Detektivske priče stare jedan vek danas su postale predmet neuroloških izučavanja – zašto? Ispostavilo se da ni moderna tehnologija ne može da zameni njihove pouke o racionalnom mišljenju.
Ubrzo nakon što je Endru Lis (Andrew Lees) započeo svoju medicinsku karijeru u bolnici na Univerzitetskom koledžu u Londonu (University College Hospital), jedan on njegovih pretpostavljenih mu je dao prilično neobičnu literaturu za čitanje. Umesto uobičajenih memljivih tomova iz anatomije, ova lista je obuhvatala sva dela o Šerloku Holmsu.
Čemu bi, za ime sveta, izmišljeni detektiv mogao da poduči jednog neurologa u usponu? Mnogim stvarima, ispostavilo se, kako je Lis nedavno napisao u članku časopisa Brejn (Brain). Bez obzira na vašu stručnost, upoznavanje sa ovim delima pruža dobrodošlu lekciju iz umetnosti racionalnog mišljenja.
Kako je Lis istakao, Holmsov stvaralac Artur Konan Dojl je i sam bio lekar, a postoji dokaz da je Holmsov lik izgradio po uzoru na jednog od vodećih lekara tog doba, Džozefa Bela (Joseph Bell) iz Kraljevske ambulante u Edinburgu (Royal Edinburgh Infirmary). „Hteo sam da se oprobam u pisanju priče u kojoj bi junak tretirao zločin onako kao što doktor Bel tretira bolest“, seća se Dojl u intervjuu iz 1927. godine.
Važni su detalji
Ipak, Lis pretpostavlja da je sa daljim razvojem priča Konana Dojla autor svoju inspiraciju nalazio i u drugim lekarima, kao što je Vilijam Govers (William Gowers), koji je napisao „Bibliju neulorogije“ (Bible of Neurology). Sam Konan Dojl je kao doktorant specijalizirao neurodegenerativne bolesti, a on i Govers su imali zajedničkog prijatelja pisca Radjarda Kiplinga (Rudyard Kipling).
Govers je često učio svoje studente da počnu da uspostavljaju dijagnozu od trenutka kada pacijent uđe na vrata, kao što se vidi u zapisu sa jedne od njegovih kliničkih demonstracija, što je kasnije objavljeno kao Kliničko predavanje o srebru i sifilisu: „Da li ste ga (pacijenta) pogledali kada je ušao na vrata? Ako niste, onda je to trebalo da uradite. Jedna od navika koje se stiču i nikad ne izostavljaju je da osmotrite pacijenta čim uđe u prostoriju, kako biste uočili njegov stav i njegov hod. Ako jeste, videli biste da je šepao i pažnju bi vam privuklo ono što sada primećujete – neobična nijansa boje njegovog lica“.
Ova izjava je neverovatno slična Holmsovoj navici da napravi psihološki profil svake osobe koju sretne a na osnovu nedovoljnog broja tragova, kao što je prikazano u BBC-jevom rimejku klasičnih priča.
Upravo je značaj nečega naizgled nevažnog to što posebno inspiriše oba ova čoveka. „Još odavno moj princip je da su male stvari beskrajno važne“, napisao je Konan Dojl u Slučaju identiteta (A Case of Identity).
I Govers i Holms upozoravaju da predrasude mogu da pomute vaše rasuđivanje. Prisebno, nepristrasno posmatranje je obojici glavni prioritet. Zbog toga Holms prekoreva Votsona u Skandalu u Češkoj (The Scandal of Bohemia): „Vi gledate, ali vi ne opažate. Razlika je jasna“. Ili kao što bi rekao Govers: „Trebalo bi da usvojite sledeći metod: kad god naiđete na slučaj čiji vam detalji nisu poznati, zaboravite na trenutak sve tipove i imena koje znate. Suočite se sa slučajem tako kao da takav nikad pre nije postojao i rešite ga kao nov i jedinstven problem“.
Povremeno se čini da su Goversove moći posmatranja u stvarnom životu suprotstavljene Holmsovim kao izmišljenom junaku. Razmotrimo njegovu studiju čoveka sa pogrešno postavljenom dijagnozom psihološkog poremećaja sličnog histeriji: „Letimično sam pogledao istoriju bolesti okačenu o krevet i odjednom pogled mi je privukao podatak o pacijentovom zanimanju – „slikar“. Sa istorije bolesti sam skrenuo pogled na njegove desni i u potpuno drugačijem svetlu sam video podatak o posledici njegovog zanimanja – izraženu olovnu liniju“. Jednostavno, videvši ono što je drugima promaklo, Govers je pravilno zaključio da se čovek otrovao slikarskim pigmentima.
Ima još mnoštvo primera: kako obojica „promišljaju unazad“, na primer, podrobno analizirajući sve moguće puteve koji bi doveli do određene bolesti (u Goversovom slučaju) ili ubistva (u Holmsovom slučaju). Ovakav pristup verovatno najbolje odražava Holmsov najpoznatiji aforizam: „Kada ste eliminisali nemoguće, ono što ostane, iako neverovatno, sigurno je istina“.
Međutim, možda najvažnija lekcija koju treba naučiti i od Goversa i od Holmsa je značaj prepoznavanja sopstvenih grešaka. „Gospodo, uvek je prijatno biti u pravu, ali je generalno mnogo korisnije pogrešiti“, napisao je Govers, dok Holms priznaje: „Priznajem da sam slep kao krtica, ali bolje je učiti se mudrosti kasnije nego nikad“.
Ova poniznost je ključ u pobeđivanju ’prokletstva stručnosti’ koje pogađa puno talentovanih i inteligentnih ljudi. Tokom proteklih nekoliko godina, kognitivni neurolog Ajtiel Dror (Itiel Dror) sa Unverzitetskog koledža (University College) u Londonu dokumentovao je mnogo slučajeva u kojima su eminentni stručnjaci na polju medicine i forenzike dozvolili svojim predrasudama da im pomute rasuđivanje – ponekad čak i u situacijama života i smrti.
Kakva god da je stvarna priroda Goversovog uticaja na Konana Dojla, Holmsove lekcije su danas veoma značajne za razumevanje logičnog razmišljanja. Čak ni najnaprednija tehnologija nikad ne može da zameni moć običnog posmatranja ili racionalne dedukcije. Kao što Lis kaže, bolnica „je i dalje mesto zločina“ – a nama su i dalje potrebni najsuptilniji umovi da reše te misterije. Kao što je otkrio pre mnogo godina, ako želite da uvežbavate svoju moć dedukcije, to vam može ići mnogo teže nego ako čitate (ili iznova čitate) Šerloka Holmsa.
Prevela: Ljupka Mirković Dubajić, iserbia
Izvor: BBC
