Izveštaji o medijskim neslobodama i nasilju nad novinarima u zemljama Balkana postali su protekle godine posebno popularni, iako pretnje novinarima i njihova zatvaranja u pojedinim zemljama nisu, realno, ništa novo. A s većim brojem prijavljenih napada, s većim apelima prema zapadnim zemljama da “urazume” iracionalne političke elite Balkana, Evropa je ponovo “obratila pažnju” na ovu temu, i to tako što je bacila mrvice finansija raznim organizacijama koje se bave nadgledanjem medija da, eto, popišu probleme.
I kao da smo se vratili u devedesete, s nešto manje obasipanja parama i sa mnogo više projektne kontrole. Uz izuzetak što balkanskih EU članica često ni nema među tim problematičnim zemljama. No, bez adekvatne promene medijske politike Evropske unije, svi ti popisi medijskih problema, svi apeli, sve peticije i ankete jednostavno su mrtvo slovo na papiru.
Tri uzroka krize novinarstva
No, vratimo se na početak. Izveštaji o medijskim neslobodama civilnih organizacija retko se bave sistemskim problemima u medijima. Civilne organizacije gotovo nikad ne postavljaju pitanje koji su uzroci doveli do takvog radikalnog slabljenja informativnog sektora da su njegovi radnici čak i fizički postali ugroženi, niti kako to rešiti. Izveštaji tih organizacija sami su sebi svrha, oni uglavnom nikad ne nude funkcionalna rešenja, već umesto toga, dvadeset pet godina daju uvek iste mere koje nemaju nikakav uticaj na formiranje i razvoj medijskog polja.
Društveno ekonomske dinamike unutar medijskog polja još nisu bile usmerene ili definisane merama ovih medijskih nadzornika, već upravo suprotno. Liberalne mere išle su, baš kao i danas, u smeru zaštite dostojanstva pojedinca, potpuno zanemarujući činjenicu da u medijima zaštita novinara zavisi od njegove materijalne zaštićenosti na radnom mestu. Ignorisanje ekonomske dimenzije medija, kao i ignorisanje onoga na šta sami novinari upozoravaju između redaka, govoreći o mehanizmima cenzure i autocenzure, možda omogućava samoreprodukciju civilnih organizacija, ali ne pruža nikakvu zaštitu dostojanstva novinara kao ni njihovo materijalno preživljavanje.
Zanimljivo je promatrati preporuke civilnih organizacija u medijima kroz duži vremenski period jer se iz njih ne može pročitati gotovo ništa o promenama samog medijskog polja. A ono se veoma promenilo. Za početak, izmišljen je internet, digitalno novinarstvo preuzelo je primat nad štampanim, protok informacija je dosta brži, a i sama ekonomija medija radikalno se promenila.
Oglašivači su “pobegli” iz štampanih medija na internet, javni sektor se povukao iz finansiranja medija, pod prisilom EU, a 2008. godine pogodila nas je, za medijski sektor, fatalna ekonomska kriza. Ova tri faktora uticala su na radikalno preoblikovanje medijskog polja koje podrazumeva značajan i trajan gubitak radnih mesta u novinarstvu (poslove koje je nekad obavljalo petoro ljudi, poput fotografisanja, montiranja, uređivanja, snimanja, pisanja i sl… danas obavlja jedan “multipraktik” novinar), pad informativnosti medija i gubitak poverenja javnosti u medije. Novi problem je i količina lažnih vesti poreklom sa društvenih mreža koje prolaze jer su radni uslovi u medijima postali toliko skučeni da je vreme za proveravanje informacija radikalno ograničeno.
U tržišnom svetu medijske ekonomije, za održavanje medija žrtvovana je njihov kvalitet. Potom je srozan ugled same struke i narušeno dostojanstvo radnika te je na kraju i izgubljeno poverenje same publike.
Gubitak verodostojnosti
Novinarima se veruje jednako malo kao i političarima, no pošto oni nemaju zaštitu od strane represivnih državnih aparata, “zborenje istine” fizički ih izlaže čitaocima neistomišljenicima ali i subjektima njihovih tekstova. Pritom, ne treba zanemariti, danas u doba interneta, komentara na portalima, javno dostupnih mejl adresa i javnih profila na društvenim mrežama, znatno je lakše pristupiti skoro svakom novinaru.
Kriza medija traje već duži niz godina, a civilna udruženja u priču su se uključila tek sada, kada se nakupio dovoljan broj skandaloznih ličnih napada na pojedince. U kombinaciji sa mrvicama hleba sa stola Evropske komisije, više puta se pokazalo da je primarni cilj izveštaja o medijskim neslobodama opravdavanje sitnih projektnih sredstava dobijenih na temu popisa problema u medijima nego stvarno bavljenje medijskim problemima. Ignorisanje mišljenja i želja samih novinara pri definiciji medijskih politika civilnih organizacija, sve napisano samo potvrđuje.
Na kraju, pomalo je i apsurdno promatrati razliku između apolitičnih izveštaja civilnih organizacija i potencijalne promene medijske politike koja nas, nadajmo se, čeka na nivou Evropske unije. Naime, dok udruženja pišu o napadima na novinare, Unija uviđa grešku povlačenja javnog sektora iz finansiranja medija. Dok se udruženja skandalizuju nad rastućom desnicom, Unija vidi da je tržište u medijima uzrokovalo pad informativnosti i porast autocenzure. Ironično je da će uprkos dvadesetogodišnjem praćenju medija, udruženja morati da prihvate promenu medijske politike EU koja jasno ide u izrazito levom smeru. Po radnike adekvatna medijska politika liberalima će se na kraju tako nametnuti odozgo, jer alternativa je jačanje radikalne desnice, a to niko ne želi.
