Na slici koju je 1860. godine naslikao Francuz Žan Leon Žerom, starogrčki filozof Diogen u sred dana pali plamen fenjera. Živi u buretu kao skitnica i prosjak, izbegavajući ljude u koje je duboko razočaran. No, Diogen se priprema da ponovo prošeta Atinom nadajući se da će možda baš danas, konačno, upoznati poštenog čoveka. Do tada mu društvo prave samo psi.
Kroz čitavu istoriju umetnosti, baš kao i na ovoj slici, psi su bili simbol vernosti, prijateljstva, zaštite, zajedništva i ljubavi, i pojavljuju se još u pećinskoj umetnosti u scenama iz lova, kao čovekovi pomoćnici.
Pas je pripitomljen pre više od 15.000 godina, daleko pre ostalih životinja, koza, krava, magaraca, mačaka… Mada su ostaci vukova nalaženi u blizini čovekovih naseobina još pre više desetina hiljada godina, najstarije svedočanstvo zajedništva i odnosa čoveka i psa je grobnica takozvanog Bon–Oberkasel psa.
Ova grobnica otkrivena u Nemačkoj, u predgrađu Bona pred početak I svetskog rata, krila je ostatke muškarca, žene i sitnih dragocenosti. Sa njima je bilo sahranjeno i štene staro oko 6 meseci koje je uginulo od štenećaka. Ostaci i ljudi i psa tokom rituala sahranjivanja bili su posuti crvenim prahom koje ukazuje na zajedništvo.
Istraživači su zaključili da je štene duže od 2 meseca pre smrti bolovalo od štenećaka. S obzirom na to da je poživelo duže vreme i pored ove teške bolesti, istraživači su zaključili da su se ljudi o njemu dobro starali tokom bolesti. Bon–Oberkasel pas je tako potvrdio da su ove životinje bile ne samo korisne za čoveka jer su pomagale u lovu i čuvale čoveka, a kasnije mu pomagale u čuvanju stoke. Ovo štene je najstariji dokaz da je pas bio deo porodice, i da su se ljudi za njih emotivno vezivali, voleli ih i brinuli o njima, kao što to rade i danas, 15.000 godina kasnije.
M.Đ.
—–
FOTO: Diogen, ulje na platnu, 1860. godina /Žan Leon Žerom
