Foto: Kathrine E. Starkweather
Kako izgleda život Šodagora koji žive i rade na brodićim na bangladeškim rekama i kanalima
Tekst: Boban Trifunović
Kad neko na podneblju naše zemlje odnekud izađe i za sobom slučajno ili namerno ne zatvori vrata, verovatno će za sobom začuti: „Zatvori ta vrata, nisi rođen u čamcu!“ Da li u strahu da ga slučajno ne ubije promaja ili iz puke pristojnosti, taj koji je jeknuo možda se makar jednom zapitao šta zaista znači „roditi se u čamcu“, a možda i nije. Kako to izgleda može saznati od Šodagora iz Matlaba, u Bangladešu, koji to znaju bolje od ma kog drugog.
Ako bismo Šodagore morali da svrstamo u neku kategoriju po pokretljivosti, svrstali bismo ih u polunomade, ljude koji žive i rade na malim drvenim brodovima, kojima plove uzduž i popreko bangladeških reka i kanala. Nekada su se selili od dva do tri puta godišnje, dok se danas samo pojedinci sele. Oni koji danas imaju potrebu za promenom sredine u kojoj su do tada živeli, čine to do dva puta godišnje, i tako iz godine u godinu, krećući se u bohorima – u skupinama brodića, koje mogu napuštati iz različitih razloga (želja za bliskošću sa rođacima, želja za boljim poslom, želja mladih za stanovanjem sa ljudima svojih godina i dr.).
No, ma koliko njihovo celoživotno krstarenje zvučalo privlačno, njihov život nije nimalo lak, niti jednostavan, ponajviše zbog jedinstvenih ekoloških okolnosti tog okoliša. Šodagori su, zahvaljujući tim okolnostima, izloženi izvesnim porodičnim i ekonomskim teškoćama, koje ih primoravaju da pažljivo smišljaju svaki svoj korak, iliti zamah vesla, zbog sopstvene i dobrobiti svog potomstva.
Kada je u pitanju potomstvo, roditelji se svakodnevno dogovaraju i donose odluke o tome koliko će ko utrošiti vremena i snage na rad i raspodelu dobara, a koliko na staranje o deci. Dok očevi nastoje da snagu i vreme uliju u snabdevanje porodice namirnicama, majke nastoje da se, koliko mogu, posvete podizanju dece i pripremi hrane. Kako priprema hrane pruža više slobode nego što pružaju druga zaduženja, briga o potomstvu iz praktičnih razloga pada na pleća onih koji se staraju o trpezi.
Šodagori svoja zaduženja dele na različite načine. Hoće li neko ribariti, trgovati ili upravljati brodićem, ili kuvati, praviti kakve alate ili nešto popravljati, zavisi od starosti i društvene klase, mada, zaduženja se, ipak, pretežno dele po pripadnosti muškom ili ženskom rodu. Otuda, ako je već potrebno primeniti jednostavnu, praistorijsku podelu rada: muškarci su mahom lovci, a žene sakupljači, što dalje značajno utiče na njihovu društvenu organizaciju i način na koji se vrši raspodela hrane.
Foto: Kathrine E. Starkweather
Međutim, gotovo polovina ženske populacije posvećena je zaduženjima koja su krajnje nekompatibilna sa staranjem o deci. Žene Šodagora trguju sa drugim ženama koje žive i rade na kopnu: dobar deo dana provode na nogama, noseći teške korpe na glavama, a dok obilaze tržnice, sa sobom nikako ne mogu da povedu svoje najmlađe. One koje ne trguju potpuno se posvećuju domaćinstvu ili pomažu muškarcima u ribolovu. Muškaraci se, inače, skoro isključivo bave ribolovom.
Događa se da se muškarci odreknu ribolova na nekoliko meseci ne bi li se starali o deci na brodićima, dok žene trguju na kopnu. U retkim slučajevima, kad muškarci ožene dve ili više žena, podela rada nije toliko rigidna i svakom članu porodice pruža više slobode: primera radi, dok muškarac ribari, jedna žena se može starati o deci, druga polako pripremati obroke, a treća natenane trgovati na kopnu.
Kad se, pak, muškarci ne odriču ribolova, onda povedu decu sa sobom, što ume da zadaje poprilično brige ako deca još nisu naučila da se snalaze sa vodom, sa rečnim strujama i drugim preprekama koje se skrivaju ispod namreškane vodene površine. Stoga, deca Šodagora već u svojim prvim godinama uče da plivaju, a vrsni plivači postaju već sa pet godina. Pošto nauče da plivaju i ojačaju, postaju i čuvari svoje mlađe braće i sestara i, time, značajno pomažu svojim roditeljima.
U suštini, ne bi li preživeli, ekonomski prosperirali i valjano vodili brigu o potomstvu, Šodagori se služe svojevrsnim strategijama podele rada, koje se mogu skladno podeliti u četiri kategorije:
(1) tradicionalna: žena ostaje u brodiću tokom cele godine, starajući se i o deci, i o trpezi, dok je otac posvećen ribolovu;
(2) prema sezonama: žena radi tokom sušne sezone i tada muškarac brine o deci, dok je tokom kišne sezone obrnuto;
(3) zajednički rad: i žena i muškarac rade zajedno tokom čitave godine i vode decu sa sobom;
(4) ostaviti decu kod kuće: žena i muškarac rade tokom cele godine (što odvojeno, što zajedno) i ostavljaju decu kod kuće.
Godišnja doba i ekologija umnogome utiču na podelu rada Šodagora, kao i na učinkovitost ribolova i trgovine. Žene trguju ponajviše prilikom sušne sezone u Bangladešu (od novembra do aprila), kad su putevi prohodni. Što su putevi prohodniji, trgovina je bolja, jer prohodnost podstiče pad cena. S druge strane, ribolovci češće mogu da se pohvale svojim ulovom kad nastupi kišna sezona, jer tad reke obiluju različitim vrstama ribe. No, kad su ribolovci u pitanju, njima su rečni putevi važni koliko i ženama kopneni: što im je brodić bliži reci Megna, jednoj od tri najveće reke u Bangladešu, to manje na njihov rad utiče smena godišnjih doba.
Mada, koje god da godišnje doba nastupi, Šodagori su tokom čitave godine okruženi vodom – najvažnijim izvorom prihoda za porodicu, a ujedno i najvećom pretnjom. Naime, deci ne gode ekološke prilike u kojima odrastaju, niti roditeljima godi neprestano staranje o njima, pokrenuto i podržano strahom od njihovog pada u vodu i davljenja. U Bangladešu, najčešći uzrok prerane smrti je davljenje, nezavisno od boravka na kopnu ili u brodiću. Međutim, Šodagorima, kojima je sve(t) u čamcu, mnogo je teže nego sunarodnicima kojima se ne ljulja i ne njiše tlo pod nogama, jer stalno moraju držati oko na onim najmlađim, koji još nisu dovoljno stasali da bi shvatili da treba da se paze i, ponajpre, nauče da plivaju.
