Govoreći o puritanstvu u odnosu na američku umetnost, Gutzon Borglum je rekao: “Puritanstvo nas je učinilo tako egocentričnima i licemernima, da su iskrenost i poštovanje prema onome što je prirodno u našim porivima posve istisnuti iz nas, što ima za rezultat da u našoj umetnosti ne može biti ni istine ni individualnosti.”
Gospodin Borglum mogao je dodati da je puritanstvo sam život učinilo nemogućim. Više od umetnosti, više od estetike, život predstavlja lepotu u hiljadu inačica; on je, uistinu, divovska panorama večne mene. Puritanstvo, s druge strane, počiva na fiksiranom i nepokretnom poimanju života; ono je utemeljeno na kalvinističkoj ideji da je život prokletstvo, koje je čoveku nametnuo božji gnev. Da bi se iskupio, čovek mora stalno provoditi pokoru, mora odbijati svaki prirodan i zdrav poriv i okrenuti leđa sreći i lepoti.
Puritanstvo je slavilo svoje carstvo straha u Engleskoj tokom šesnaestoga i sedamnaestoga veka, uništavalo je i narušavalo svako očitovanje umetnosti i kulture. Upravo je puritanski duh oduzeo Shellyju njegovu decu, jer se nije hteo pokloniti verskim diktatima. Isti je uskogrudni duh otuđio Byrona od njegove rodne zemlje, jer se veliki genije pobunio protiv monotonije, mrtvila i sitničavosti svoje zemlje. Puritanstvo je prisililo neke od engleskih najslobodnijih žena na konvencionalan bračni život: Mary Wollstonecraft i kasnije, George Eliot. A nedavno je puritanstvo zatražilo još jedan danak – život Oscara Wildea. Zapravo, puritanstvo nikad nije prestalo biti najopasniji faktor u vlasti Johna Bulla, koji je cenzurisao umetnički izraz i odobravao samo mrtvilo srednje klase.
Zato je čisti britanski šovinizam pokazivati na Ameriku kao na zemlju puritanskoga provincijalizma. Posve je tačno da je naš život zakržljao zbog puritanstva i da on ubija ono prirodno i zdravo u našim porivima. Ali je isto tako tačno da Engleskoj dugujemo za presađivanje toga duha na američko tlo. Namrli su nam to oci hodočasnici. Bežeći od progona i tlačenja, hodočasnici s broda Mayflower uspostavili su u novome svetu puritansku tiraniju i zločin. Istorija Nove Engleske, a posebno Massachusettsa, prepuna je strahota koje su pretvorile život u sumornost, ushit u očaj, prirodnost u bolest, iskrenost i istinu u odvratan život i licemerje. Stolac na kojem su zavezanoga čoveka potapali u vodu i sramni stup, kao i mnoga druga sredstva za mučenje, bili su omiljene engleske metode za američko pročišćenje.
Boston, grad kulture, zaveden je u puritanskim analima kao “krvavi grad”. Bio je suparnik Salemu, u njegovom okrutnom progonu nepriznatih verskih mišljenja. Na danas slavnome Commonu, napola golu ženu, s detetom u rukama, javno su izbičevali jer je tražila slobodu govora: a na istome mestu, obesili su 1659. Mary Dyer, još jednu kvekericu. Zapravo, Boston je bio pozornica za mnoge obesne zločine puritanstva. U Salemu su, u leto 1692., ubili osamnaest žena optuženih da su veštice. A ni Massachusetts nije bio usamljen u isterivanju vraga ognjem i sumporom. Kao što je Canning ispravno rekao: “Hodočasnički su oci preplavili novi svet da bi ponovno uspostavili ravnotežu staroga sveta.”
Užasi toga razdoblja najbolje su prikazani u američkom klasičnom delu, Grimizno slovo.
Puritanstvo više ne rabi vijak za mučenje palaca i švigalo; ali još je pogubno po um i osećaje američkoga naroda. Bezvredno je i objašnjavati Comstockovu moć. Poput Torquemadâ pre rata, Anthony Comstock autokrat je američkoga morala; on diktira standarde dobra i zla, čistoće i zločina. Poput lopova noću se ušuljava u privatne živote ljudi, u njihove najintimnije odnose. Sistem špijunaže koji je uspostavio taj čovek, Comstock, posve posramljuje Treći odsek ruske tajne policije. Zašto javnost podnosi takav napad na svoje slobode? Jednostavno zato što je Comstock samo glasan izraz puritanstva usađenoga u anglosaksonsku krv, i čijeg se ropstva nisu čak ni liberali uspeli posve osloboditi. Lišeni vizije, olovni elementi starih hrišćanskih udruženja za uzdržljivost mladih muževa i žena, Američkih subotara i Stranke za prohibiciju, zajedno s Anthonyjem Comstockom kao svojim svecem zaštitnikom, grobari su američke umetnosti i kulture.
Evropa se može barem hvaliti odvažnom umetnošću i književnošću koja duboko prekapa po društvenim i polnim problemima našega doba te izražava oštru kritiku svih naših laži. Kao hirurškim skalpelom svako je puritansko truplo secirano i otvoren je put čovekovom oslobođenju od ubojitoga tereta prošlosti. Ali s puritanstvom kao stalnim nadzornikom američkoga života, ni istina ni iskrenost nisu moguće. Nema ničega osim mraka i mediokritetstva koji diktiraju ljudsko ponašanje, ograničavaju prirodno izražavanje i guše naše najbolje porive. Puritanstvo je u ovom dvadesetom veku jednako neprijatelj slobode i lepote kao što je bilo i onda kad se iskrcalo na Plymouth Rocku. Ono odbacuje kao nešto opako i grešno naše najdublje osećaje; ali budući da je potpuno neupućeno u stvarnu ulogu ljudskih osećaja, samo puritanstvo počinja najneizrecivije zločine.
Cela istorija asketizma samo to potvrđuje. Crkva je, baš kao i puritanstvo, smatrala telo nečim zlim; moralo ga se pokoriti i skriti pod svaku cenu. Ishod tog opakoga stajališta tek sada počinju razaznavati moderni mislioci i pedagozi. Shvataju da “golotinja ima higijensku vrednost baš kao i duhovno značenje, daleko ponad svoga uticaja u zatomljivanju prirodne znatiželje mladih ili delujući kao zaštita od nezdravih osećaja. Ona je nadahnuće odraslima koji su odavno nadrasli mladenačku radoznalost. Pogled na esencijalni i večni ljudski oblik, nešto što nam je najbliže na celom svetu, na njegovu krepost, lepotu i dražest, jedno je od prvih sredstava za jačanje života”.[1] Ali duh čistunstva tako je izopačio ljudski um da je posve izgubio moć da ceni lepotu golotinje, terajući nas da skrivamo prirodni oblik pod izgovorom kreposti. A ipak je krepost po sebi veštački namet prirodi, izraz lažnoga srama ljudskoga tela. Žena je najveća žrtva moderne ideje o kreposti čulnoga preuveličavanja naših prirodnih poriva. “Krepost varira prema količini odeće”, te otuda hrišćani i čistunci zauvek požuruju prekriti “poganina” prnjama i tako ga preobratiti u dobrotu i krepost.
Puritanstvo je, svojim izopačivanjem značenja i uloge ljudskoga tela, posebno kad je reč o ženi, osudilo ženu na celibat, ili na nekritično rađanje bolesne rase, ili na prostituciju. Strahota toga zločina protiv čovečanstva očita je ako razmotrimo rezultate. Potpuna se spolna suzdržljivost nameće neudanoj ženi, pod pretnjom da će je smatrati nemoralnom i palom, a to ima za ishod neurasteniju, nemoć, depresiju i raznolike nervne bolesti uključujući pad radne snage, ograničeno uživanje u životu, besanicu i zaokupljenost polnim željama i maštarijama. Proizvoljan i opasan diktat potpune suzdržljivosti verojatno objašnjava i mentalnu nejednakost spolova. Tako Freud veruje da je intelektualna inferirornost tolikih žena ishod inhibicije mišljenja koja im je nametnuta zbog polnog potiskivanja. Potisnuvši prirodne polne želje neudanih žena, puritanstvo, s druge strane, veliča njezinu udanu sestru nesuzdržanom plodnošću u braku. Dapače, ne samo samo da je veliča, nego sili ženu, opsednutu seksom zbog prijašnjega potiskivanja, da rađa decu, bez obzira na slabo telesno stanje ili ekonomsku nemogućnost da podigne veliku porodicu. Zaštita, čak i naučno sigurnim metodama, posve je zabranjena; samo spominjanje teme smatra se zločinom.
Zahvaljujući puritanskoj tiraniji, većina se žena uskoro našla na rubu fizičke snage. Bolesne i istrošene, posve su nesposobne osigurati svojoj deci i osnovnu skrb. To, uz ekonomski pritisak, prisiljava mnoge žene da se pre izlože najvećoj opasnosti nego što će na svet doneti dete. Pobačaji su dosegli takve razmere u Americi da je u njihov broj gotovo nemoguće poverovati. Prema najnovijim istraživanjima, sedamnaest je pobačaja na svakih stotinu trudnoća. Taj zastrašujući postotak predstavlja samo one slučajeve za koje lekari znaju. Imajući u vidu tajnost kojom se ta praksa nužno zaodeva, a i posledičnu stručnu nesposobnost i nehaj, puritanstvo kontinuirano iznuđuje hiljade žrtava vlastitom glupošću i licemerjem.
Prostitutke, premda proganjane, zatvarane i u lancima držane, ipak su najveća pobeda puritanstva. Prostitucija je njegovo najnegovanije dete, uprkos svoj licemernoj pobožnosti. Prostitutka je furija našega doba, što huji “civilizovanim zemljama” poput olujnoga vetra i ostavlja iza sebe trag bolesti i propasti. Jedini lek koji puritanstvo nudi za to, u bolesti začeto dete, još je veća represija i još bespoštedniji progon. Poslednji je ispad Pageov zakon, koji nameće državi New York strašan evropski greh i zločin, naime, registraciju i identifikaciju nesretnih žrtava puritanstva. Na jednako glup način čistunstvo nastoji nadgledati strašnu pokoru koju je samo stvorilo – polne bolesti. Najviše obeshrabruje da je taj duh tupe uskogrudnosti zatrovao čak i takozvane liberale i tako ih prevario da se uključe u krstaški rat protiv onoga što je upravo plod puritanskoga licemerstva – prostitucije i njezinih posledica. U tvrdoglavom je slepilu puritanstvo odbilo videti da je prava metoda zaštite ona koja jasno svima daje do znanja da “polne bolesti nisu nešto misteriozno i strašno, kazna zbog telesnoga greha, neka vrsta sramotnoga zla kojim žigoše puritansko prokletstvo, nego obična bolest koja se može lečiti”. Svojim mračnjačkim metodama, prikrivanjem i zatajivanjem, puritanstvo je osiguralo povoljne uslove za rast i širenje tih bolesti. Njegovo licemerje najupadljivije se pokazalo u bezosećajnom odnosu prema velikom otkriću profesora Ehricha, u licemernom zabašurivanju važnoga leka za sifilis neodređenim aluzijama na lek za “određeni otrov”.
Gotovo neograničena sposobnost puritanstva da čini zlo ishod je toga što se ono krije iza države i zakona. Praveći se da čuva ljude od “nemorala”, natopilo je vladinu mašineriju i dodalo svojoj uzurpaciji moralne brige zakonsku brigu nad našim gledištima, osećajima pa čak i nad našim ponašanjem.
Umetnost, književnost, drama, privatnost pošte, zapravo, naši najintimniji ukusi, na milosti su i nemilosti neumoljiva tiranina. Anthony Comstock, ili neki drugi jednako neuki policajac, dobio je moć da oskvrne duh, blati i unakazuje najuzvišeniju kreaciju prirode – ljudsko telo. Knjige koje se bave najvitalnijim pitanjima našega života i teže baciti svetlo na opasno zamagljene probleme, zakonski se tretiraju kao kažnjiv prestup te njihove bespomoćne autore bacaju u zatvor ili su na putu u propast i smrt.
Čak ni u doba ruskoga cara nije lična sloboda toliko svakodnevno narušavana u meri u kojoj je narušavana u Americi, u šapama puritanskih eunuha. Jedini dan u nedelji ostavljen masama za odmor, nedelja, ovde je strašan i gotovo nemoguć. Svi se pisci koji pišu o primitivnim običajima i drevnim civilizacijama slažu da je sabat bio dan svetkovina, oslobođen briga i dužnosti, dan opšteg užitka i veselja. U svakoj evropskoj zemlji ta tradicija nastavlja donositi stanovito olakšanje od jednoličnosti i tupoglavosti našeg krišćanskoga doba. Posvuda su koncertne dvorane, pozorišta, muzeji i vrtovi puni muškaraca, žena i dece, posebno radnika i njihovih porodica , prepunih života i radosti, koji su na čas zaboravili uobičajena pravila i konvencije svakodnevnoga života. Upravo na taj dan ljudi pokazuju kako bi život mogao zaista izgledati u zdravome društvu, kad bi rad bio lišen svrhe da stvori dobit, a uništi dušu.
Puritanstvo je ukralo ljudima čak i taj jedan dan. Prirodno, samo su radnici time pogođeni: naši milioneri imaju luksuzne kuće i doterane klubove. Sirotinja je, pak, osuđena na monotoniju i dosadu američke nedelje. Druželjubivost i zabava evropskoga života vani, izvan kuće, ovde je zamenjena mrakom crkve, zagušljivim, bacilima zagušenim lokalima ili nečovečnim ugođajem točionice. U državama s prohibicijom nema čak ni točionica, osim ako ne mogu uložiti svoju oskudnu zaradu u patvoreni alkohol. Jer svi znamo kakva je farsa zapravo prohibicija. Poput svih drugih postignuća puritanstva, ona je samo još dublje zakopala “vraga” u ljudski sistem. Nigde čovek ne vidi toliko pijanaca kao u gradovima s prohibicijom. Ali sve dok čovek može mirišljivim bombonom ukloniti loš zadah licemerja, puritanstvo pobeđuje. Prividno se prohibicija protivila alkoholu zbog zdravstvenih i ekonomskih razloga, ali pravi je duh prohibicije po sebi bio nenormalan, jer uspeo je proizvesti samo nenormalan život.
Svaki stimulans koji potiče maštu i podiže duh, nužan je u našem životu kao i zrak. On krepi telo i produbljuje naše viđenje bližnjih nam. Bez poticaja, u ovom ili onom obliku, kreativni bi rad bio nemoguć, a isto tako i duh ljubaznosti i velikodušnosti. Činjenica da su neki veliki geniji odveć često ogledali svoj odraz u peharu, ne opravdava puritanstvo u njegovu pokušaju da sputa celi opseg ljudskih osećaja. Byron i Poe uzdrmali su čovečanstvo dublje nego što se to svi puritanci sveta mogu nadati. Oni su životu podarili značenje i boju; puritanci su pretvorili crvenu krv u vodu, lepotu u ružnoću, raznolikost u uniformnost i propast. Puritanstvo je, ma u kom obliku, otrovna klica. Na površini se sve može činiti čvrstim i snažnim; ali otrov truje uporno, sve dok ne prožme celo tkivo. S Hippolyteom Taineom, svaki je istinski slobodan duh shvatio da je “puritanstvo smrt kulture, filozofije, duhovitosti i drugarstva; njegove su osobine mrtvilo, jednoličnost i teskobnost”.
________________
[1] Havelock Ellis, Psihologija seksa.
