Zaoštravanje rasne i klasne segregacije produbljivanjem kapitalističke krize već godinama pritiska i Srbiju. Romska populacija koju najviše pogađaju aktuelni neoliberalni režimi oseća sve katastrofalnije posledice čiji krajnje deprivilegovani položaj nije rešila ni „Dekada Roma“ – koja je ogromnim novčanim sredstvima ovakav položaj samo delimično prikrivala.
Premijer Aleksandar Vučić je još na samom početku migrantske krize jasno dao do znanja Evropi da on neće graditi nikakve zidove koji će sprečavati izbeglice da na svom putu ka Evropskoj uniji prođu kroz Srbiju. Ipak, nije dao obećanje i građanima Srbije da takvih zidova neće biti unutar naše zemlje.
Nedavno je u Kruševcu oko romskog naselja „Marko Orlović“ podignut zid visine dva metra. Nadležni iz lokalne samouprave i preduzeća Putevi Srbije tvrde da se radi o zvučnoj izolaciji. No od koga je zaista potekla inicijativa za izgradnju zida još nije poznato, jer nadležni prebacuju odgovornost jedni na druge.
U ovom romskom naselju živi oko 2.500 ljudi u dvestotinak kuća. Izgradnjom ovog zida naselje se dodatno segregira, jer su sada ulazi u nekim delovima naselja širine svega oko jedan metar. Time su stanovnici ovog neformalnog naselja izloženi dodatim rizicima jer je otežan ulaz vatrogascima i hitnoj pomoći u to naselje.
U periodu od 2005. do 2015. godine, tokom „Dekade za inkluziju Roma“, nastupio je period lažne pritajenosti segregacijskog i rasističkog odnosa političke elite prema romskoj manjini. Licemernu retoriku jednakosti najčešće su koristili političari i drugi zvaničnici kada su u ovom periodu govorili o takozvanoj inkluziji romske manjine.
Ovakav odnos, ponajviše političke elite, bio je, kako se kasnije ispostavilo, utemeljen pre svega na ličnim interesima, uspostavljanju ili učvršćivanju pozicija moći i zgrtanju finansijske koristi. Međutim, taj period je završen a budžeti presušeni.
Rasizam ili samo slučajnost?
Odnos države Srbije prema romskoj nacionalnoj manjini ogleda se u pojačanim restriktivnim mehanizmima još od devedesetih godina. Izmeštanje romskih naselja van gradova, čime se Romima onemogućava najčešće jedini izvor prihoda od sakupljanja i prodaje sekundarnih sirovina, segregacija romske dece stvaranjem romskih odeljenja u pojedinim školama i nedostupnost tržišta rada samo su neke od tih mera. Ipak, poslednjih meseci primetno je da vlast, uvodeći nove represivne mere, sve više otežava život ionako najsiromašnijoj zajednici u Srbiji. Izgradnja zida oko romskog naselja u Kruševcu samo je jedan od primera ove politike, koja se ogleda u daljoj getoizaciji i društveno-socijalnoj segregaciji.
Pre tri meseca romskom naselju „Crvena zvezda“ u Nišu isključena je struja. Činjenice da je celo naselje od stotinak kuća priključeno na svega dva strujomera dovela je do visokih računa i velikih kamata, koje Romi iz ovog naselja nisu bili u stanju da redovno izmiruju. Stanovnici ovog naselja, među kojima je i stotinjak dece, i dan-danas su bez struje i pored brojnih obećanja gradonačelnika Niša, ministra industrije, energetike i rudarstva i mnogih drugih zvaničnika, da će se ovaj problem rešiti. Ipak, zbog privatizacije državnog zemljišta na kome se ovo naselje nalazi, niko od nadležnih ne preduzima konkretne korake, a javnost u Srbiji polako postaje nezainteresovana za ovaj problem. Iz pomenute pasivnosti nadležnih ali i romske političke elite koja je pod kontrolom vlasti, može se uvideti manjak interesa za rešavanje problema ove zajednice koji stoji nasuprot interesima novog privatnog vlasnika zemljišta na kome Romi žive.
Decenija inkluzija, ili pljačka romskog naroda?
Za vreme pomenute dekade Roma otvorila su se vrata brojnih evropskih pa i globalnih fondacija, koje su pod patronatom Evropske unije bile spremne da ulože veliki novac u takozvanu inkluziju romske nacionalne manjine. Država je u ovom periodu donosila za romsku manjinu strateški važna dokumenta, čiji je cilj bila implementacija merâ koje su obavezujuće dekadom. Najvažniji dokumenti iz ovog perioda svakako su Strategija za inkluziju Roma i akcijski plan za njeno sprovođenje. Iako vrlo dobro isplanirane na papiru, aktivnosti države i političara svele su se pre svega na maksimalnu birokratizaciju i malverzacije u kojima su značajnu ulogu odigrale i pojedine organizacije civilnog sektora.
U velikom broju slučajeva na rukovodećim pozicijama ovih organizacija nalaze se ljudi koji su duboko pustili korene u nekoj od vladajućih političkih stranaka. Čak i ako ovo nije slučaj, neke od ovih organizacija prinuđene su da rade pod patronatom političara, zbog projektno zavisnog rada, te da time rade u njihovom interesu. Posebno je ovo slučaj s romskim civilnim sektorom, koji ne podrazumeva samo organizacije koje vode sami Romi, već i većinske organizacije koje se bave problemima romske manjine. Ovim mehanizmom su mnogi pojedinci uspeli da se, na račun romske manjine, finansijski okoriste za vreme dakade, koristeći retoriku rada u interesu Roma.
Velike svote stizale su iz raznih fondacija na račun uređivanja određenih romskih naselja i rešavanja njihovog problema stanovanja, poboljšanje njihovog obrazovanja, zdravstvene zaštite i, što je najvažnije, rešavanje problema njihove nezaposlenosti. Ljudi sa čela države, državne institucije, pa i celokupna ministarstva vešto su iskorišćavala ovu situaciju, od koje romsko stanovništvo nije imalo gotovo nikakve koristi, jer se u ovim oblastima romske politike ništa bitno nije promenilo.
U ovim procesima svakako je bitno postaviti pitanje interesa Evropske unije u samom iniciranju „Dekade Roma“, a zatim u prelivanju tolikog budžeta u zemljama na periferiji Evrope koje su sprovodile dekadu (Srbija, Makedonija, Bugarska, Mađarska, Rumunija, Slovačka, Češka, Hrvatska i Crna Gora). Romi, iako najbrojnija manjina u Evropi, žive podjednako loše u gotovo svim državama Evropske unije. Ni u jednoj od vodećih zemlja Unije ne postoji nikakav sistematski plan rešavanja njihovih problema, pa je i to razlog za sumnju u namere Evropske unije.
Poznat je krajnje rasistički odnos Francuske, koja je masovno iseljavala Rome u Rumuniju i Bugarsku proteklih godina. U državama poput Češke i Rumunije već odavno postoje zidovi oko romskih naselja u kojim su Romi potpuno izdvojeni od ostatka stanovništva. Nemačka danas deportuje romske porodice koje već generacijama žive tamo, pod izgovorom da su zemlje njihovog porekla bezbedne.1
U ovakvom sagledavanju situacije problem predstavlja što se ne uzima u obzir stanje socijalne sigurnosti građana ovih zemalja. Ako uzmemo u obzir sve pomenute činjenice, jasno je da pri rešavanju romskog pitanja na relaciji Evropa-Srbija (i ostalih zemalja učesnica dekade) pre svega postoji zajednički interes u vidu obrta kapitala, a ne konkretnog rešavanja problema. Takođe, očigledno je i da je ovakvo finansiranje samo još jedan od načina kojim Evropska unija kontroliše protok radne snage, a to je u ovom slučaju sprečavanje Roma da migriraju u zemlje takozvanog Prvog sveta i tamo legalno žive i rade. Upravo taj njihov nesiguran status u pogledu ostanka u nekoj zemlji čini ih jeftinim radnicima.
„Dekada za inkluziju Roma“ svakako je predstavljala jednu od najbitnijih aktivnosti Evrope u ovoj oblasti, ali je implementacija akcijskih planova i predviđenih mera u pojedinim oblastima potpuno omanula, čime je romskim stanovnicima naneta velika šteta. S obzirom na to da je sve manje donatora uključeno u ovu problematiku zbog završetka dekade (iako je ona zvanično produžena i još uvek traje), odnos vlasti prema Romima pogoršava se iz dana u dan, jer je sve manja mogućnost unovčenja romskih problema.
Kapitalistička elitizacija
Jedna od osnovnih karakteristika kapitalističkog poretka svakako je raslojavanje stanovništva i stvaranje sve dubljih klasnih razlika. Najteže posledice kapitalizma, osećaju siromašni slojevi društva. Pojedinci koji iz najnižih slojeva uspeveju da se probiju u višu klasu primorani su da to rade po pravilima igre bogatih. Nakon sticanja određene vrste kapitala (više socijalnog, nego ekonomskog), u većini slučaja ovi pojedinci i sami postaju nemilosrdni prema ljudima nižih klasa iz kojih su došli.
Ovakav oblik elitizacije preslikao se, nažalost, i u romskom društvu. Takozvanu romsku političku elitu danas čine ljudi koje su na pozicije postavljale vladajuće partije, i oni ničim ne zastupaju interese romske manjine, već su isključivo partijski kadar. Ovi pojedinci ostvaruju znatan profit pod izgovorom rešavanja problema romske manjine, ali upravo zbog toga ne mogu ili ne žele da zastupaju interese romskog naroda, jer ukoliko bi te probleme rešavali, u ovakvoj konstalaciji bi izgubili značaj političkih igrača vladajućih elita.
Tipičan primer ovakvog sistema jeste rad Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine. Struktura ove institucije nije se značajno manjala više od deset godina. S obzirom na to da su članovi Socijaldemokratske partije Srbije i bliski saradnici Rasima Ljajića, rukovodeće ličnosti u ovoj instituciji, prosto su nezamenjivi više od deceniju. Iako se ne radi o stranačkoj instituciji (ali ona to svakako jeste), ona trenutno predstavlja najviše političko telo romske manjine. Ne samo da su ljudi iz ove institucije imuni na probleme romskog naroda, već ništa značajno i ne čine sa zvaničnim nadležnostima ove institucije, kao što su informisanje, kultura, službena upotreba jezika i drugo.
Ovaj problem se može sagledati u odsustvu bilo kakvog sistema informisanja Roma i Romkinja (sajt institucije nije ažuriran, ne postoje nikakve publikacije) i brojnim aferama koje su ovu instituciju potresale poslednjih godina, a mahom zbog loših međuljudskih odnosa i političkih kalkulacija. Ako se uzme u obzir činjenica da ovi ljudi godinama imaju visoke plate a da od njihovog rada romska manjina nema gotovo nikakve koristi, oni se ne mogu i ne treba da smatraju ikakvom elitom, jer predstavljaju samo još jedan od problema.
Problemi Roma postojali su i u vreme socijalizma, ali su zbog otvorenog pristupa zdravstvenoj zaštiti, stanovanju, obrazovanju i zapošljavanju oni bili znatno manjeg obima. Pošto su deo najnižeg staleža, posledice uspostavljanja kapitalizma po Rome su gotovo pogubne, pa vest o izgradnji zida nimalo nije iznenadila. Neoliberalne vlasti u saradnji s takozvanom romskom elitom već decenijama oko Roma grade zidove socijalne segregacije, pa je ovo samo njihova fizička manifestacija. Ipak, smanjenje profitabilnosti romskih problema Romima donosi dodatnu neizvesnost, jer je ključno pitanje sta je sledeće nakon isključenja struje i ograđivanja zidovima?
1.Sigurnom zemljom porekla u skladu s međunarodnim propisima i evropskim direktivama smatra se zemlja sa demokratskim sistemom u kojoj nema progona, torture, nehumanog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja, pretnji nasiljem i oružanog konflikta. Takođe, većina zemalja na predloženoj listi ima status kandidata za članstvo u EU, koji im je odobren pošto je provereno u kojoj meri ispunjavaju Kopenhagenske kriterijume o demokratskim standardima, vladavini prava, zaštiti ljudskih prava i prava manjina, tako da se mogu smatrati u dovoljnom stepenu bezbednim.
