Suština borbe protiv korupcije Republike Srbije je najbolje opisana u sadržini Poglavlja 23 koja se bavi uspostavljanjem vladavinom prava i usaglašavanjem standarda sa onima već dobrano funkcionalnim u Evropskoj uniji, dakle mnogo zakona i još više izmena istih, do sada – na papiru.
Ono što je svakome ko je u pravosudnim profesijama očigledno je da je nadležnost tj. koordiniranje svih aktivnosti opisanih u Poglavlju 23 – borbe protiv korupcije poverena premijeru. Naime, ovo je uspostavljeno da bi se pokazala politička volja u borbi protiv korupcije na najvišem nivou. Pošto te nadležnosti podrazumevaju – rešavanje problema koji nastaju u primeni strateških dokumenata i usmeravanje sprovođenje antikorupcijskih mera svaki građanin bi se zapitao da li će premijer (ka) imati vremena pored svih gorućih tema za Srbiju da održava sastanke najmanje jednom u šest meseci, čak i pored administrativno-tehničke podrške Ministarstva pravde. A ono što je suštinsko pitanje je da li će bilo koja osoba određena za premijera(ku) od strane vladajuće stranke imati dovoljno objektivnosti da pored, u najmanju ruku, očigledne simpatije pojedinih političkih struktura sa mehanizmima korupcije usmeri na sudar sa njom a ne u još veće srastanje sa istom jer sve planirane aktivnosti radi postavljanja temelja za najveću borbu srpskog društva su tu: antikorupcijska odeljenja u sudovima i tužilaštvima, obuke, jasni podaci o finansiranju političkih stranaka.
Međutim, odsustvo predstavnika pravosuđa i policije koji se na “terenu“ bore protiv korupcije je upadljivo. Naime, koordinaciono telo, koje je pokazatelj predanosti Republike Srbije u borbi protiv korupcije, sastoji se od: predsednika(ce) Vlade – koji je na čelu ovog tela, ministra nadležnog za poslove pravosuđa, ministra finansija i člana Saveta za borbu protiv korupcije. Iako su predstavnici organa koji su u svom svakodnevnom poslu bore protiv korupcije, između ostalog – tužilaštvo za organizovani kriminal, posebno odeljenje Višeg suda za organizovani kriminal, unutrašnja kontrola policije, imenovani za kontakt osobe koje su zadužene za izveštavanje i koordinaciju aktivnosti za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i pratećeg akcionog plana oni nisu članovi koordinacionog tela. Ovim se još jednom pokazuje da je izvršna vlast ta koja određuje tempo kojim će se ta borba odvijati. Jer ako je Ministarstvo pravde to koje pruža administrativno-tehničku podršku ovom telu, koje će “sabrane“ izveštaje organa koje se bore protiv korupcije filtrirano dostaviti premijeru(ki), onda je sva moć u borbi protiv korupcije na terenu koji je preko političkih struktura upravo najranjiviji.
Ideja da sam premijer(ka) sa svojim autoritetom bude baš ta osoba koja će biti garant da borba protiv korupcije neće ostati samo na papiru – tj. unutar Poglavlja 23, kao manifest odanosti pridruživanju Evropskoj uniji, sjajna je, samo što će se građenje autoriteta tj. integriteta kod građana i Evropske unije, zbog postojeće korupcije u Srbiji, izgleda isključivo pokazati kroz samožrtvovanje bilo kog premijera na političkoj lestvici.
Autorka je advokatica iz Beograda
