Foto: Marvin Zi
U američkom filmskom spektaklu „Apokalipto“ Mela Gibsona, nekolicina latinoameričkih indijanaca lovi u šumi i nailazi na pleme koje je u bekstvu. Mladi lovac nije poverljiv prema pridošlicama i hteo bi da ih napadne. Međutim, njegov otac, koji je i poglavica ga u tome sprečava. Pušta pripadnike drugog plemena da mirno prođu kroz njihovu teritoriju. Na povratku u logor on pita svoga sina: „Šta si zapazio na licima onih koje smo sreli u šumi?“ Mladi lovac je bio neodređen. Otac je onda rekao: „Mogao si videti strah. Duboko u njima je trulio strah i oni sa njim. Strah je bolest koja se širi. Moraš biti snažan i ne bojati se ničega u životu. Pomoli se duhovima predaka da ti daju snagu. Ne donosi nemir duše u logor.“
Strah je bolest koja se širi planetom. Zapravo, danas se strah uvukao duboko u sve nas i truli i mi sa njim, kako je to rekao poglavica iz pomenutog filma. Strah kao posledica raspada određenih vrednosnih sistema. Posvuda buja strepnja od prirodnih katastrofa kao što su: zemljotresi, poplave, džinovski talasi, tornada i orkanski vetrovi, vulkanske erupcije, suše i oluje; potom one koje potiču od ljudskog faktora kao što su havarije u nuklearnim elektranama, ratovi biološki i hemijski, virusi i opake boleštine, recesije i ekonomske krize. Onda tu su i stalne strepnje od terorističkih napada.
Mediji današnjice samo indukuju strah i šire ga preko društvenih mreža i svih mogućih platformi. Posvuda se mogu pronaći traumatične vesti o ubistvima u porodicama, saobraćajnim nesrećama, masovnim otpuštanjima, kataklizmama koje vise nad nama poput gradonosnih oblaka i samo što nisu pokosile sve živo na zemlji. Jutro započinjete vestima koje vas traumatizuju i inhibiraju. Ne može se zauzeti vitalistički stav prema životu ako kod ljudi neprestano pothranjujete strah, strepnju i drhtanje. Naravno da su sve te medijske kampanje naručene od strane onih korporacija koje upravo zarađuju na panici. Farmaceutska industrija od prodaje lekova, suplemenata i vakcina, jer na sve strane bujaju smrtonosne bolesti. Vojna industrija proizvodi enormne količine naoružanja, kako konvencionalnog, tako i nekonvencionalnog, hemijskog i biološkog, nuklearnog i kakvog god poželite, jer pretnja od terorizma je sve prisutna. Aerodromi postaju bunkeri gde se putnici pretresaju do gole kože. Svako je sumnjiv i mora proći kroz hiljade detektora ne bi li se dokopao godišnjeg odmora u nekoj stranoj zemlji. Odlazak na more podrazumeva razne preglede i testove. Jednostavno, nije više dovoljno spakovati kupaće gaćice i dušek. O, ne! Potreban je detaljan medicinski pregled i razni testovi na ovaj ili onaj virus.
Nacionalne države više ne mogu da se suprotstave ovom teroru straha. One ne kontrolišu mnoge svetske tokove i gibanja. Zaista, društvo više nije na adekvatan način zaštićeno od strane države. Vlade se ponašaju kao jurišnik na bojnom polju koji gleda kako će da izbegne svaki metak koji je ispaljen u njegovom pravcu. Ide se od jedne do druge krize i ad hoc se gase požari nezadovoljstva građana. Gleda se samo kako da se preživi na vlasti do narednih izbora. Vlade su lišene bilo kakvih dalekosežnih programa i planova. Država gubi dobar deo svoje moći koji naprosto isparava u prostoru globalnih odnosa i svetskog tržišta. Od države blagostanja ili socijalne države došli smo do države lične bezbednosti. Od velikih naracija prošlog veka, koje su proklamovale načine kako da ovaj svet učinimo boljim mestom za život za sve kategorije stanovništva, odnosno od snažnih i moćnih nacionalnih država koje su pre svega sprečavale socijalnu degradaciju svojih građana, spali smo na državice koje se brinu kako da zaštite stanovništvo od pedofila, prosjaka, manijaka, ilegalnih imigranata. Ostalo je prepušteno svemoćnoj ruci tržišta. Ljudi gube poslove, kuće i stanove i ostaju bez ičega na ulici. Na to država ne reaguje, zapravo nema legitimno pravo. Ono je uništeno globalizacijom.
Mi danas imamo nad klasu super bogatih ljudi koji slede samo svoje pohlepne ciljeve i deluju bez ikakvih kočnica i razmišljanja o bilo čijem interesu osim svog. Ovaj interes nadilazi sve barijere i postaje jedan predatorski lov na resurse stranih država širom globa. Mali broj lidera je sposoban da se odupre ovom užasavajućem pritisku. Ko to pokuša mora računati da će imati protiv sebe vrlo moćnog i pomahnitalog protivnika koji ne preza ni od čega da bi došao do cilja ili uništenja protivnika. Danas smo svesni da se usled Ukrajinske krize velike evropske nacije, koje su u bliskoj prošlosti vodile osvajačke ratove, sada ponašaju kao uplašene šiparice. Rade sve po komandi finansijskih centara moći i na taj način derogiraju glasački rezultat koji ih je i doveo do pozicije odlučivanja. Preciznije rečeno, vlade skoro svih evropskih država danas se ponašaju suprotno volji svog stanovništva, uključujući ovde i našu državu.
Strepnja i strah je postao „konstitutivni momenat“ moći u savremenim demokratskim državama. To više nije odlika samo levih i desnih tiranija. Nove granice koje su nametnute ličnim slobodama nisu upotrebljavane još od perioda srednjeg veka. Moramo se ozbiljno zabrinuti da li će naša deca znati uopšte šta su to ljudske slobode i prava. Reč da neki proces nema alternativu znak je da se omča steže oko vrata žrtve ili slobodnog građanina.
Na žalost, svi oblici tiranije klase super bogatih pojedinaca potiču od ljudske slabosti, a ne njihove izuzetnosti. Svetina želi da bude obmanuta, ona vapi da je neko permanentno ugnjetava. Gomila juri u zagrljaj autoritarnom vladaru. Već je Platon primetio da se ljudi dragovoljno lišavaju svoje slobode jer nisu u stanju da podnesu teret odlučivanja. Bolje je da to neko radi umesto njih. Stoga proces globalizacije neprestano lišava ljude slobode radi njihove tobože bezbednosti, nudeći im bezbednost u formi neslobode. Budite neprestano nadzirani i medicinski ispitivani kako ne biste brzo skončali. To je sve za vaše „dobro“.
Još jedan momenta je bitan. A to je totalna birokratizacija društva. Banalnost zla potiče od nespremnosti pojedinaca koji deluju u okviru sistema da promisle o procesima u koje su uvučeni i koje održavaju svojim delanjem ili ne delanjem. Dobrim birokratama je bitan samo krajnji ishod i da li je to ono što su pretpostavljeni od njih zahtevali. Sve drugo je sekundarno i nije i ne može biti predmet razmišljanja. Na ovaj način moralno prosuđivanje je potpuno isključeno iz sveta birokratije. Taj moralni sunovrat je omogućio dobar deo današnjih negativnih trendova u svetu. Ljudi su se udaljili jedni od drugih, nagriženi virusom nepoverenja, depresije, bolesne ambicije, sticanja enormnog bogatstva. Poslove počinju da obavljaju mašine i kompjuteri. Tehnološki fetiš nam omogućava da do kraja svoga života budemo oslobođeni osećanja krivice da smo nešto loše radili. Paradoks tehnološkog fetiša je u tome da nam tehnologija zapravo omogućava da ostanemo politički pasivni. Mi ne preuzimamo odgovornost, to tehnologija radi za nas.
Suma sumarum svega je da nas čeka vrlo neizvesna budućnost u kojoj ćemo ili vaskrsnuti kao bogovi ili iščeznuti sa lica zemlje kao Pigmeji koji nikada ni zbog čeka nisu podigli svoj glas.
Izvor: radiogornjigrad.wordpress
