Najveći i nesumljivo najzagonetniji veliki kameni krug, Stounhendž, u engleskoj grofoviji Viltsajr, severno od Salisburija. Stounhendž se smatrao svetim mestom, ali je bio i u službi astronomije.
Najveći i nesumljivo najzagonetniji veliki kameni krug, Stounhendž, u engleskoj grofoviji Viltsajr, severno od Salisburija. Stounhendž se smatrao svetim mestom, ali je bio i u službi astronomije. Kameni krug je podignut negde oko 1860. godine p.n.e. Time se isključuju Rimljani kao graditelji, a i Kelti, koji su se tek u 6. veku p.n.e. pojavili u Engleskoj. Prema tome, kao tvorci Stounhendža smatraju se nepoznati narodi koji nisu znali da čitaju i pišu. Ali, kako se veliko kamenje prevozilo na gradilište sa 200 kilometara udaljenih brda Preskel u Velsu? Ipak, radi se o kamenim gigantima teskim 4.5 tone, takozvanim plavim stenama. Stounhendž je geometrijski i astronomski tačno usmeren, pa tako liči na mnoge druge kamene tvorevine kojih jos ima u Evropi (oko 600). Dr. Alehander Tom, profesor mašinstva na Oksfordu, prvi je 1967. godine otkrio da se u Stounhendžu primenjivala zajednička merna jedinica: megalitski jard (2.72 stope). Svi krugovi se temelje na unutrašnjoj geometriji koja predstavlja upotrebu pravouglog trougla, a to je tek hiljadu godina kasnije "službeno" otkrio grčki matematicar Pitagora. Da su tajanstveni graditelji megalitskih krugova bili i sjajni astronomi, dokazuju stene za obeležavanje, skele i urezi u brdima. Uz njihovu pomoć mogle su da se posmatraju zimska i letnja ravnodnevnica, kao i kretanje zvezda. Zato im je i bilo poznato "malo mirovanje" Meseca prouzrokovano elipsoidnim kretanjem satelita, što se može posmatrati svakih 18.6 godina. Engleski astronom ser Fred Hojl našalio se u vezi s tim dostignućem: "Verovatno su imali nekog Njutna ili Ajnštajna". Julije Cezar, koji je za vreme rimske okupacije Britanije posetio Stounhendž, javio je u Rim: "Sveštenička zajednica je morala da uči napamet mnoge stihove i često je provodila i 20 godina svog života u tome. Njihovo znanje nije smelo da se zapisuje iz dva razloga: prvo, da bi se tajne sačuvale od javnosti, a drugo, da bi se vežbalo pamćenje učenika." Ali, s vremenom se to znanje izgubilo. Verovatno zauvek.
Kako su se prevozili veliki kameni blokovi?
U Evropi je poznato vise od 600 megalita ili menhira. Oni su delimično ogromnih dimenzija. Na primer, veliki menhir "Bris" u Lokmarijakeru u Bretanji (severna Francuska) verovatno je nekada bio visok 50 metara i tezak oko 340 tona. Pre mnogo vremena zemljotres ga je srušio i on se raspao na četri dela. U obližnjem Karnaku više od tri hiljade stena pravi duge nizove koji štrče iznad horizonta. Kako su se prvozile ove ogromne mase? Neki naučnici misle da je to bilo moguće usled levitacije, odnosno lebdenja, paranormalnlog fenomena pri čemu se predmeti uz pomć duhovnih sila oslobađaju sile teže.
„Megalitni i kameni krugoni koji se uglavnom mogu naći na evropskoj obali Atlantika pripadaju najstarijim gradjevinama čovečanstva, a verovatno i najtajanstvenijim, tako da i danas arheolozima predstavljaju zagonetku: niko ne zna ko je podigao kamena zdanja, a koja im je bila namena, može se samo nagadjati.“
(Iz knjige 1000 misterija)
