"Da se ne zavaravamo: većinska Srbija je masovno pročetnička, pronedićevska, a bogami i proljotićevska"
Zamenica predsednika Skupštine grada Novog Sada i šefica odborničke grupe četničkog Pokreta za obnovu kraljevine Srbije (POKS) Branka Bežanov bila je u nedelju u delegaciji te stranke koja je učestvovala u obeležavanju godišnjice hapšenja četničkog komandanta iz Drugog Svetskog rata Dragoljuba Draže Mihailovića u Draževini, pored Višegrada, grada u Bosni i Hercegovini u kojem su četnici i u Drugom svetskom ratu i tokom devedesetih godina počinili neke od najkrvavijih i najmonstruzonijih zločina.
Da li to znači da i Skupština grada Novog Sada stoji iza ovog poteza zamenice predsednika novosadskog gradskog parlamenta? I da, samim tim, odobrava zločine koji su počinjeni u Višegradu i okolini?
Kao što je napisao istoričar Milan Radanović za bosanskohercegovački portal Buka, “ovi likovi sa snimka odlično znaju šta su njihovi ideološki istomišljenici činili u tom gradu i tokom 1992. A počinili su neke od najtežih ratnih zločina u tom ratu”.
Da li Branka Bežanov i njeni partijski četnici (POKS je derivat Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića) na taj način žele da opravdaju i “žive lomače”, koje je devedesetih godina monstruozni Milan Lukić pravio u Višegradu, tako što bi u kuće zatvorio starce, žene i decu, a potom kuće zapalio sa svima njima unutra? Da li to znači da Branka Bežanov odobrava masovne egzekucije na čuvenoj ćupriji na Drini, takođe u režiji i izvedbi Milana Lukića i ostale koljačke bagre? Ili masovna silovanja Bošnjakinja na Bikavcu i širom bosanskog Podrinja, od Foče do Bijeljine?
A pevalo se tamo u nedelju, 10. marta 2019. godine i: “Biće opet pakao i krvava Drina, evo idu četnici sa srpskih planina”.
Istoričar Radanović podseća da je upravo Draža Mihailović, taj srpki “div-junak”, naredio vojnu operaciju koja je imala za cilj da snage pod njegovom komandom 5. oktobra 1943. zauzmu Višegrad, to jest da ga preotmu od Vermahta, domobrana i Muslimanske milicije.
Tako su od 5. do 7. oktobra četnici u Višegradu pobili nekoliko stotina muslimanskih civila. “Žrtve su ubijane divljačkim metodama: spaljivanjem i klanjem. Klanje je vršeno i na Sokolovića ćupriji na kojoj se svake godine na današnji dan slikaju ovi uniformisani likovi sa snimka. Naravno da oni znaju šta su njihovi ideološki prethodnici činili na tom mostu 1943. Draža Mihailović nije preduzeo ništa da kazni one koji su tada ubijali u Višegradu, iako je jako dobro znao šta su četnici počinili u tom gradu. Iako je imao informacije da su za zločin bili najodgovorniji pripadnici Višegradske brigade JVuO i da je komandant brigade Dragiša Vasiljević ‘direktno naređivao klanje muslimana, određujući odeljenja za klanje i paljenje’ u Višegradu (kako je Mihailović nedugo nakon toga napisao u jednoj depeši) Mihailoviću nije smetalo da nakon rata potraži utočište upravo kod Vasiljevića i njemu odanih jataka. Dakle, isti taj Dragiša Vasiljević je organizovao skrivanje Draže Mihailovića nakon rata. Niti je Mihailoviću smetalo što su Vasiljevićevi četnici već novembra 1943. vojno sarađivali s Vermahtom”, naveo je Milan Radanović.
Pretpostavljamo da Branka Bežanov nije propustila ni priliku da obiđe obližnji “Andrićgrad”, kojeg je najbolje definisao novinar i pisac Viktor Ivančić: “’Andrićgrad’” je najupečatljiviji primer nacionalističkog kiča na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
“Banalnost tla neosporno je došla do punoga izražaja: na etnički očišćenome terenu niknula su impresivna i lažnom patinom impregnirana kulturna zdanja… ‘Ovo je moj najveći film’, rekao je na otvaranju Emir Kusturica i dodao kako se ujedno radi o ‘lekciji iz toga kako se čuva identitet i kako se jedan cijeli grad pretvara u kulturno dobro’”, napisao je Ivančić u knjizi “Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina”, koju je izdao forumZFD.
Podsećanja radi, “Andrićgrad” je Kusturica svečano i u društvu Aleksandra Vučića, Milorada Dodika i brojnih drugih šovinista otvorio na 100. godišnjicu početka Prvog svetskog rata, 28. juna 2014. godine, na “čuveni” Vidovdan.
Višegrad i Bikavac u njemu nekada su bili proslavljeni pesmom, a koja se, dakle ta pesma “U lijepome starom gradu Višegradu”, u pristojnom društvu više niti peva niti se u kafani naručuje. Kao što se u Višegradu ne naručuje riba sa jelovnika. Jer se, naime, hranila ljudskim mesom. Istih onih poklanih, spaljenih i silovanih Bošnjaka i Bošnjakinja koje su sa lica zemlje smaknuli sledbenici “velikog đenerala Draže”.
Kao što reče kolega novinar Nemanja Stjepanović: “Ne radi se tu o negiranju ili poricanju, nego o opravdavanju zločina”. A ko opravdava zločin, taj je u najmanju ruku saučesnik i u skladu s tim se prema njemu treba i odnositi.
No, ne treba imati iluzija i treba jasno postaviti dijagnozu: većinska Srbija je masovno pročetnička, pronedićevska, a bogami i proljotićevska.Najmoćniji čovek u državi je Aleksandar Vučić, politički sin ćosavog četničkog vojvode Vojislava Šešelja, onaj Vučić koji se navodno preobratio u “evropejca” što ga ne sprečava da prisustvuje otvaranjima kojekakvih “Andrićgradova” i da se kad god može zaklinje u Republiku Srpsku. Uostalom, zašto da ne, jer su u Srbiji četnici i zakonski izjednačeni sa partizanima, čemu se svojevremeno usprotivio nije niko sem nekoliko manjih građanskih i regionalnih stranaka. Cilj tog izjednačavanja je bio upravo da se opravdaju zločini iz ratova devedesetih godina, pošto su oni vršeni na potpuno istoj ideološkoj matrici kao zločini Dražinih četnika iz Drugog svetskog rata.
Da stvar bude gora, evo upravo je u nedelju Nebojša Zelenović,gradonačelnik Šapca, jednog od retkih gradova u Srbiji u kojima vučićevci nisu na vlasti, izjavio kako su upravo proljotićevske Dveri “jedan od stubova” opozicionog Saveza za Srbiju. Što znači da su u pravu oni koji tu koaliciju zovu “Savez za veliku Srbiju”, tim više ako znamo da su u njoj i opskurne figure poput Milana Stamatovića, organizatora proruskih vojnih kampova za decu na Zlatiboru. Ili notornog Vuka Jeremića, koji u svojoj foto arhivi takođe poseduje razularene fotografije na kojima je on sa šajkačom i kokardom na glavi. I da ne nabrajamo dalje, premda materijala ima pregršt…
Drugim rečima, svima onima u Srbiji koji su antifašisti i koji su građanski opredeljeni nije ni malo lako. Em su u užasnoj manjini, bolje reći na margini, em su pred izborom između dve neizlečive bolesti. Ni susednim državama, a naročito Bosni i Hercegovini, takođe nije ni malo lako. Ali, utisak je da je nacionalizam iz faze destrukcije prešao u fazu autodestrukcije. O tome svedoči i količina gneva koja se valja ulicama Srbije, koju je Vučićev režim podelio i antagonizirao do pucanja. Moguće je da će se, nakon svega, vlast izliti na ulice i da neće imati ko da je preuzme. A u takvom scenariju svi oni kojima je nacionalizam mrzak i koji su svesni da je upravo nacionalizam doveo do ovoga – treba da potraže najbliže sklonište. Jer se neće znati odakle će nas metak pogoditi. Dobro, možda i četnička kama.
