Najdrevniji od svih poljubaca
Poljubac - Gustav Klimt
Do nedavno su za najstariji dokaz o poljupcu ljubavnika uzimane Vede, svete knjige sa prostora današnje Indije pisane oko 1500. godine p. n. e. na sanskritu. Ovde se ne govori zapravo baš o poljupcu, već više dodirivanju nosevima što je, možda, bio nekakav uvod u poljubac.
Piše: Marija Đurić
Smatra se da je najzaslužniji za „promovisanje“ ljubljenja među ljubavnicima bio Aleksandar Makedonski koji će u 3. i 4. veku p.n.e. šireći svoje carstvo od današnje Grčke do Indije, upoznavati i druge narode sa primamljivošću poljupca.
Novi dokazi iz Mesopotamije i Egipta pokazuju, međutim, da kultura ljubljenja nije nastala samo na teritoriji Indije i južne Evrope, već da je ona nešto starija i da je bila samonikla i na brojnim drugim mestima. Troels Pank Arbol sa Univerziteta u Kopenhagenu u Danskoj objašnjava kako se u tekstovima pisanim klinastim pismom o ljubljenju pisalo retko i kao o nečemu sasvim običnom. Tako se na primer o tekstu starom oko 3800 godina opisuje kako je udata žena bila blizu nevernosti nakon poljupca. Arbol čak pominje kako postoji pretpostavka da su se i neandertalci ljubili, ili bar na neki način razmenjivali pljuvačku.
Prema tehnici ljubljenja i strastvenosti Rimljani su već razlikovali vrste poljubaca, pa su imali i različite nazive za njih: oskulum je poljubac u obraz, u znak pozdrava, basium je brzi „cmok“ usnama, a saviolum strastveni poljubac koji uključuje dodirivanje jezikom i koji bi danas možda nazvali „francuskim“. Kama Sutra, seksualni priručnik takođe pisan na sanskritu, u 6. veku još detaljnije razrađuje tipove poljupca i kako se – i zašto – oni izvode.
I tako se, sve do poznog srednjeg veka, zajedno sa herpesom i 278 kolonija bakterija, poljubac nesmetano širio svetom, sve dok katolička crkva nije odredila da je ljubljenje prihvatljivo samo kao znak poštovanja prema Bogu, a da je ljubljenje radi telesne naslade manji greh, dok je poljubac vezan sa bludničenjem smrtni greh.
Mada je danas poljubac univerzalan i pripada celom čovečanstvu (a ljube se i neke životinje, kao bonobo majmuni), neke izlolovane kulture prihvatile su poljubac kao deo seksualnog čina tek pre par vekova. U mnogim istočnjačkim kulturama i danas se ljubljenje na javnom mestu smatra neprikladnim. Ponegde se, pak, ljudi jednostavno – ne ljube.
Poljubac zaljubljenog para, onaj koji ima romantičnu ili seksualnu konotaciju, a ne ritualnu, tako nije zapisan u čovekovim genima. On je deo različitih kultura i kroz istoriju se kao običaj prenosio, širio ili čak gasio.
I mada znamo dosta o istoriji ljubljenja, ne postoji saglasnost oko toga da li je ljubljenje instinktivno ili naučeno. Iako smo videli da je to kulturni običaj koji se širio, istraživače zbunjuje zajedničko poreklo jedne druge pojave. Smatra se, naime, da su drevni ljudi, odnosno drevne majke sažvakanom hranom usnama hranile svoje bezube bebe. Učeći bebe da jede čvrstu hranu, majke su usne naslanjale i na bebine obraze kako bi podsticale žvakanje. Kada bebe dobiju zube, majke bi nastavljale da prislanjaju usta na njihove obraze kao topao, prisan i umirujući čin. Majke sa Papua Nove Gvineje i majke iz plemena San iz jugozapadne Afrike i danas hrane bebe usta na usta, a do njih je običaj ljubljenja među odraslima stigao iz Evrope.
Nauka ljubljenja, međutim, pokazuje da je poljubac ljubavnika mnogo kompleksniji i mnogo sadržajniji nego što izgleda, i da se on možda i sasvim drugačije razvijao. Poznato je da su jezik i usne prepuni nervnih završetaka i da su zbog svojih uloga – ishrane, disanja, govora – najosetljiviji delovi tela. Ljubljenje je zato tako senzualan događaj koji u telima ljubavnika oslobađa brdo endorfina koji podiže raspoloženje.
Međutim, profesor antropologije Von Brajant sa Teksas A&M univerziteta objašnjava da postoji jedan još važniji cilj ljubljenja. On smatra da je prvobitni poljubac baš onakav kakav je opisan u najstarijem indijskom tekstu – trljanje nosem po licu – ili kao što ga praktikuju inuiti ili različiti starosedeoci pacifičkih ostrva, pa i ljubavnici sa prikazane slike „Poljubac“ Gustava Klimta. „Eskimski poljubac“ je, objašnjava Brajant, prilika da osetimo tuđi miris iz mirisnih žlezda na obrazima. Iako je teško objasniti šta je miris muškarčevih obraza koji bi privukao ženu, ispostavlja se da i ovo ljudsko ponašanje, kao i mnoga druga, ima vezu sa obezbeđivanjem što boljeg naslednog materijala za potomstvo. Ženama su, naime, podsvesno privlačniji muškarci čiji su određeni geni povezani sa imunitetom vrlo različiti od njihovih, pojašnjava profesorka fiziologije Rejčel Herc sa Univerziteta Braun. Takav izbor obezbeđuje kvalitetnu mešavinu gena i zdravije potomstvo.
Da li ste razočarani? Taj drevni, milenijumima stari čin, tako intiman, privlačan i tajan, opevan u najlepšim ljubavnim pesmama i praktikovan u svakoj ljubavi, tako se može svesti na nerve, žlezde i hormone. Ne samo što nas gone da se ljubimo, već je čovečanstvo zahvaljujući njima oko jednog tako jednostavnog i svakodnevnog događaja uspeo da isplete najdirljiviji i najfiniji narativ.
