Njihove građevine i dalje uspravno stoje posle više od 1.500 godina, za razliku od većine savremenih građevina koje ni deceniju ne mogu da izdrže bez barem jedne pukotine. Naučnici sada znaju zašto je to tako.
Rimski recept za beton koji podrazumeva mešavinu vulkanskog pepela, kalcijum oksida, morske vode i komada vulkanskih stena, izgleda vremenom postaje još snažniji.
Naučnici kažu da je to polsedica reakcije morske vode sa vulkanskim materijalom u cementu i stvaranju novih minerala koji ojačavaju beton.
"Bili su to vrlo inteligentni ljudi", kaže Meri Džekson, geolog Univerziteta u Juti i jedna od autora studije o rimskim građevinama.
Džekson i njene kolege opisuju kako su analizirali srž betona iz rimskih luka i brana. Ranije su otkrivene čestice aktivne kalcijum-silikatne faze, retke supstance koja se vrlo teško pravi.
Mineral, kaže Džekson, uglavnom nastaje u reakciji do koje je dolazilo prilikom mešanja kalcijum oksida, morske vode i vulkanskog pepela, koja je pritom generisala toplotu. Međutim, sada su došli do još jednog otkrića.
"Otkrila sam slobodni tobermorit koji raste kroz strukturu betona i koji se često povezuje sa filipsitom", objašnjava ona.
Džekson je otkrila da je u igri bio još jedan proces: vremenom je morska voda koja je prodirala kroz beton, razlagala vulkanske kristale i silicijum, a na njihovom mestu kristalizovali su se aluminijumski tobermorit i filipsit.
Ovi minerali su ojačali beton, što je sprečilo rast pukotina, a građevine su vremenom postajale sve snažnije.
"Mislim da ovo istraživanje otvara sasvim novu perspektivu o tome kako nastaje beton. Ono što mi smatramo procesom korozije, zapravo može dovesti do stvaranja korisnog mineralnog cementa i trajnosti", objašnjava Džekson.
"Naš cilj je da sada razvijemo metod koji koristi obične vulkanske proizvode i na tome trenutno radimo".
(b92)
