Između mita i istine: Priča o Semiramidi, čuvenoj asirskoj kraljici
Foto: anticstore.art
Asirska kraljica Semiramida prisutna je i u istoriji, i u legendama, ali i u popularnoj kulturi.
Sa glavom žene i telom ribe, Derketo je bila veoma poštovana boginja u sirijskom Askalonu. Uživala je sve počasti sve dok jednog dana nije uvredila Afroditu, zbog čega je bila surovo kažnjena. Afrodita je, kako bi je ponizila, u Derketinom srcu rasplamsala ljubav prema jednom od njenih vernika - smrtnika, kome je Derketo rodila ćerku. Postiđena zbog veze sa smrtnikom, ostavila dete u stenovitoj pustinji, ubila ljubavnika, a onda i sama skočila u duboko jezero.
Prema legendi, o napuštenoj devojčici starali su se golubovi; dok ju je jedno jato krilima nežno zaklanjalo i zagrevalo, drugo joj je donosilo mleko i sir od obližnjih pastira. Pastiri su se pitali ko im svakodnevno načinje sir, a kad su krenuli da po okolini traže kradljivca, našli su dete iznenađujuće lepote, koje su odmah odneli Simi, nadzorniku stada asirskog kralja Nina. Ovaj je rado prihvatio devojčicu, nadenuo joj ime Semiramida i odnegovao je kao rođenu ćerku.
Semiramida je svojom lepotom, ljupkošću i mudrošću očaravala sve ljude. Ones, jedan od vojskovođa kralja Nina, nagovorio je Simu da mu dozvoli da odvede Semiramidu u Ninivu i da se njome oženi. U srećnom braku mlada žena rodila je Onesu sinove Hijapata i Hidaspa.
U to vreme kralj Nino krenuo je sa velikom vojskom u pohod na Baktriju, u kojem je učestvovao i Ones. Nino je osvojio zemlju, ali nije mogao da zauzme glavni grad. Kako je opsada dugo trajala, Ones, željan ljubavi svoje lepe supruge, pozvao je Semiramidu da se pridruži vojsci. Kad je mlada žena stigla u logor, odmah je uočila slabost neprijateljske odbrane i veštom taktikom naterala Baktrijce na predaju.
Njena mudrost i lepota očarale su kralja Nina, koji je najpre molbama i obećanjima, a zatim pretnjama pokušao da privoli Onesa da mu ustupi suprugu. Kad je primenio silu i zapretio da će mu iskopati oči, Ones se iz očajanja obesio. Nino se odmah oženio Semiramidom, koja mu je podarila naslednika, sina Ninija. Kralj nije dugo uživao u bračnoj sreći, jer je ubrzo posle sinovljevog rođenja umro. Tako je Semiramida postala asirska kraljica.
Čim je stupila na presto, ona je u Ninivi podigla suprugu sjajan mauzolej i odlučila da sagradi veliki grad na Eufratu, u Vavilonskoj ravnici (Vavilon). Da bi tim poduhvatom sebe ovekovečila, okupila je najbolje graditelje i umetnike celog sveta i, sa dva miliona radnika, pristupila zidanju novog grada. Najpre su podignuti bedemi, dugi više od 60 kilometara, sa 250 kula. Ti bedemi bili su visoki stotinak metara, a njihova širina bila je dovoljna da se mimoiđu dve kočije. Kako je Eufrat proticao sredinom grada, obale reke pretvorene su u široke kejove i povezane dugim mostom. Zatim su podignute dve utvrđene palate, jedna na levoj, a druga na desnoj obali Eufrata, kako bi kraljica iz njih mogla da posmatra izlazak i zalazak sunca. Palate su međusobno spojene podzemnim hodnikom, koji je prolazio ispod reke. U središtu grada sagrađen je veličanstven hram, na čijem su vrhu postavljene zlatne statue Zevsa, Here i Reje. Pored akropolja nalazili su se čuveni viseći vrtovi, u stvari zasvedene galerije, sagrađene jedna iznad druge, koje su držale teret zemlje zasađene prekrasnim rastinjem. Vrtovi su navodnjavani složenim napravama, koje su crple vodu iz Eufrata.
Semiramida je i u drugim oblastima Azije osnivala gradove i podizala sjajne građevine, parkove i fontane. U Mediji je sagradila veliki vodovod i zasadila dva ogromna parka. Tu se ona dugo zadržala i predala ljubavnim uživanjima; za ljubavnike je birala najlepše vojnike i kako nije želela da se vezuje ljubavlju i brakom, brzo ih je odbacivala. Iz Medije je prešla u Egipat jer je od Amonovog proročišta htela da sazna kako će okončati život. Tu joj je rečeno da će na čudesan način nestati s lica zemlje, i to onda kad se njen sin Ninije zaveri protiv nje. Pošto je posetila i Etiopiju, Semiramida se vratila u Baktriju i otpočela pripreme za veliki pohod na Indiju. U tom poduhvatu nije imala sreće; izgubila je dve trećine vojske i vratila se poražena u svoju zemlju. Semiramidu je ubrzo sustigla i druga nesreća: Ninije je skovao zaveru protiv nje, i to uz pomoć jednog evnuha. Ta zavera je otkrivena, ali je mudra Semiramida, sećajući se onoga što joj je prorečeno u Egiptu, dragovoljno napustila presto. Ubrzo je iščezla na čudesan način, u šezdeset drugoj godini, posle četrdeset dve godine vladavine. Verovalo se da je preobražena u golubicu i da je odletela na nebo, gde je primljena među bogove.
Druge legende o Semiramidi
Neki pripovedaju da je Semiramida bila kurtizana koju je voleo asirski kralj. Kad je postala kraljeva zakonita supruga, nagovorila je muža da joj ustupi vlast na pet dana. Prvog dana svoje vladavine ona je pripremila gozbu i na njoj pridobila za sebe sve vojskovođe, a već drugog dana bacila je supruga u tamnicu.
Mit o Semiramidi bio je poznat jonskim Grcima već početkom V veka stare ere. Njen lik je verovatno stvoren po uzoru na Samuramat, suprugu asirskog kralja Šamši-Adada V, koja je neko vreme vladala Asirijom u ime maloletnog sina Adad-Nirarija III (od 810. do 805. godine stare ere). "Semiramidine viseće vrtove" izgradio je kralj Nabukodonosor II (vladao od 605. do 562. godine stare ere) za svoju suprugu, međansku princezu Amitis.
Semiramida se pojavljuje u više drama i opera, od kojih su najznačajniji:
- Volterova tragedija Semiramis
- opera Domenika Kimaroze Semiramida; i
- opera Đoakina Rosinija, takođe Semiramida.
A glavna je junakinja i brojnih likovnih ostvarenja.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987
(Opšte obrazovanje)
