Odgovaram na vaše pismo uz veliku tugu. Žalim, jer živim u vremenu u kome pojedinac mora da sazna nečiju etničku pripadnost pre nego što oceni njegovo delo.
U septembru 1936. godine mladi Džon Stajnbek (1902 – 1968) bio je svedok smrtonosnih nereda na ulicama svog rodnog grada u Kaliforniji, koji su bili posledica brutalnog sukoba između lokalnih uzgajivača salate i doseljenika koji su se konačno pobunili protiv nehumanih uslova u kojima su dugo živeli. Obuzet nesavladivim saosećanjem, Stajnbek je odlučio da ispriča priču o ovim ljudima, te je stoga proveo dve godine radeći na rukopisu L’Affaire Lettuceberg. Stajnbek je imao visoko postavljene standard, pa je na kraju odlučio da prekine započeto delo, jer je smatrao da nije dorastao zadatku i uništio je rukopis – jedan od najhrabrijih poduhvata koje pisac može da izvede.
Onda je počeo od početka i prihvatio se najvećeg dela u svom životu – u želji da podari glas ovim potlačenim radnicima, da proslavi dobrotu i humanost takozvanih običnih ljudi u kulturi koja je pokušavala iznova i iznova da ih dehumanizuje. Ovaj neverovatan napor rezultirao je njegovim remek delom “Plodovi gneva”, koje je objavljeno 14. aprila 1939. godine i u kojem je Stejnbek rekao:
“Ovde postoji zločin koji prevazilazi osudu. Postoji tuga koju žaljenje ne može da simbolizuje. Neuspeh koji ruši sve naše uspehe... u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi narastaju plodovi besa veliki i teški, rastu teški za berbu.”
Knjiga je bila istovremeno populistička i buntovna, protestna i jevanđelistička, odmah prihvaćena od strane onih koji su se zalagali za jednakost i ljudska prava, a isto tako osporavana od Donalda Trampova tog vremena, koji su je videli kao pretnju strukturama moći koje su ih održavale na vlasti.
Stajnbek je primio pismo od velečasnog L.M. Brikheda, nacionalnog direktora organizacije “Prijatelji demokratije”, koji je tvrdio da se ta organizacija bori protiv antisemitizma i pro-nacističke propagande. Ali Brikhedov ton u tom pismu bio je primetno netrpeljiv. On je tvrdio da su “Plodovi besa” nazivani “jevrejskom propagandom” i tvrdio je da jedini način da se pisac oslobodi takvih optužbi jeste da dokaže da sam nije Jevrejin – ovakva optužba je slična teorijama zavere u koje današnji “birtheri” veruju u vezi sa poreklom Baraka Obame, a potiču od iste duševne bolesti od koje potiče sav bigotizam.
Stajnbekov odgovor velečasnom, koji je izašao pod naslovom je remek delo morala i mudrosti uperenih protiv bigotizma, koji se – što je tragedija našeg vremena – možda i još podesniji danas. Stejnbek piše:
Dragi gospodine Brikhed,
Odgovaram na vaše pismo uz veliku tugu. Žalim, jer živim u vremenu u kome pojedinac mora da sazna nečiju etničku pripadnost pre nego što oceni njegovo delo. Meni se ne čini da je bitno da li sam Jevrejin ili ne, i znam da bi moje takvo izjašnjavanje bilo nekorisno ukoliko bi zainteresovana kritika želela da iznese unapred smišljene teze... Sticajem okolnosti nisam Jevrejin i nemam ni malo jevrejske krvi. Takođe, nisam ponosan, jer nisam Jevrejin. Evo i moje genealogije, iako vi znate šta inteligentni antropolozi misle o rasnim teorijama. Kao što ćete videti, ja sam tipičan Amerikanac.
Nakon što je izložio svoju genealogiju, i to ne bez sarkastičnog tona koji je isticao da je to potpuno nebitno, Stajnbek je dodao:
U svakom slučaju evo mog porekla. Iskoristite ga ili nemojte, ištampajte ga ili nemojte. Oni koji iz nekog razloga žele da veruju da sam Jevrejin će i dalje nastaviti da veruju u to, dok dobrim i inteligentnim ljudima tako nešto neće biti bitno. Mogu da dokažem ove stvari, ali kada budem morao to da uradim – američka demokratija će potpuno nestati.
Delo “Plodovi besa” je nagrađeno Pulicerovom nagradom sledeće godine i bilo je prekretnica koja je dve decenije kasnije Stajnbeka odvela do Nobelove nagrade. Danas se smatra jednim od najznačajnijih dela o društvenoj pravdi ikada napisanih.
Maria Popova
(prevod: Marija Muždalo)/glif.rs
