Za aktuelni istorijski trenutak karakteristično je odbijanje elita da se suoče sa stvarnošću. Zvanični diskurs se više ne koristi kao skup smernica za delovanje, zakoni se ne sprovode, a propisi se ignorišu.
Savršenu ilustraciju odsustva realizma u današnjem svetu daju sledeća dva grafikona. Prvi prikazuje projekciju kretanja duga SAD u odnosu na BDP do 2048, prema analizi koju je izradio Odbor za budžet Kongresa Sjedinjenih Država.
Slika 1: Dug SAD izražen kao procenat BDP-a. Izvor: Congressional Budget Office (CBO)
Ova projekcija pokazuje da do 2030. možemo očekivati da zaduženost dostigne ratni nivo – ovoga puta u miru – čemu najviše doprinosi rešenost Sjedinjenih Država da nastave da troše na vojsku, socijalnu zaštitu i Medicare, ne uvećavajući pritom poreske prihode kao udeo BDP-a. Za razliku od vremena Drugog svetskog rata, danas nema realističnog plana – pa ni deklarisane namere – da se dug u dogledno vreme smanji. Prvi put u istoriji industrijskog kapitalizma jedna velika ekonomija uvećava zaduženost u doba mira do nivoa koji otplatu dugova čini praktično nemogućom.
Prema projekcijama CBO, BDP Sjedinjenih Država će u narednih 30 godina porasti sa 20 na 65 triliona dolara, dok će dug skočiti sa 16 na 97 triliona. Deficit će tako iznositi 8 odsto godišnje – zbog čega će ekonomski mejnstrim zahtevati mere štednje kakve u današnjoj Americi nije moguće sprovesti. Polazna pretpostavka je da će Amerikanci pristati na kolaps životnog standarda i da će ostatak sveta nastaviti da kupuje američke vrednosne hartije, ili će država jednostavno doštampati još novca i tako rešiti problem nesolventnosti.
Pogledajmo sada drugi grafikon-dijagram Međuvladinog panela za klimatske promene koji prikazuje koliko dramatičan mora biti pad emisija ugljenika u narednih 20 do 25 godina ako želimo da izbegnemo nekontrolisani slom i katastrofu.
Slika 2: Projekcije neto globalnih emisija ugljenika (u bilionima tona godišnje). Izvor: IPCC
Da bi se to postiglo, kaže IPCC, potrebna je brza i dalekosežna tranzicija u energetskom sektoru, korišćenju zemljišta, upravljanju gradovima i razvoju infrastrukture (uključujući transport i građevine), kao i u industrijskim sistemima, što zahteva „značajano povećanje investicija u ovim oblastima“.
Glavno strateško pitanje na koje čovečanstvo mora odgovoriti glasi: mogu li prezadužene zemlje razvijenog sveta obezbediti potrebna slobodna sredstva za ovu transformaciju. S tim je povezano i pitanje da li smo spremni da u tom cilju suzbijemo politički uticaj industrija fosilnih goriva i finansijera koji izbegavaju plaćanje poreza. Odlažući odgovor na ta pitanja nastavljamo da živimo u kulturi koja odbija kontakt sa stvarnošću.
U Americi se pojavio novi snažan pokret posvećen navedenim ciljevima. To je Zeleni nju dil koji je njujorška poslanica Alexandria Ocasio-Cortez iznela kao predlog zakona u Kongresu, a koji predviđa program investicija u narednih 10 godina za koji su njeni kritičari izračunali da iznosi i do 6 triliona dolara godišnje. Zagovornici Zelenog nju dila nisu uplašeni tim iznosom. Prema modernoj monetarnoj teoriji, tvrde oni, trošak se može namiriti emitovanjem duga i štampanjem novca, pa je tačan iznos nevažan.
Divim se njihovoj samouverenosti (chutzpah), ali verujem da iza nje stoji ona ista pretpostavka koju nalazimo u fiskalnoj politici predsednika Donalda Trumpa – da fiat novac dozvoljava državama koje ga emituju da večno izmiču tradicionalnoj dinamici duga. Drugim rečima, da se unutrašnja dinamika kapitalističkog tržišnog sistema – gde visoka zaduženost u određenom trenutku neizbežno dovodi do nestabilnosti i devalvacije valute, usled čega se cena zaduženosti otima kontroli – može izbeći štampanjem novca.
Jedini način da se u ovoj debati nađe mesta za stvarnost jeste postavljanje pitanja koje sada ne žele da otvore ni predstavnici elite iz Davosa, ni progresivni demokrati, pa ni ekološki pokreti: Da li su nam potrebna rešenja u okviru kapitalizma?
U svojoj knjizi Postkapitalizam: vodič za našu budućnost (2015) tvrdio sam da je odgovor na to pitanje odrečan. Najveći problem sa stanovišta servisiranja duga SAD (ili Japana ili evrozone) nije pitanje može li se finansijski sistem održavati u životu doštampavanjem novca. Ključni problem je to što je informaciona tehnologija u sukobu sa društvenim i ekonomskim institucijama koje je danas okružuju.
Količina vrednosti koja se proizvodi u ekonomiji informacionog kapitalizma ne može opravdatirazmere sadašnjeg duga i trajni deficit u fiskalnim projekcijama najrazvijenijih država. Informaciona tehnologija donosi eksponencijalni pad cene proizvodnje informacija, informacionih dobara i nekih fizičkih roba i usluga. Ona proizvodi ogromne količine besplatne koristi za sve, zahvaljujući efektu mreže i pokazuje tendenciju demokratizacije i pojeftinjenja inovacija.
Ona suspenduje uobičajene mehanizme adaptacije, gde inovacije proizvode nove robe sa višim cenama inputa (uključujući rad), što onda omogućuje zapošljavanje radnika uz veće nadnice. Takođe, automatizacija bi uskoro mogla ukinuti 47 odsto radnih mesta ili 45 odsto poslova.
U proteklih 15 godina izgradili smo disfunkcionalan sistem koji je prema svim tradicionalno važećim istinama neodrživ. To je sistem trajnih individualnih monopola, masovnog rentijerstva i finansijske eksploatacije, stvaranja radnih mesta za radnike sa niskim kvalifikacijama i niskim nadnicama da bi se ovi zadržali unutar sistema kreditiranja i ekstrakcije podataka, te ogromnih asimetrija u moći i raspodeli informacija između korporacija i potrošača.
Zbog svega toga dugo očekivani uzlet četvrte industrijske revolucije izostaje. Koliko god da nas ekonomisti šumpeterijanskog usmerenja uveravaju da smo na njenom pragu, da je potrebno samo da države prihvate malo proaktivniju ulogu u industrijskoj koordinaciji, revolucija se ne događa, jednostavno zato što se ne može dogoditi u duboko zaduženoj i monopolizovanoj globalnoj tržišnoj ekonomiji.
Zato nam je uz eliminisanje emisije ugljenika potrebna brza transformacija sistema koja bi uključivala sužavanje tržišnog sektora u odnosu na javni sektor, uspostavljanje netržišnog kolaborativnog sektora, prestanak korišćenja novca za deponovanje i čuvanje vrednosti i brzo smanjivanje broja radnih sati u sistemu rada za nadnicu.
Ako dovoljno dugo posmatramo projekciju duga u SAD i grafikon na sledećoj slici – koji pokazuje brzinu kojom čovečanstvo uništava planetu koristeći je kao deponiju za emisije ugljenika – uočićemo da se kapitalizam evidentno nalazi na prekretnici. Previše je nagomilanih dugova da bi se sve nastavilo po starom, a uz to smo previše strukturno zavisni od ugljenika. Kreditori i vlasnici prava na emisiju ugljenika moraće da bankrotiraju, inače nas čeka planetarni klimatski kolaps.
Slika 3: Godišnja emisija ugljenika (u bilionima tona godišnje) po regionima. Izvor: Carbon Dioxide Information Analysis Center
Na srednji rok potreban nam je kapitalizam drugačijeg oblika. Ali taj kapitalizam neće biti ni stabilan ni trajan. Čak i za to će biti potrebno nešto što liči na revoluciju. Potrebno je ukinuti podsticaje za korišćenje ugljenika i temeljno redistribuirati bogatstvo tako da se globalnom jugu omogući da nastavi da se razvija i prevaziđe ogromne strukturne distorzije proizvedene tehnološkim monopolima, rentijerstvom, finansijskim špekulacijama i gomilanjem podataka u rukama država i korporacija.
Prelazak u postkapitalizam ne podrazumeva ukidanje tržišnih sila preko noći ili prihvatanje modela planske ekonomije Sovjetskog Saveza. Cilj je da se pripremi kontrolisana tranzicija kroz koju će tržišne sile izgubiti ulogu primarnog alokatora roba i usluga na planeti, dok će se država smanjiti, a neodrživi dug eliminisati.
U mnogim sektorima ekonomije informacione tehnologije će ukinuti ograničenja oskudice. Klimatske promene zahtevaju da obustavimo neke od načina korišćenja ugljenika. Dinamika svetskog duga, u kombinaciji sa problemom starenja stanovništva, zahteva radikalnije i održivije rešenje od štampanja novca i gomilanja neotplativih dugova.
Kada sam u Postkapitalizmu upozoravao da će neoliberalizam, ako ga se ne rešimo, onemogućiti globalizaciju, komentator iz Financial Timesa je rekao da „preterujem“. Danas mi se čini da preterivanje nije bilo dovoljno.
Dok Trump povlači Sjedinjene Države iz Pariskog sporazuma, njegov brazilski kolega Jair Bolsonaro najavljuje spaljivanje Amazona, a snažni pokreti u Evropi pokušavaju da zaštite životni stil koji podrazumeva korišćenje dizela – odnos snaga mogu preokrenuti samo velike globalne ideje.
U ovim kolumnama ću pokušati da skiciram šta to znači za nove saveze nosilaca progresivnih politika koji se moraju formirati, kako inteligentno voditi kulturne ratove, kao i zašto se država – koju su ekološki pokreti i pokreti za socijalnu pravdu dugo zanemarivali – nalazi u središtu mogućeg rešenja.
Centralne tehnokratske pretpostavke našeg doba – da sadašnji društveni sistem može obezbediti nultu emisiju ugljenika, te da se emisijom novca zauvek može amortizovati rastući dug – čine naše aktuelne državne politike nerealističnim. Moramo se suočiti sa stvarnošću.
Social Europe, 25.02.2019.
Preveo Đorđe Tomić
