Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se “zašto”...
Apsurd
Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se “zašto”...
Evo još drveća, ja poznajem njihovu hrapavost; evo još vode, ja poznajem njen ukus. One mirise trave i zvezda, noć neke večeri kada se srce opušta – kako da poričem ovaj svet čiju moć i snagu osećam? Međutim, svo znanje ove zemlje neće mi ništa dati što bi moglo da me ubedi u to da ovaj svet meni pripada. ...
Ovde pominjana iskustva rođena su u pustinji, koju nikako ne treba da napuštamo. Treba bar da znamo dokle su ona stigla. Na ovoj tački svojih nastojanja, čovek se nalazi pred iracionalnim. On u sebi oseća želju za srećom i razumom. Apsurd se rađa iz ove suprostavljenosti između ljudskog poziva i bezumne tišine sveta.
Alber Kami, Mit o Sizifu, str.34, 37, 45, 56.
Kvalitet iskustava zamenjen kvantitetom
Ali šta može da znači život u jednom takvom svetu? Ništa drugo, za sada, osim ravnodušnosti prema budućnosti i strasti da se iscrpi sve što je dato. Verovanje u smisao života pretpostavlja uvek lestvicu vrednosti, izbor, naše sklonosti. Verovanje u apsurd, prema našim definicijama, poučava nas suprotnom. Ali zavređuje pažnju da se na tome zaustavimo.
Saznanje da li možemo da živimo bez poziva to je sve što me interesuje. Uopšte ne želim da izađem iz ovog područja. Ako mi je dat ovaj lik života, da li na njega mogu da se prilagodim? Ili se, pored ove posebne brige, verovanje u apsurd vraća da kvalitet iskustva zameni njegovim kvantitetom. Ako se uverim da ovaj život nema drugog lika osim ovog apsurdnog, ako iskusim da sva njegova uravnoteženost počiva na toj večnoj protivrečnosti između moje svesne pobune i tmine u kojoj se ona bori, ako prihvatim da sva moja sloboda ima smisla samo u odnosu na moju ograničenu sudbinu, tada moram da kažem da je važno ne da se živi bolje, već da se živi najviše. ... Osećati svoj život, svoju pobunu, svoju slobodu, i to što je više moguće, to znači živeti što je više moguće.
Alber Kami, Mit o Sizifu, str. 98 i 101.
Kjerkegor može da viče, da prekoreva: “Kada čovek ne bi imao večne svesti, kada bi u osnovi svih stvari postojala samo divlja i uzavrela moć koja rađa sve stvari, i velike i beznačajne, u vrtlogu mračnih strasti, kada bi se bezdana praznina, koju ništa ne može da ispuni, skrivala ispod stvari, šta bi onda bio život ako ne očaj?” Ovaj krik nema sa čime da zaustavi apsurdnog čoveka. Traganje za istinitim ne znači traganje za poželjnim. Ako je potrebno da bi se pobeglo od mučnog pitanja: “Šta bi onda bio život?” da se prihvati da se poput magarca hranimo ružama iluzija, onda apsurdni duh ipak više voli da pristane bez straha na Kjerkegorov odgovor “očaj”, nego da se prepusti lažima.
Alber Kami, Mit op Sizifu, str. 73.
Sizif
Shvatili smo odmah da je Sizif apsurdni junak. On je to koliko po svojim strastima toliko i po svojim mukama. Njegovo preziranje bogova, njegova mržnja prema smrti i želja za životom doneli su mu ovu neizrecivu kaznu, kojom se celo biće napreže a ništa ne dovršava. To je cena koju treba da plati za strasti ove zemlje.
Alber Kami, Mit o Sizifu, str. 178.
Granice razuma
Razum je instrument mišljenja, a ne misao sama po sebi. Misao jednog čoveka je pre svega njegova nostalgija.
Alber Kami, Mit o Sizifu, str. 82.
Kratka istorija filozofije
