OŠ „Svetozar Miletić” na putu da izgradi odmaralište u prirodi gde bi đaci sadili voće i povrće i gajili životinje
Etnoselo za đake želja je rukovodstva i roditelja učenika Osnovne škole „Svetozar Miletić” u Zemunu. Idealno bi bilo da ima deset kućica sa po 12 ležajeva, da može da se smesti grupa od 120 dece, koliko ih otprilike ima u svakom razredu. Mora imati veliku kuhinju i trpezariju. Letnje učionice. Sve u etnostilu, bez kompjutera, pametnih tabli i mobilnih telefona.
– Deo imanja zauzeće njiva, da uzgajamo kukuruz, kupus, karfiol, krompir, luk... Imaćemo voćnjak, drvorede jabuka, šljiva. Vinograd. Štalu, da gajimo tri, četiri konja, dve-tri krave, koze, ovce, guske, patke, ćurke... I ribnjak. Komplet selo, puno dece. Jarbol nasred sela. Ujutru intonacija himne, „postrojavanje”, gimnastika na čistom vazduhu. Uveče logorska vatra, proglašavanje najvrednijih tog dana, spuštanje zastave, povečerje kao u izviđačima – kao da naglas maštari Miroljub Mosurović, direktor OŠ „Svetozar Miletić”, a bez šale predočava do detalja osmišljen plan kome lokacija fali da se obistini.
Mosurović smatra da su rekreativne nastave, izleti i ekskurzije pelješenje roditelja, gde je deci, nažalost, od svih ponuđenih sadržaja najdraže da skaču po hotelskim sobama. Rekreativna košta minimum 20.000 dinara. Za boravak u etnoselu plaćali bi samo hranu. Svaki razred bi dolazio dva do tri puta godišnje. Smenjivali bi se na dve nedelje.
– Ne raste voće i povrće na pijaci, niti se mleko pravi u prodavnici, kao što naša deca misle. Odrastaju na asfaltu. Mnogi su ćurku i patku videli samo na slici. Zamislite male Zemunce kad krenu vinogradom da beru zrelo grožđe, a onda plodove dele sa drugarima. Neće zbog kiše bežati u kuću, trčaće napolje u kabanicama i gumenim čizmama da šljapkaju po barama – dočarava Mosurović.
U etnoselu đaci neće jesti hamburgere i pice, nego proju, pitu gužvaru, kačamak sa kiselim mlekom... Hraniće se zdravije. Radiće. Ne teške poslove. Sadiće papriku, paradajz, jagode... Negovaće voćke i povrće. Kad sazri ješće ga u slast. Na jesen bi osnovci u selo vodili i roditelje, da zajedno spremaju zimnicu: ostavljaju turšiju, kiseli kupus, kuvaju ajvar, slatko i pekmez od šljiva, sok od jabuke...
Škola ima oko 1.000 đaka. Ideja da se deca povremeno presele u prirodu i tamo uče školske i životne lekcije veoma se dopala roditeljima, tvrdi direktor. Kaže i da je na roditeljskim sastancima dogovoreno da mame i tate za izgradnju i opremanje đačkog sela daju po 30 evra, a taj budžet će se dopuniti i podrškom donatora. Osmoletka neće, zvanično, biti vlasnik – da joj etnoselo neko nekad ne bi oduzeo.
– Osnivač škole je republika. Prema tome, svaki školski posed je državni i postoji mogućnost da nam se po tom osnovu otuđi zemlja koju ćemo pozlatiti. Zato su roditelji osnovali organizaciju, otvorili namenski žiro račun i biće formalno vlasnici školskog sela. Organizacijom rukovode tri roditelja. Imaju mandate, a neće moći da ih zadrže kada im deca završe našu školu. Na ta mesta uvek će dolaziti novi roditelji budućih generacija osnovaca – pravila otkriva Mosurović.
Jedan đački roditelj, arhitekta, uradio je idejni projekat. Kompletna izgradnja objekata i infrastrukture školskog sela koštala bi oko 400.000 evra. Škola ne može da skupi ni blizu te sume. Ali direktora i roditelje to ne obeshrabruje. Uzdaju se da će troškovi biti drastično manji ako dobiju imanje na kome se nekada živelo.
– Uveliko se raspitujem. Tražim lokaciju. Više od 1.000 srpskih sela je na ivici egzistencije, sa svega nekoliko stotina ili desetina stanovnika. Zvao sam nadležne opštine i pitao koliko bi koštalo do deset hektara zemlje. Poklanjaju, samo da dođemo – kaže Mosurović, pokazujući gomilu papira na kojima je zapisao potencijalna sedišta budućeg školskog etnosela: Laćarak, Ležimir, Martinci, Manđelos, Šašinci, Stara Bingula, Grgurevci, Divoš, Kuzmin, Čalma, Šišatovac, Bešenovo, Bosut, Zmajevo, Kruščić, Čurug, Lukino Selo, Gakovo, Bašaid...
Ako bi dobili plac na kome postoje napuštena zdanja sa strujom i vodom koja mogu da se preurede u đačke spavaonice bili bi još bliže ostvarenju sna o školskom selu. Ne bi plaćali ni izgradnju putne infrastrukture i dovođenje električne i vodovodne mreže. Najradije bi se nastanili na Fruškoj gori, ili u krugu od 200 kilometara od Zemuna. Ponude im stižu svakodnevno, još tragaju za najboljom.
– Pozlatićemo parče nekog sela. Lepota i blago prirode koje pusto propada biće raj za našu decu. Napraviću čak i velike zimske sanke koje će da vuku konji, da se naša deca voze kao u bajci kad zaveje u školskom etnoselu – samouvereno obećava direktor sadašnjim i budućim osnovcima OŠ „Svetozar Miletić”.
