Nema glupih teorija, samo glupih razloga da se i dalje veruje u davno diskreditovane teorije.
Jagnjad koja rastu kao pečurke posle kiše – bukvalno
Vidite, ja nisam došao da vam govorim šta da mislite. Ali treba da budete zahvalni nauci. Svoj nauci. Čak i na ludim stvarima. Čak i na ljudima koji bi se zakleli da je moguće gvožđe pretvoriti u zlato, i čak i na tome da je jedan genijalni astronom jednom mislio da na suncu može biti života. Zato što je veliki napredak ljudskog shvatanja uvek praćen koracima unazad i ćorsokacima. Mora da bude u redu i omanuti. Spektakularno.
U ovoj galeriji predstavljamo vam najšašavije od šašavih naučnih teorija, od kojih ćete neke bez sumnje prepoznati, jer iz nekakvog razloga ljudi odbijaju da odustanu od njih. Zato zapamtite, nema glupih teorija, samo glupih razloga da se i dalje veruje u davno diskreditovane teorije.
Stari Grci su prvi imali ludu ideju da jagnje može da izraste pravo iz zemlje, sa stabljikom pričvršćenom za pupak. Plinije Stariji je to pomenuo, a Evropljani su ponovo pokupili tu ideju u XIV veku. Ovo je izuzetno čudna legenda o biljnom jagnjetu iz Tartara. Sad, ti ljudi su sasvim dobro znali odakle dolaze jagnjad. Ona su bebe ovce koje izlaze iz mame ovce. Ili ih spusti roda. Ili šta god. Ali njihova priča možda je izrasla iz prvih evropskih izveštaja o biljkama pamuka, koje je stari Grk po imenu Megasten našao u Indiji, govoreći o njima kao o “drveću na kome raste vuna.” A zatim – bum, ljudi počinju da misle da jagnjad mogu da rastu iz zemlje. Ovako je rekao Ser Džon Madevil, nešto kao putopisac iz XIV veka, o Indiji: “A tamo rastijaše divotno drvo što rađaše malecku jagnjad na krajevima grana. A grane behu tako savitljive da se svijahu k zemlji da bi jagnjad mogla jesti kada ogladni...”
Privlačnost Biljnog jagnjeta iz Tartara nastavila se sve do kasnih 1700-tih, kada su o tome još uvek raspravljali botaničari (koji su stručnjaci za biljke).
Slike: Wikimedia (iznad); Biljno jagnje iz Tartara, od Henrija Lija, strana 37 (ispod)
Frenologija: kao gledanje u kristalnu kuglu, ali sa ljudskim glavama
Kažu da ne treba suditi o knjizi po koricama, ali ništa se ne kaže o tome da se ne sudi o čoveku po izbočinama na lobanji. Tako su frenolozi lepo uzeli i uradili baš to.
Uzimajući mere lobanja, tvrdio je osnivač frenologije Franc Jozef Gal na prelasku u XIX vek, može se odrediti ličnost osobe, osobine, sklonosti i inteligencija. To je zato što bi regija mozga odgovorna za, recimo, samopoštovanje, porasla veća kod samopouzdanije osobe, i tako ispupčila lobanju. Frenolozi bi mogli da opipaju lobanju subjekta da bi pronašli ove abnormalnosti, pomalo kao što gatara gleda u kristalnu kuglu, u smislu da su obe prakse apsurdni načini da se ljudi olakšaju za novac.
Osim što je imala mnoge naučne probleme, frenologija je imala i društvene posledice. U mračnim danima kolonijalizma se pojavila teorija i kao crv se uvukla u evropljansku procenu naroda koje su potčinjavali. Na primer, u Ruandi, frenološke procene Belgijanaca bile su takve da su Tutse smatrali inteligentnijim od Hutua, što je pomoglo da se poseje seme genocida koji se dogodio decenijama kasnije. Ove metode su, naravno, proširene i na to da se Evropljani proglase urođeno inteligentnijim od Afrikanaca.
Ispostavilo se da teorija Franca Jozefa Gala da se ponašanje i neki misaoni procesi nalaze u određenim delovima mozga ipak ima u sebi zrnce istine. Decenijama kasnije, skeniranje mozga je pokazalo da su zaista neki delovi mozga aktivniji tokom određenih aktivnosti. Još skorije, dogodio se korak unazad protiv jedne previše pojednostavljene vrste “neofrenologije” koja pripisuje određene funkcije određenim regijama mozga. Koji tačno posao – ili poslove – radi bilo koji određeni deo mozga je pitanje zbog kojeg će se neuronaučnici još godinama češkati po glavi.
Život na Suncu, i kad smo već kod toga, život na svim planetama. Život za sve!
Sunce je takva žestoka lopta energije da, ako ga pogledate sa Zemlje, ima da vam sprži očne jabučice. Ali u 1700-tim, kada je astronomija uz pomoć teleskopa još uvek bila mlada disciplina, neki su mislili da je sunce najobičnije nebesko telo prekriveno “blistavom površinom”.
Bilo je samo pitanje vremena dok neko nije došao i naširoko raspravljao da bi tamo mogao da postoji život. Ta sumnjiva čast pripala je pronalazaču Urana, Vilijemu Heršelu. Sunčeve pege, rekao je on, bile su otvori u atmosferi koji omogućavaju pogled na površinu Sunca, ili planine koje se probijaju kroz sloj oblaka. A sudeći po Heršelu, na toj površini, kao i na površini svih ostalih planeta, postojao je život.
Nije bio usamljen u spekulacijama o životu na drugim mestima u solarnom sistemu. Heršel je radio u teleskopima podstaknutoj eri intenzivnog interesovanja za ideju kakva bi bića mogla da naseljavaju druge svetove. A to interesovanje traje i dan-danas. Dok živa bića ne mogu da postoje na Suncu, osim možda blarga iz Super Marija, trenutno istražujemo druge naizgled jednako neverovatne teorije kao što su oblici života koji bi mogli da naseljavaju ledom pokrivena mora Jupiterovog meseca Evrope.
Nekoliko godina pošto je Heršel izneo svoju teoriju, Tomas Jang je objavio odgovor u zbirci po imenu Prirodna Filozofija, u kome je naglasio da bi, između drugih problema, lems ogromna gravitacija Sunca predstavljala problem za život. Naše shvatanje da je Sunce beživotno narastalo je dok su trajale 1800-te i doseglo vrhunac u teoriji iz ranog XX veka da je Sunce ogromna nuklearna peć.
Homeopatija: Medicina za ljude koji su okinuli medicinsku školu, a verovatno i srednju.
Evo jednog zabavnog malog kućnog eksperimenta. Uzmite pivo I razblažite ga vodom to tačke kada pivo čini jedan deo u 10,000. Sad popijte to “pivo”. Je l’ osećate da vas hvata?
Naravno da ne osećate, zato što tu nema više alkohola. Ali osnove homeopatije iz XVIII veka tvrde da vaša voda “pamti” lek ili droge sa kojom je bila pomešana. I ovo je princip koji je jednom primenjen, totalno bez učinka, samim tim i opasan, u lečenju. Vidite, oni koji primenjuju homeopatiju su verovali da, da bi se izlečio pacijent, treba da uzme lek koji izaziva slične simptome u zdravoj osobi i razvodni ga što je više moguće. Što je razvodnjeniji lek, to ima jače dejstvo na pacijenta. I razne evropske vlade su poverovale u ovo, uvrštavajući homeopatske tretmane u programe javnog zdravstvenog programa.
Ha. Šalio sam se kada sam pričao u prošlom vremenu, Ljudi i dalje veruju u ove stvari. I neki javni zdravstveni programi u Evropi, uključući i onaj u Ujedinjenom Kraljevstvu. i dalje uključuju homeopatske tretmane.
Bez imalo iznenađenja, istraživanja dokazuju da je homeopatija, sa naučnog stanovišta, neprihvatljiva metoda. Ali, ne morate meni verovati. Pogledajte Čudesnog Randija kako pije čitavu bočicu homeopatskih pilula za spavanje. I, nikako ne zaspi. Matori mora da je pun energije.
Alchemija: To je zlato, Žiko, zlato!
Zlato nije samo predmet ljudske pohlepe. Ima razne načine upotrebe, od stomatologije i elektronike do razmene valute. Ali, davno pre nego što smo saznali koje sve funkcije zlato ima, ljudska oduševljenost zlatom je pomogla da se pokrene jedna naučna revolucija. Vidite, možemo zahvaliti alhemičarima i njihovim čudnim, zlatom opterećenim, eksperimentima za razvoje hemije u sedamnaestom veku.
Srednjevekovni alhemičari su davali toliku vrednost zlatu da su neumorno radili na tome da nekako transformišu običan metal, kao železo, u njega. Ali, da bi to uradili, trebalo je da prvo otkriju određenu supstancu koja započinje datu tranformaciju, ali može i da ljudskom biću podari besmrtnost. Alhemija je bila sva u vezi sa savršenošću – sa zlatom kao savršenim elementom I besmrtnošću.
I ova disciplina je bila ozbljna. Alhemičari su pisali u šiframa kako njihov uspeh ne bi izašao van laboratorije (istini za volju, i nije, ali ne zato što su bili šifrovani). Godine 1061. jedan alhemičar, pod patronatom Fridriha I od Virtemberga obećao je vojvodi da će dobiti zlato iz srebra, što je, kako se kasnije ispostavilo, nemoguće. Zato je lažirao čitavu stvar, uhvaćen je i zatim pogubljen. Čak se i Isak Njutn površno bavio alhemijom, a pod “površno” mislim na to da je o tome pisao više nego o samoj fizici, iznedrivši pritom hiljade stranica beležaka u preko tri decenije istraživanja.
Milenijumima, alhemija je podrazumevala magiju i duhovnost, ali i metode koje su alhemičari koristili i koje su bivale sve prefinjenije s vremenom. U sedamnaestom veku smešna sujeverja su konačno počela da blede, jer je hemija, prethodno grana alhemije, počela sve više da dobija na značaju. Što je jednako dobro jer, zbog iste tačno znamo zašto se Koka-kola i Mentos bombone baš i ne slažu najbolje.
Astrologija: Zaista se nadam da se oni skitaši (Rover – lutalica, skitaš, prim. prev.) ne majmunišu tamo na Marsu I utiču na moj horoskop
Milenijumima stara ideja da zvezde I planete imaju neku vrstu uticaja na ovozemaljske događaje se nezavisno razvijala svuda po svetu, od Evrope do Srednje Amerike, i smatrana je za legitimnu naučnu disciplinu sve do pre par vekova.
Ali samo zato što se i mnogi drugi bave time, ne znači da bi to trebalo da činite I vi. Astrologija je pseudonauka, skroz naskroz. Nikada nemojte dati novac nekome da vam uradi astrološku kartu, osim ako uz to ne dolazi besplatan sendvič ili slično. Ili vam plate parking. Onda je možda vredno toga.
Ipak, astrologija se nekada preplitala sa astronomijom. Zapravo, bile su skoro poistovećene sve do sedamnaestog veka kada je izum teleskopa pokrenuo nebesku revolicuju. Praćenje položaja zvezda I planeta, praktikovano od drevnih vremena olakšano je uvođenjem ovog instrumenta, ostavljajući pritom astrologiju da sve slobodnije I slobodnije pada u carstvo pesudonauke. Ali, treba imati u vidu da je astrologija dala mnogo toga našem razumevanju kosmosa.
I ne treba reći da je astrologija odjednom počela da se smatra smešnom u sedamnaestom veku. Uvek su postojali skeptici, uključujući I velikog rimskog govornika Cicerona. “And that isn’t to say that astrology was all of a sudden considered silly in the 17th century. There had always been skeptics, including the great Roman orator Cicero.” On je argumentovao da su planete jednostavno predaleko od Zemlje da bi imale uticaja na nas i da je astrologija stvarno nokautirana kada se zapitate da li je svaki dasa koji je poginuo u nekoj bici rođen pod istom zvezdom. Da, I blizanci I njihove potpuno različite ličnosti I interesovanja neće mnogo olakšati atrologiji, takođe. Mislim, da li ste ikada odgledali film “Blizanci”?
Kiša prati oranje, jer je oranje začuđujuće harizmatično. Ili tako nešto.
Kontinent je strašna stvar za traćenje. Zašto bi Amerikanci prolazili kroz sve te muke da bi skrpili one suve zapadne zemlje, ako ne mogu da zarade od toga? Prokleta bila pririoda I njena tvrdoglavost!
Ali šta kada bismo mogli malo da je stimulišemo?
Dok su farmeri marširali na zapad u kasnom devetnaestom veku, dotada obično suve zemlje na koje su se naselili su odjednom blagoslovene povećanom kišom. Iz ovoga, neki naučnici su zaključili da je novoobrađena zemlja zapravo uzrok ove izenenadne I nagle promene klime. Mišljenje je glasilo da je neobrađeno zemljište upijalo više vode, koja bi ubrzo isparila, uzrokujući više kiše. A to je teorija koje je pridobila priličan broj sledbenika u naučnim zajednicama.
Kao industrija koja nikada ne bi propustila priliku, železnica je rado širila ovu teoriju u svojim reklamama. Da li je takva kampanja imala bilo šta sa priličnom količinom zemlje koje je železnica posedovala na Zapadu? Istrčaćemo pred rudu I reći da verovatno jeste.
Pa, ispostavilo se da ogromna količina kiše u kojoj su farmeri uživali bila samo čudno vreme. Ubrzo, klima je ponovo postala ista kao pre – suva. Teorija da kiša pravi oranje je ostavljena da se suši. Pa ipak, moderna proučavanja klime pokazuju da i povećana vegetacija i urbanizacija zaista mogu uticati na kišne padavine.
I, ironično, naši industrijski procesi su doprineli dramatično toploj klimi, do tačke kada već možemo da vidimo uticaj na prinos useva.
Spontano stvaranje: Sada I vi možete odgojiti vašeg sopstvenog miša iz znojave majice!
Aristotel je prvi postavio obimnu teoriju spontanog stvaranja, ideju da se stvorenje može pojaviti iz neživog (ili prethodno živog) predmeta. Tako, na primer, teorija da se crv razvija iz trulog mesa postojala je 2000 godina, a da niko nije ni pokušavao da je obori. Jedan naučnik iz sedamnaestog veka je čak predložio da sprovede kućni eksperiment, kako bi potvrdio teoriju: baciš, lepo, znojavu majicu – da, znojavu majicu – u otvorenu teglu i dodaš malo ljuštene pšenice. Voila! Taj spoj je izrodio miša, što, kako se pokazalo, i nije toliko do toga što oni niču već do činjenice da su miševi veliki ljubitelji žitarica.
Predstavljamo vam savremenika, gorepomenutog fizičara: Frančesko Redi, koji je imao skrivenu sumnju da bi crvi zapravo mogli biti larve kućne mušice. Kako bi dokazao svoju tvrdnju, Redi je postavio različite pljoske od koji je svaka sadržala meso u fazi truljenja. Neke od tih pljoski je zatvorio, neke ostavio otvorenim, a neke je, pak, prekrio gazom, dozvoljavajući protok vazduha, ali sprečavajući muve. Kao što bismo I danas očekivali, našao je crve samo u otvorenim pljoskama.
Onda je došao Luj Paster, poznat po mleku, kako bi spontano stvaranje jednom za svagda vratio tamo gde mu je mesto. Skuvao je bujon u pljoski, zatim je zagrejao grlić pljoske I savio ga u obliku slova S, dozvoljavajući time protok vazduha, ali i hvatajući svaku materiju I mikrobe u toj krivini. U bujonu nije bilo mikroogranizama dok Paster nije nakrivio pljosku, potapajući krivinu u rastvor. Zatim je život oživeo.
Sada smatran za osnivaća mikrobiologije, Paster je uništio milenijumima staru pretpostavku i, usput, dao ključan dokaz u razumevanju da bolesti ne dolaze od mijazme – iliti “lošeg vazduha” nastalog truljenem mesa – već od mikroba koji plutaju oko nas i, krajnje bahato, ugrožavaju naš lični prostor.
Zemlja šuplja kao glava Miroljuba Petrovića (prim. prev).
Ako ste živeli pre 10,000 godina, biće vam oprošteno ako se zagvirili u pećinu I pretpostavili da ona ide u nedogled. Žil Vern je u “Putu u središte Zemlje” ideju da je Zemlja šuplja pretvotrio u ep, a čak I 200 godina pre njega postojala je naučna teorija o šupljoj Zemlji od strane nikog drugog do astronoma, Edmunda Haleja, po kome je čuvena kometa dobila ime.
U pokušaju da objasni varijacije u našem magnetnom polju, Halej je pretpostavio da je tlo po kom gazimo samo krajnji sloj koji sadrži još dva koncentrična kruga I jezgro, čije rotacije zbunjuju naše busole. Između njih su postojale osvetljavajuće atmosfere koje su imale sposobnost da nas snabdevaju svetlošću potrebnom za život. Naravno, bio je u pravu za onaj deo sa jezgrom, koji je potvrđen daljim naučnim studijama nekih 200 godina kasnije.
Sad, Halej je bio prokleto dobar naučnik koji je radio sa svim raspoloživim podacima koje je u sedamnaestom veku mogao da prikupi i svojim čitaocima je priznao da je to zasigurno jedna čudna priča. Postavio je teoriju koja je fantastično pogrešna, ali svaki njegov korak su podržavali argumenti, ponekad uz pomoć Njutnovue “Principijue”, a zatim je predočio kontraargumente. To je bio kamen temeljac u teoretisanju oko toga šta će moći, a šta neće moći da bude viđeno. Šuplja Zemlja je koještarija, da, ali urnebesno preciznija pre 300 godina nego teorije ovih šupljozemaljaca (prim. aut.) danas, koji podržavaju ovu zaprepoašćujuće šuplju tepriju zavere. .
