U prošlom veku jedna stara mudra žena iz Kri Indijanske nacije, zvana Oči od Vatre imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo kakvo znamo prestaće da postoji...
Autor: Impuls
U prošlom veku jedna stara mudra žena iz Kri Indijanske nacije, zvana Oči od Vatre imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo kakvo znamo prestaće da postoji...
Moj narod nije prvi odapeo strelu i nije prvi ispalio metak na bele ljude. Moji mladići zaigrali su ratnu igru tek kad su se poremetili odnosi crvenog i belog naroda. Sukob nismo započeli mi. Vi ste nama poslali prvog vojnika, a mi smo onda vama poslali drugog. Pre dve godine sam, loveći bizona da bi moje žene i moja deca imali jedre obraze i topla tela, izašao na drum. Ali vojnici su odmah pripucali na nas, začula se buka slična grmljavini, i mi nismo znali kuda da se uputimo. Tako je bilo na Kanadskoj reci.Nisu nam dozvolili čak ni da plačemo na miru. Vojnici u plavim šinjelima i pleme Jute pojavili su se jedne noći kad je bilo tiho i mračno i svojim logorskim vatrama osvetlili naše šatore. Umesto da love divlje životinje, oni su pobili moje junake, a oni preživeli su, žaleći mrtve, isekli kose. Tako je bilo u Teksasu. Vojnici su našim logorima doneli tešku tugu, i mi smo za njima krenuli kao što mužjaci bizonskog stada kreću za onima što su im napali ženke. A kad smo te vojnike pronašli, mi smo ih poubijali, i njihovi skalpovi vise i danas u našim šatorima. Komanči nisu slabići, Komanči nisu slepci i psići od sedam dana. Komanči su jaki i dalekovidi, oni su kao odrasli, snažni konji. Izašli smo na drum vojnika i nastavili da idemo njime. Bele žene su plakale, naše žene su se smejale.
Vi ste mi rekli neke stvari koje mi se nimalo ne dopadaju. Vaše reči nisu slatke kao šećer, one su gorke kao tikve. Rekli ste da ćete nas smestiti u rezervate, da ćete nam sagraditi kuće i podići šatore u kojima će nas lečiti naši vidari. Meni sve to ne treba. Ja sam rođen u preriji, gde vetar slobodno duva i gde ništa ne zaklanja svetlost sunca. I tamo gde sam rođen nije bilo ograda i sve je slobodno disalo. Rođen sam u preriji i želim slobodno da umrem u preriji a ne okružen zidovima. Znam svaki potok i svaku šumu između reka Rio Grande i Arkanzas. U toj sam zemlji voleo i živeo. Živeo onako kako su pre mene živeli moji preci, živeo srećno, kao i oni.
Kad sam bio u Vašingtonu, Veliki Beli Otac mi je rekao da je zemlja Komanča naša zemlja i da nas niko neće ometati da u njoj spokojno živimo. Zašto, dakle, tražite sada od nas da napustimo reke, da napustimo sunce, da napustimo vetar, i da živimo u kućama? Ne tražite od nas da se odreknemo bizona i da bizone zamenimo ovcama. Naši mladi ratnici su čuli priče o tome, i te priče su ih rastužile i razgnevile. Ne govorite više o tome...
Da su se Teksašani klonili moje zemlje, mir bi bio sačuvan. Zemlja koju nam vi danas nudite, suviše je mala. Teksašani su nam oduzeli pašnjake sa najgušćom travom i najboljim drvećem. Da su nam ostavili tu zemlju, možda bismo danas i učinili ono što od nas tražite. Sada je suviše kasno. Beli čovek zaposeo je zemlju koju smo voleli. U nama je živa još samo jedna želja – da lutamo prerijom sve dok ne umremo.
Deset Medveda, poglavica Komanča
Original falsifikata:istorija milosrdnih anđela
Američki predsednik Endrju Džeferson potpisao je 1830. godine zakon o deportaciji pet velikih Indijanskih plemena u rezervate, koje su im kasnije takođe (suprotno ugovoru) ili oduzeli ili smanjili. Tako je sproveden prvi demokratski genocid, podržan od američkog Senata. Tako je na brutalan način overena priča koja je počela 1492. godine otkrićem Amerike (Indije?) od strane Evropljana, priča o konkvistadorima, misionarima i krvnicima koji su uništavali i pljačkali sve pred sobom, ubijajući starosedeoce, američke Indijance (pogrešno imenovane jednom od evropskih zabluda i laži) i oduzimajući njihovu rođenu zemlju. Tako je počeo krešendo, krvava završnica genocida nad jednim narodom i rasom, perfidna i cinična prevara, istorijom pobednika pretvorena u demokratski trijumf civilizacije i hrišćanstva, dobrobit za starosedeoce, divljake.
Pripremljen, razrađen i sproveden sarkastičnom brutalnošću taj zakon je imao za cilj običnu pljačku Indijanske zemlje, zemlje starosedeoca koji su tu živeli hiljadama godina, u skladu sa Bogom i Prirodom. Pet velikih Indijanskih plemena : Čiroki, Čikasau, Koktau, Krik i Seminole proterani su sa područja najplodnije zemlje, koja je obuhvatala teritoriju veličine Zapadne Evrope. Indijanci, a posebno pleme Čiroki (narod visoke kulture, koji je tada imao svoje pismo, novine i literaturu) nazvali su progon, tj. preseljenje Stazom Suza.
Indijanci su bili proterani vojskom SAD sa svog vekovnog staništa, dovedeni su u sabirne logore (zvuči poznato!) a onda pod pratnjom sprovedeni iz logora do suve i puste prerije srednje Amerike. Tokom zimskog puta od preko 2000 km bili su i ubijani (samo Čirokija je stradalo preko 4000). Ispostavilo se vremenom, bila je to samo blažena pokazna vežba za sve nepokorne i nepodobne narode koji će se u budućnosti drznuti da se odupru blagodeti sile demokratije (vladavine naroda, ma šta to značilo ili ma gde to čudo postojalo), primer primene slobodarske tzv. hrišćanske kulture i uvod u priču o tome kako završavaju oni koji ugrožavaju američke interese diljem Univerzuma. Bio je to prećutni trijumf zla i licemerja, pogrom koji je gotovo uništio jedan narod. Od zla potpunog uništenja spasio ih je samo njihov izuzetno jak duh (njihov Veliki Duh, Wakan Tanka), kultura i bogata tradicija, usmeno prenošena sa kolena na koleno.
Svet je stvoren uz pomoć sunca i treba da ostane takav kakav je oduvek bio. Ova zemlja je stvorena bez graničnih linija i nije čovekovo da ih deli. Ja vidim kako se belci bogate u celoj zemlji, i vidim kako žude da nam dodele golu neplodnu zemlju. Zemlja i ja smo jedno. Mera zemlje i mera naših tela je ista mera. Dokažite nam, ako možete, da vas je ovamo poslao Tvorac. Možda vi samo mislite da vas šalje Tvorac, možda bih poverovao u vaše pravo da raspolažete mnome. Ne bih želeo da me pogrešno razumete, ja ovako govorim zato što volim zemlju. I nikad nisam rekao da je zemlja moja i da sa njom mogu da radim šta hoću. Pravo da zemljom raspolaže ima samo onaj ko je tu zemlju stvorio. Ja tražim pravo da živim na svojoj zemlji, a vama dajem pravo da živite na svojoj.
Poglavica Žozef, pleme Probušenih noseva
Mi nismo tražili od vas, belih ljudi, da dođete ovamo. Veliki Duh nam je dao ovu zemlju kao dom. Vi ste imali svoju zemlju. Mi vas nismo dirali. Veliki Duh nam je dao puno zemlje da na njoj živimo, dao nam je bizone, jelene, antilope i drugu divljač. Ali vi ste došli ovamo; vi nam uzimate zemlju, vi ubijate našu divljač i nama je teško živeti. Sada nam kažete da radimo za život, ali nas Veliki Duh nije terao da radimo, već da živimo od lova. Vi, beli ljudi, možete raditi ako želite. Mi se ne mešamo u vaše poslove, a vi nas pitate zašto ne postanemo civilizovani. Mi ne želimo vašu civilizaciju! Mi želimo živeti poput naših očeva i očeva naših očeva.
Poglavica Ludi konj, Oglala Sioux
Privilegije humanog fašizma
Demokratskim preseljenjem, uvodom u genocid, počela je lagano, ali sigurno odumiranje i nestajanje čitavog jednog naroda i njegove civilizacije, civilizacije koja je pre svega vodila računa o Prirodi, Majci Zemlji i suživotu sa njima – vremenom su nestajali bizoni, divlji konji, šume, ostale životinje i biljke, pred naletima napredne civilizacije modernih varvara, konkvistadora i ubica. Počelo je doba života u rezervatima, prethodnici budućih koncentracionih logora (valjda mesta za koncentrisanje nepodobnih , ako kojim slučajem počnete da mislite vlastitim srcem i glavom). Ograđen, pregrađen i odvojen od vlastite slobodarske, lutalačke prirode, zaliven pošastima vatrene vode i boleština belog čoveka, Indijanac je počeo da vene i tiho se gasi, iznutra...
Na Grand river teritoriji, koja se danas nalazi u južnom Ontariju stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat Šest nacija u kome živi šest plemena Irokeza: Mohavk,Oneida,Onondaga,Kajuga,Seneka i Tuskarora. Ovom zemljom nagradila ih je britanska kruna zbog lojalnosti koju su pokazali za vreme građanskog rata u Americi, boreći se na strani Engleza( postoje li veći cinici i zlotvori!). Tokom godina veći deo poseda im je ponovo otet, te je ovaj rezervat sveden na jedva 186 hektara, dok se recimo, zoološki vrt u Torontu prostire na 282 hektara!!!
Na ovako brutalan podatak u šta je pretvoren život Indijanskog slobodarskog naroda nakon upliva civilizacije, demokratije i kulture belaca, nadovezuju se još gore činjenice vezane za Indijance smeštene po rezervatima Kanade (ili SAD, svejedno) : postali su narod sa najvećom stopom samoubistava, uvučeni u blagodeti kriminala, droge i alkohola, sa prosečnim životnim vekom od oko 40 godina. Uglavnom su nezaposleni (procenti se kreću i do stope od 90% nezaposlenih, konkurišući žestoko belim indijancima Srbije, sklonim neobičnim rekordima) i žive od socijalne pomoći (koja je, uzgred, ipak neuporedivo veća od zvaničnih – potrošačkom korpom preživljavanja merenih primanja u pomenutoj zemlji bez granica, na rubu nestanka) . Na kraju, nizom suptilnih metoda genocida broj Indijanaca je danas sveden na podnošljivih skoro 1% stanovništva SAD! Ništa bez demokratije i iluzija...
I kada čovek pomisli da ništa gore nije moglo da zadesi Indijance, starosedelački narod Amerike, čiju zemlju je oteo beli šljam hrišćanske Evrope (pritom naravno ne mislim na iskrene, istinske i milosrdne Hrišćane!), demokrate, misionari i mirotvorci koji su ubijali, varali, palili i silovali sve na šta su naišli tokom gotovo četiri veka pogroma, život ga demantuje i pokaže da negativnoj gradaciji jednostavno nema kraja. Naime, niko danas u Kanadi neće istaći činjenicu da je prvi slučaj biološkog rata u istoriji zabeležen sredinom kobnog 19. veka u Britanskoj Kolumbiji (postoji li nešto a da nije britansko) i da je primenjen upravo nad Indijancima. Crkva je pod plaštom humanitarne pomoći isporučila narodu Irokeza velike količine ćebadi koju su pre toga koristili oboleli od malih boginja. Potpuno neotporni na ovu vrstu bolesti, bili su pokošeni talasima smrti. Početkom 20. veka misionari osnivaju (iz humanitarnih razloga, naravno) škole i internate, koji su zvanično služili za obrazovanje i brže uključivanje indijanske dece u kanadsku državu. Međutim, oni su bili sve samo ne to. Sve do sredine 60-ih godina među njihovim zidovima odigravale su se prave drame u kojima su glavne uloge igrali sveštenici zaduženi za vaspitanje indijanske dece. Psihička i fizička zlostavljanja, a pogotovo seksualna iskorišćavanja (sve nekako poznato zvuči, čovek bi pomislio da se istorija neprestano ponavlja), bila su svakodnevna pojava. Mnogo je onih koji to nisu preživeli, a oni koji su uspeli da izađu odatle ostali su da se bore sa teškim traumama koje su ih pratile do smrti, vezani za drogu i alkohol, jedine stvari koje su tamo mogli da dobiju u neograničenim količinama. Ono što nisu uspeli da unište i pobiju crveni mundiri i sveštenici, uspela je vatrena voda kao blagotvorni lek za dušu poniženih Indijanaca. Efekat izolacije i unutrašnjeg prevaspitavanja, tzv. civilizovanje“, bio je vremenom poguban...
Falsifikat originala
Priča o Indijanskoj Stazi Suza, pogromu ili preseljenju čitavog jednog naroda simbolična je priča o savremenom svetu i jednoj civilizaciji, svoj njegovoj brutalnosti, zlu i licemerju, priča o mnogima od nas – o narodima Afrike i Azije, pre svega, koji su proterivani i pljačkani, a neki od njih i odvođeni u roblje, put Amerike (mada je vremenom pojam robova relativizovan, jer ih je na sve strane u najrazličitijim formama modernog robovlasništva i fašizma), a potom oslobađani naslaga divljaštva cinizmima visoke kulture i rasne superiornosti.To je priča o australijskim starosedeocima, Aboridžinima, o mnogim narodima sveta koji su kao nepodobni i suvišni jednostavno uklonjeni, o narodu Srbije koji je proteran iz dela svoje istorijske kolevke – Kosova i Metohije, oprobanim demokratskim tehnikama tj. osiromašenim bombama milosrdnog anđela i vladavinom ljudskih prava koja sprečavaju efikasnom silom ugrožavanje tuđih interesa i prava?!? Savremeni demokratski recept : ućutkaj, uništi i ukloni, pa potom nagradi kao humanitarac (tabletama za apetit gladnima) pokazao se kao veoma suptilan i bogougodno delotvoran, nekad davno isproban na ...
Staza Suza životni je put, sudbina, za sve one obespravljene ljude koji se ne uklapaju i priklanjaju opštoj trci za profitom i nova vizija sveta zasnovana na laži, nepravdi, nasilju i licemernoj veri predodređenoj samo za manjinu bogatih i silnih. Ništa više nije bitno osim novca, moći, profita, sile i činjenice da li se uklapate (ili ne) i da li prihvatate ponudu koja se ne odbija! Indijanska Staza Suza samo je utrla glavni, vizionarski put konkvistadorima sveta, u međuvremenu preobučenima i namazanim novih slojem licemerja... Pet velikih Indijanskih plemena postalo je u međuvremenu pet velikih svetskih kontinenata, svih naseljenih područja Majke Zemlje koje treba osloboditi i pretvoriti u rezervate za nepodobne i neposlušne, bez obzira na rasu, naciju, veru ili bilo kakvo drugo obeležje, osim naravno količine novca koji dotični poseduju...
Naši su nam dedovi govorili da je čovekovo prirodno stanje biti slobodan, i mi verujemo da je sloboda svojstvena životu. U ovo načelu nalazimo ključ za mir, međusobno poštovanje i razumevanje prirodnog zakona koji vlada celim svemirom, a poštovanje tog zakona jedini je spas za našu budućnost na ovoj planeti, Majci zemlja.
Oren Lyons, Onondaga
Čujem da nameravate da nas preselite u rezervate blizu planina. Ja neću da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osećam slobodno i srećno a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim očevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drveće i ubijali moje bizone i kada sam to video, moje srce se osećalo kao da će da izgori.
Santana, poglavica Kiowa
Godine 1868.-e, beli je čovek došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih pročitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrđava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci PREVARILI. Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobro neće doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. MI NE ŽELIMO BOGATSTVO. MI ŽELIMO MIR I LJUBAV.
Crveni Oblak, Makhpiya-luta
Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoće da budemo, kako to oni zovu asimilovani, uvlačeći Indijance u mejnstrim i uništavajući naš način života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bi smo trebali biti zadovoljni, kao oni čiji je KONCEPT SREĆE MATERIJALISTIĆKI I POHLEPAN, što je veoma različito od našeg puta. Mi hoćemo slobodu od belog čoveka radije nego da budemo integrisani.
MI NE ŽELIMO MOĆ, MI NE ŽELIMO DA BUDEMO KONGRESMENI ILI BANKARI, MI HOĆEMO DA BUDEMO SVOJI. Beli čovek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili slobodu i pravdu i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to nećemo zaboraviti.
Tokom 19. veka belci su u SAD počeli da promovišu ideju da se Indijanci zatvore u rezervate u koje bi bili internirani bez obzira na imovinu koju su posedovali ili na prava koja su im bila zagarantovana. Cilj je bio da se celokupna teritorija oduzme od Indijanaca – od ratobornih Apača do miroljubivih Probušenih noseva, sva plemena iz ravnice proganjana su bez milosti (naročito postepenim dolaskom železnice, istrebljenjem bizona i pojavom zlatne Kalifornijske groznice), da bi se na kraju vlada vratila mirovnim pregovorima koje je vodila uz stalnu pretnju vojnom silom. Predstavnici Vlade su zahtevali da Indijanci pristanu da ih vojska razoruža a zatim tako bespomoćne sprovede u rezervat...
Nažalost, ne nazire se kraj pohlepi, zlobi, nasilju, otimanju, preseljenjima – ne nazire se kraj hrišćanima koji se bogate na mržnji prema bližnjima, na krađi, lažima, prevarama, na sili, na idolopoklonstvu, fašizmu, satanizmu, uništenju Prirode i ljudske Duše, ljudima čija se sreća temelji isključivo na nesreći i suzama drugih... Ne nazire se kraj zlu u Ime Boga, zlu kojem se gotovo više niko ne suprotstavlja, igri u kojoj se sve prećutno prihvata (ćutanjem i nečinjenjem, čuvanjem vlastitih mrvica sa stola) i koja obesmišljava čitavo ljudsko postojanje i dosadašnji trud...
Molitva sa izvorišta hrišćanstva, glas prostodušnih
Kakva je na kraju nagrada kad čovek izgubi sebe, sopstvenu dušu?
Ako razgovaraš sa životinjama, i one će razgovarati s tobom i tako ćete se međusobno upoznati. Ako ne razgovaraš s njima, nećeš ih upoznati, a ono što ne poznaješ, toga se bojiš. Ono čega se bojiš, to uništavaš.
Naše je verovanje da je ljubav prema posedovanju slabost, koju treba nadvladati. Ona privlači materijalnu korist, a ako joj se dopusti, s vremenom će promeniti čovekovu duhovnu ravnotežu.
Kada veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kao Vi to možete kupiti?
Svaki deo te zemlje sveti je za moj narod. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnoj obali, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanja na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu među zvezde u šetnju. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je one majka crvenog čoveka. Mi smo deo te zemlje i ona je deo nas! Mirisno cveće naše su sestre, Jelen, Konj i Veliki Orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek, svi oni pripadaju istoj porodici. Tako kad veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto, tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca.
Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se sećati da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto, da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanje ovog naroda . Žubor vode glas je moga oca. Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao drugi, jer je on stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi.
Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnose se prema majci zemlji i prema bratu nebu kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderati će zemlju i ostaviće samo pustoš!
Naš način je drugačiji nego Vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer je crveni čovek divlji i nerazume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila leptira. Možda je to jer sam divlji i ne razumem. Indijanac više voli blag zvuk vetra kada se poigrava licem močvare, kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednak dah- životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se sećati da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov zadnji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao i mesto gde će beli čovek moći da dođe i da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo postaviću jedan uslov: beli čovek mora da se odnosi prema životinjama ove zemlje kao prema braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumem kako dimeći železni konj može biti važniji od bizona koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku. Stvari su povezane.
Morate naučiti vašu decu da je tlo pod njihovim nogama pepeo njihovih dedova, tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja sa vama u srodstvu. Učite vašu decu kao što mi učimo našu da je zemlja naša majka...
Šta god snađe nju, snaćiće i sinove zemlje. Ako čovek pljune na tlo, pljuje na samog sebe. To mi znamo. Sve stvari su povezane kao krv koja sjedinjuje porodicu. Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovek ne tka tkivo života, on je samo nit u tome. Šta god čini tkanju čini sebi samome. Čak i beli čovek čiji Bog govori i šeta sa njime kao prijatelj sa prijateljem ne može biti izuzet iz zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega, videćemo. Jedinu stvar znam koju će beli čovek jednog dana otkriti: naš Bog je isti Bog.
Vi sada možete misliti da ga Vi imate kao što želite imati našu zemlju, ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost ista je, za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njenog Stvoritelja.
Zaprljajte vaš krevet i jednog dana ugušićete se u vlastitom smradu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao Vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni ćoškovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zabrljan brbljajućom žicom.
Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.
Poglavica Seattle
Punih dve hiljade godina izvorna Isusova ideja o čistoti srca, bratstvu i jednakosti svih ljudi izvrgava se ruglu i nastoji prikazati u sasvim drugom svetlu, suštoj suprotnosti od autentične izvorne jednostavnosti, hrabrosti, revolucionarnosti i lepote. Idući beskonačnom Stazom Suza, čovečanstvo sa početka priče nestaće u beskraju usamljenosti duha i praznini vlastite duše...
Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku belac će shvatiti da ne može da jede pare.
Autor: Dragan Uzelac
