izbeglice ili neki drugi.
Da ovo pravilo nije na snazi, ne bismo čuli poruke da neko ko je LGBT+ ima pravo da radi šta hoće ali u svoja četiri zida, ne bismo imali romska geta u Beogradu ni segregaciju romske dece u obrazovnom sistemu – niti ove poslednje proteste protiv mešanja dece iz prihvatnog centra Adaševci sa decom iz Šida.
Danilo Ćurčić
