Kada se za nekoga kaže da ima sindrom Petra Pana, misli se na odraslu osobu koja ne preuzima odgovornosti u skladu sa njenim godinama i dužnostima. Izraženost karakteristika može varirati, ali je suština u tome da se osoba nalazi pred vratima odraslog doba, a nikako da ih otvori i zakorači dalje svojim putem.
Ponekad se pogrešno tumači kroz negovanje nekih hobija vezanih za detinjstvo, izražen humor ili druge tendencije vezane za dečji uzrast. Pogrešno tumačenje može biti povezano i sa ozbiljnim medicinskim stanjima koja imaju jasne dijagnostičke kategorije, kao što su depresija ili bolesti zavisnosti.
Šta mogu biti uzroci sindroma Petra Pana?
Ne postoji jasan, tačan razlog koji bi omogućio razumevanje navedenog sindroma. Različite teorije pokušale su da objasne moguće faktore, koji se ne mogu uzeti kao potpuna objašnjenja. Neke osobe koje su preživele iste okolnosti ipak neće razviti neodgovorno ponašanje.
Nedostatak discipline i granica tokom odrastanja. Nejasne granice, previše zaštitnički odnos roditelja prema detetu uz izostanak učenja o životnim veštinama, može dovesti do izbegavanja odgovornosti. Zapravo je reč o šoku koji osoba doživljava prelazeći iz faze kada je roditelj činio sve, kada je bila zaštićena i izolovana od bilo kakvih dužnosti i odgovornosti, u fazu kada se mora sama pobrinuti za sebe. Iznenadni preokret u zahtevima mogao je imati i drugačiji scenario: postepeno uvođenje u svet odraslih, učenje veština i postepeno preuzimanje odgovornosti. Kao reakcija na nastali šok može se javiti izbegavanje obaveza i konstantna očekivanja od drugih, što sprečava prelazak u stadijum funkcionalne odrasle osobe.
Zlostavljanje u detinjstvu nalazi se na drugom kraju kontinuuma. Odrasle osobe koje su preživele bilo koji oblik zlostavljanja u detinjstvu mogu imati osećaj da treba nadoknaditi detinjstvo, jednom kada se dosegne odraslo doba. Kako su konačno van domašaja zlostavljača, imaju moć i kontrolu nad sopstvenim životom. Umesto da je usmere ka funkcionalnom odraslom dobu gde će štititi sebe, mogu regresirati kroz oživljavanje neispunjenih potreba iz detinjstva.
Nostalgija ka detinjstvu. Kao prirodna pojava, kroz osvrtanje na faze odrastanja i značajne momente u njima, nalazi se u iskustvu svih ljudi. Problem nastupa kada se osoba previše fokusira na stvari iz prošlosti, navodeći je kao mnogo lepši period od sadašnjosti i budućnosti. Ovakvo razmišljanje sputava zdrave adaptacione procese i daje iskrivljenu sliku realnosti.
Ekonomska nesigurnost. Ukoliko je procena ličnih kapaciteta u neskladu sa realnim postignućima, može doći do potrebe da se načini beg od realnosti.
Nedostatak veština za odraslo doba. Nevezano za nivo obrazovanja, neke veštine i odgovornosti mogu promaći i ostati nenaučene. Plaćanje računa, kazni, pravilno raspolaganje prihodima i slično, teme su koje se ne obrađuju u školama i na fakultetima. Obrazovanje ipak ima značajan uticaj kroz učenje o odgovornostima, ulaganje truda, izlaganje frustracijama, raspolaganje vremenom.
Kakva ponašanja ispoljavaju osobe sa sindromom Petra Pana?
Neodgovornost, nestalnost, egocentrično ponašanje, odlaganje obaveza i životnih zadataka, nezreli mehanizmi odbrane neke su od karakteristika. Korisno je najpre odbaciti druga, medicinski jasno definisana stanja koja mogu imati neke sličnosti.
Nedostatak interesovanja za profesionalno usavršavanje i lični razvoj. Nedostatak motivacije da se nađe posao, da se uloži trud kako bi se ostvarili finansijski i profesioalni ciljevi, ostavljanje prostora za beg od realnosti kroz previše česte promene poslova ili nepuno radno vreme. Većina poslova ima elemente koji nisu interesantni, ne ispunjavaju osobu i ne omogućavaju željeni razvoj i napredak, ali isto tako većina ljudi ostaje na poslovima vođena odgovornošću prema životu, nalazeći načine na koje bi mogla da ispuni ono što posao ne pruža. Osim posla, reč je i o drugim načinima unapređenja ličnosti koji se izbegavaju. Procena potencijala je nerealna, kao i planovi za njihovo ispoljavanje, sve mnogo više liči na sanjarenje.
Neadekvatno reagovanje na stresne situacije. Odrastanje znači i razvoj drugačijih mehanizama odbrane ličnosti od onih koji su postojali u detinjstvu. U ponašanju se neadekvatni mehanizmi odbrane ispoljavaju kroz odbijanje da se sa problemom suoči, da se razreši, da se uvidi deo sopstvene odgovornosti i u nastanku i u rešenju problema. Ovaj obrazac se ponavlja kroz impulsivne reakcije, vikanje, projektovanje odgovornosti u druge, negiranje ili umanjivanje odgovornosti.
Teškoće sa vezivanjem. Celoživotne teškoće u vezivanju sa partnerima mogu imati različite uzroke. Jedan od njih je i želja da se vezivanje izbegne, koja se ponašajno ispoljava kroz česte promene partnera i mnoštvo kratkotrajnih veza. Česte promene partnera ipak nisu nužna karakteristika. Ukoliko dobija bezuslovnu ljubav, jednaku roditeljskoj, osoba može ostati sa jednim partnerom. Takva veza sama po sebi ne znači rast i razvoj, naprotiv, sputavajuća je za oba partnera.
Zavisnost od alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci može biti deo obrasca bega od realnosti, kako sama zavisnost po sebi predstavlja izbegavanje odgovornosti i nedostatak samodiscipline. Ovo je možda dobar primer kako osoba, bežeći od odrastanja, može ući u bolest i njene mnogobrojne razorne posledice.
Nepouzdanost kao konstantni obrazac ponašanja, obećanja se ne ispunjavaju, postoji mnoštvo opravdanja zašto nešto nije učinjeno. Takođe, odgovornost se uprkos predočenim dokazima uporno negira.
Da li je moguće napustiti ulogu Petra Pana?
Iako je bliskim osobama, posebno roditeljima, jako teško da to učine, traženje odgovornosti i postojanje očekivanja zapravo znači verovanje u nečije potencijale, a ne oduzimanje pomoći i podrške. Pomoć i podrška treba da postoje u reciprocitetu, kada osoba uzvraća delima.
Postepeno uvođenje koncepta života odrasle osobe, dužnosti i odgovornosti, traženje posla, pravljenje plana sa jasnim vremenskim okvirom, predočavanje posledica neispunjenih zadataka mogu biti od značajne pomoći.
Uklanjanje distrakcija, socijalnih mreža, igrica, kontrolisanje drugih problematika ako postoje (problematično pijenje ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci), omogućava fokusiranje na potrebne i poželjne aktivnosti.
Psihoterapija, posebno terapija parova ili porodična terapija su preporučene i mogu biti od velike pomoći. Motivacija da se načini promena i uvid da su ponašanja nekorisna, nužan su deo psihoterapiskog procesa.
Autor: Mr. Anđelka Jelčić, specijalni pedagog i porodični savetnik
Izvor: Vaš psiholog
