U filozofiji je uvek bilo aktuelno pitanje odnosa stvarnosti, mišljenja i jezika. Neke filozofske škole su smatrale, poput drevne Elejske škole, da su „mišljenje i biće jedno isto“, odnosno, da ništa ne može postojati ako se protivi logici i principima mišljenja. Druge škole su na jezik gledale kao na sredstvo mišljenja bez koga ne bi bilo ni mišljenja samog, ali su na jezik gledale i kao na ograničenje misli – ukoliko nam nedostaju reči za neke pojmove ili misli, ti pojmovi će se teže artikulisati i razmatrati.
O stvarnosti, mišljenju i jeziku možemo razmišljati i odvojeno. Stvarnost je ono što postoji nezavisno od nas i našeg mišljenja, mišljenje je proces u našem mozgu kojim saznajemo sebe i stvarnost i uređujemo vlastiti život, a jezik, odnosno, reči, sastoje se od zvukova koje smo u stanju da proizvedemo i koje nam služe za komunikaciju. Međutim, u ovim definicijama kao da nešto nedostaje. Stvarnost jeste nezavisna od nas, ali nam je poznata jedino preko različitih oblika misaonog procesa. Misli postoje i bez reči, ali su nam poznate i jasne najvećim delom preko jezičke artikulacije. Ako im nije pridruženo neko značenje, odnosno, neke misli koje su povezane sa njima, reči su samo prazni zvukovi bez smisla. Iako, dakle, imaju momenat nezavisne ezgzistencije, stvarnost, mišljenje i jezik su međuzavisni i isprepleteni na mnogo načina.
U filozofiji je uvek bilo aktuelno pitanje odnosa stvarnosti, mišljenja i jezika. Neke filozofske škole su smatrale, poput drevne Elejske škole, da su „mišljenje i biće jedno isto“, odnosno, da ništa ne može postojati ako se protivi logici i principima mišljenja. Druge škole su na jezik gledale kao na sredstvo mišljenja bez koga ne bi bilo ni mišljenja samog, ali su na jezik gledale i kao na ograničenje misli – ukoliko nam nedostaju reči za neke pojmove ili misli, ti pojmovi će se teže artikulisati i razmatrati.
Realizam i nominalizam
Na kraju srednjeg veka, ove rasprave oko odnosa stvarnosti, mišljenja i jezika dobile su svoj izraz u raspravi o „opštim pojmovima“ ili univerzalijama. Jedna grupa filozofa, koji su dobili ime „realisti“ smatrali su da svakoj opštoj reči, kakva je na primer reč „duša“ odgovara posebna nevidljiva stvarnost, odnosno, da naše reči i naši pojmovi predstavljaju pouzdan vodič za nevidljivu stvarnost. Druga grupa filozofa, koji su se nazivali „nominalisti“, smatrali su da su opšti pojmovi, odnosno, reči koje su bile povezane sa njima, samo „imena“ koja služe da se označe klase stvari, pa je reč „čovek“samo zajedničko ime za sve ljude.
Lako je videti da je prva grupa filozofa o jeziku i mišljenju imala visoko mišljenje, odnosno, da je smatrala da je u njima već nekako prisutno zapreteno znanje o stvarnosti, dok je druga grupa na jezik gledala kao na sredstvo artikulacije misli, koje samo po sebi ne nosi bilo kakvo saznanje. Ovde nije mesto da ulazimo u detalje ove rasprave, ali se može reći da je ovaj drugi način gledanja na jezik ostvario veći uticaj u modernoj i savremenoj filozofiji.
U savremenoj filozofiji na čijem jednom kraju se nalazimo i mi, preovlađivalo je shvatanje da je jezik samostalan sistem koji nam služi za artikulaciju misli, koje su opet samo pokušaji da adekvatno predstavimo stvarnost. U odnosu stvarnosti, mišljenja i jezika, ništa nije unapred dato i garantovano, već je sve rezultat truda koji može rezultovati i istinom i zabludom.
Veštački jezik logike
Za logiku je važno da su filozofi primetili da postoje nedostaci i ograničenja prirodnog jezika koje bi trebalo otkloniti kako bi misao postala jasnija i preciznija. Prirodni jezik je siromašan i višesmislen, tako da je veoma teško obezbediti da se misli prenose od jednog do drugog čoveka bez delimičnog nerazumevanja. Ovo delimično nerazumevanje nije ni moguće sasvim izbeći, ali je moguće barem deo jezika tretirati tako da u njemu nerazumevanje bude svedeno na minimum. Iz ove potrebe je proizašao trud naučnika i filozofa da svoje osnovne pojmove jasno definišu, a osnovne stavove ili iskaze posebno istaknu.
Da bi se izbegla višesmislenost prirodnog govornog jezika, logičari su smislili veštačke jezike u kojima su izdvojene logički važne reči poput reči „i“, „ili“, „ako...onda...“, „sledi“ i drugih reči, čije je značenje u najvećoj meri precizno definisano. Ovaj precizirani jezik pomaže da se bolje prate i analiziraju naučne i filozofske teorije iz najrazličitijih oblasti. Kao što ćemo videti, u toku poslednje faze razvoja logike, jezik logike se skoro sasvim približio jeziku matematike korišćenjem simbola za promenljive i konstante, logičke operacije itd. S druge strane, ovaj veštački jezik i dalje ne može bez prirodnog govornog jezika koji služi za opisivanje strukture samog veštačkog jezika. Prirodni jezik je jedini dostupni “meta-jezik” koji nam služi da govorimo o stavovima veštačkog “objekt-jezika”.
Dakle, kada, recimo, kažemo “tačka” mi izgovaramo jednu reč u srpskom jeziku, podrazumevamo jedan pojam koji smo naučili iz geometrije ili iz svakodnevnog života, i ukazujemo na jedan delić stvarnosti. Odvojeno proučavanje ova tri aspekta saznanja: stvarnosti, mišljenja i jezika, uvek će zahtevati određeni napor i usmeravanje pažnje.
Ključne reči: stvarnost, mišljenje, jezik, prirodni jezik, univerzalije, realizam, nominalizam, veštački jezik, meta-jezik, objekt-jezik.
Rezime: Stvarnost, mišljenje i jezik su u najvećoj meri međuzavisni i isprepleteni pojmovi. Iako imaju momenat nezavisne egzistencije, ne mogu se shvatiti jedni bez drugih. Za logiku je važno to da je bavljenje logikom uglavnom studiranje jednog mogućeg preciznog jezika koji opisuje osnovne misaone operacije. Logičari su za ove svrhe smislili poseban jezik koji se sastoji od termina i simbola, koji omogućava praćenje izvođenja zaključaka u raznim naukama.
Vežbanje: Pročitajte sledeću argumentaciju srednjovekovnih filozofa Anselma Kenterberijskog (1033-1109) i Gaunila (11. vek) i prodiskutujete odnos reči, pojmova i stvarnosti na osnovu njih:
Anselmov ontološki dokaz
Zaista, ono iznad čega se ništa veće ne može misliti ne može biti samo u misli. Jer, ako bi bilo samo u misli, moglo bi se misliti da je i u stvarnosti, to jest da bi bilo veće. Ako dakle ono o čemu se ne može misliti ništa veće jest samo u misli, onda to o čemu se ne može misliti ništa veće jest zapravo ono o čemu se može misliti nešto veće. Ali to je sigurno nemoguće. Nema dakle sumnje da ono o čemu se ništa veće ne može misliti postoji i u misli i u stvarnosti.
Anselmo, Proslogion, (navedeno prema B. Kalin, Povest filozofije, str. 248.)
Gaunilov odgovor na Anselmov ontološki dokaz
Jer isto tako u mišljenju mogu postojati, kako ja vidim, nesigurne ili, štaviše, pogrešne stvari, i to ako ih meni saopštava neko čije reči razumem, odnosno onda, ako se varam i, što se često događa, u rečeno verujem... Ako ja, dakle, slušam i razumem reči da negde postoji nešto što je veće od svega što se može zamisliti, tada tu rečenicu shvatam kao prost zvuk reči ... Međutim, mora najpre biti utvrđeno da to najveće postoji negde u stvarnosti i tada će, naravno, iz toga nesumnjivo proizaći da je ono najveće do svega i da samo u sebi ima vlastito biće.
Jedan primer: Neko priča da negde u okeanu postoji ostrvo koje poneki nazivaju izgubljenim ostrvom zbog teškoće, ili bolje, zbog nemogućnosti, da ga pronađu. Zatim opisuje da to ostrvo obiluje svim mogućim bogatstvima i veseljem u mnogo većoj meri nego što se govori o drugim srećnim ostrvima. Nadalje priča da ono nikome ne pripada, da je nenastanjeno i da nadamšuje sve druge nastanjene zemlje neizmernom lepotom.
Ako bi mi to, dakle, neko pričao, ja bih bez daljnjeg razumeo njegove reči, jer mi one ne bi činile nikakvu teškoću. Ali pretpostavimo da pripovedač nastavi ovako: Sad ne možeš sumnjati da stvarno negde postoji takvo ostrvo koje nadmašuje sve druge zemlje, jer ti ne možeš osporiti da on postoji u tvom mišljenju. Ali, budući da je to ostrvo najsavršenije, ono ne može biti samo u tvome mišljenju, već kao takvo mora postojati i u stvarnosti, jer kad ono ne bi stvarno postojalo tada bi svako drugo stvarno ostrvo na zemlji bilo savršenije od njega. Ako bi mi, kažem, pripovedač na gornji način hteo dokazati da nije moguća nikakva daljnja sumnja u vezi sa stvarnim postojanjem navedenog ostrva, tad bi mi se učinilo da se on šali ili ne bih znao koga bih smatrao glupljim: da li sebe ako bih mu poverovao, ili njega, ako bi mislio da je na taj način izneo ma kakav dokaz za stvarnost svoga ostrva.
Gaunilo, Knjiga u odbranu bezumnika protiv rasuđivanja izloženog u Anselmovu Proslogionu, (navedeno prema Antologiji filozofskih tekstova, str. 86.)
Razmislite i o sledećim pojmovima:
Bog
najveći broj
matematička tačka
nula
beskonačno
vreme
prostor
bakar
Ajfelova kula
planeta zemljin blizanac
trenutni kralj Francuske
razlomak koji je jednak broju π.
Za koje od njih možemo reći da im odgovara nešto što postoji u realnosti?Koji do ovih pojmova su jasni, odnosno, da li nam je jasno šta da tražimo u realnosti što im odgovara?
Realizam i nominalizam
“Definicija i klasifikacija čine samu srž srednjovekovnog mišljenja: otuda je filozofski nominalizam koji se suprotstavio objektivnoj stvarnosti klasa i prikazivao svet nepovezanih atoma i razdvojenih događaja, na kraju sasvim poljuljao srednjovekovno shvatanje života, isto onako kao što su i topovska zrna rušila zidove grada” – na ovaj način Luis Mamford (Lewis Mumford, 1895-1990) u knjizi “Grad u istorji” opisuje razliku između srednjovekovnog i modernog mišljenja. U srednjovekovnom mišljenju, logika je, na neki načn, bila sve. Čovek koji misli izvodio je svoje principe iz biblijskih i klasičnih verskih tekstova i onda ih primenjivao u životu. Svet pojmova je bio uređen i nije se menjao. Moderni čovek dovodi ove principe i pojmove u pitanje zbog samih stvari koje nalazi u iskustvu. I nakon što se dogodi ova promena, logika i dalje ostaje važna, ali nije više praktično jedino oruđe mišljenja.
(na slici: srednjovekovni Konstantinopolj)
Proizvoljnost znaka
Zanimljiva osobina jezika je da je on u određenoj meri fleksibilan. Mi možemo, ukoliko nam je to potrebno da bi izrazili nova saznanja ili osećanja, da menjamo značenja postojećih reči ili da izmišljamo nove reči i nova značenja. Naravno, u tom procesu uvek ostaje ograničenje u činjenici da se je ukupan jezik kompleksan sistem koji zavisi od mnogo govornika i veoma se sporo menja. Ovu uslovnu odvojenost reči i stvarnosti naglašavali su razni teoretičari jezika. U okviru lingvistike, Ferdinand de Sosir (Ferdinand de Saussure, 1857-1913) naglasio je proizvoljnost jezičkih znakova, odnosno, ukazao je da se u principu bilo koja reč može uzeti kao znak za nešto, što jasno pokazuje činjenica da se u raznim jezicima koriste razne kombinacije glasova za označavanje stvari (na primer, englesko “dog”, italijansko “cane” i naše “pas”, sve označavaju životinju – psa). U filozofiji, zavisnost značenja od upotrebe naglašavali su Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein, 1889-1951) je i drugi. U umetnosti ovu ideju izrazio je Luis Kerol: ““Kada ja upotrebljavam neku reč”, jednim gotovo prezrivim tonom odgovori Hampti Dampti, “onda ona znači upravo no što sam ja odabrao da znači – ni manje ni više”. “Pitanje je možeš li ti postići da reči označavaju toliko različitih stvari” – reče Alisa. “Pitanje je”, reče Hampti Dampti, “ko je gospodar – to je sve””.
Pitanja:
Kako možemo objasniti pojmove stvarnosti, mišljenja i jezika?
Objasni zbog čega su ovi pojmovi međuzavisni.
Objasni razliku između realizma i nominalizma, srednjovekovnih stanovišta o statusu opštih pojmova.
Zbog čega se u logici služimo veštačkim jezikom simbola, a ne samo prirodnim jezikom?
Opiši Anselmov dokaz za postojanje Boga. Da li je on valjan?
U čemu se sastoji osobina “proizvoljnosti znaka”?
