Istorija iscrpljenosti: Bolest od koje su bolovali Oskar Vajld i Virdžinija Vulf
Foto: Profimedia
Svi poznajemo ljude koji nam ponavljaju svaki put kad ih sretnemo koliko su iscrpljeni, koliko još imaju da urade, i implicitno - koliko su važni i traženi. I to nema nikakve veze sa neurastenijom iz 19. veka - fizičkom i mentalnom premorenošću bez organske osnove. Neurastenija je ubrzo postala "bedž časti", kako se podsmevao Oskar Vajld, i sam pacijent, koji je napisao 1900-te: "Ja sam sada neurasteničar. Moj doktor kaže da ima sve simptome. Utešno je imati ih sve." Kafka, Prust, Henri Džejms i Virdžinija Vulf - svi su delili dijagnozu.
Nemački neurolog Vilhelm Erb tvrdio je da je 1884. bila godina najbržeg tempa i najviših poreza u istoriji - jako iscrpljujuće vreme. Da li je bio u pravu, da li je to bilo doba najveće iscrpljenosti? Kada razmišljamo o današnjici, sa sopstvenom mrežom telefona, tableta, računara i poslova koji čine da smo stalno umreženi, da li je ovo vreme još zahtevnije po pitanju vremena i snage koju ulažemo?
To su neka od pitanja kojima se bavi knjiga "Iscrpljenost: Istorija", Ane Katerine Šafner, sa Univerziteta Kent. Erb je bio jedan od mislilaca koji je verovao da je njegovo vreme previše brzo. Britanski politički komentator Robert Kolvil gledao bi na Erba kao na dalekovidog: u knjizi "Veliko ubrzanje: Kako svet postaje sve brži i brži", on navodi kako ti trendovi dostižu svoju apotezu danas.
Naš život se transformisao potpuno - sve poslove obavljamo u žurbi i s uzbuđenjem, toliko da ljudi pregorevaju, i imaju realan problem sa vremenom za odmor, spavanje i tišinu.
Šafnerina knjiga bavi se zamornom istorijskom literaturom o uzrocima umora, i teorijama da ga uzrokuju, recimo, disbalans četiri telesne tečnosti, uticaj planeta - posebno Saturna, duhovno propadanje i reakcije na gubitak. Ona se oslanjala na različite izvore, među kojima je i srednjovekovni lekar Ibn Sina, koji je bio veliki protivnik masturbacije jer ona odnosi dragocenu energiju pojedinca. Njegova formulacija da je gubitak jednog dela semena ekvivalent gubitku 40 delova krvi ostala je utvrđena u medicinskoj literaturi do 19. veka. Verovanje da je preterana ili "devijantna" seksualna aktivnost, kao masturbacija, homoseksualnost, oralni ili analni seks, dovela direktno do iscrpljenosti, obezbedila je moćno opravdanje za pravna i doktrinarna pravila tog doba.
Šafnerova ističe ne samo ono što smo znali o iscrpljenosti u različitim periodima istorije, već i čega smo se bojali, beležeći u svojoj diskusiji priče o vampirima i viktorijanskom periodu tih otimača energije aristokratskog držanja, koji su isisavali životnu snagu iz svojih žrtava, što je navelo je mnoge posmatrače, uključujući i Marksa, da ih poveže sa kapitalističkim eksploatatorima.
Svi poznajemo ljude koji nam ponavljaju svaki put kad ih sretnemo koliko su iscrpljeni, koliko još imaju da urade, i implicitno - koliko su važni i traženi. I to nema nikakve veze sa neurastenijom iz 19. veka - fizičkom i mentalnom premorenošću bez organske osnove. Šafnerova se bavi i konceptom mišljenja koje je vladalo vekovima o ulozi nerava kao o kanalima životne energije, koje datira najmanje do Rimskog carstva. Neurastenija je obuhvatala niz simptoma, od "nervne iscrpljenosti" kao svog uzroka, preko razdražljivosti, nemira, lošeg varenja, do suve kose i hladnih nogu. Prvi put identifikovana 1869, široko ju je promovisao američki psihijatar Džord Berd deceniju kasnije. Njegova formulacija stanja, koja će ostati dominantna u pola veka - u velikoj meri je napuštena posle Prvog svetskog rata. On je primetio da su pacijenti bili skoro isključivo oni "misleći radnici", oni sa "superiornim intelektom, i sa jakom i aktivnom emocionalnom prirodom". Drugim rečima, "civilizovani, rafinisani, obrazovani..." Neurastenija je ubrzo postala "bedž časti", kako se podsmevao Oskar Vajld, i sam pacijent, koji je napisao 1900-te: "Ja sam sada neurasteničar. Moj doktor kaže da ima sve simptome. Utešno je imati ih sve." Kafka, Prust, Henri Džejms i Virdžinija Vulf - svi su delili dijagnozu.
Vulfova je bila jedna od mnogih žena koje je lečio američki lekar Silas Mičel sa zloglasnim "lekom odmora", koji je podrazumevao ležanje u krevetu šest do osam nedelja, pijenje četiri litre mleka dnevno, uz kotlet ovčetne i čaj od govedine. "Da biste dobili mast, obavezno morate da dobijete prvo na volumenu krvi", govorio je Mičel. Godine 1910. u pismu sestri, Vulfova je zavapila: "Uskoro ću morati da skočim kroz prozor". Ona je izdržala "lek", ali je kasnije ogorčeno pisala o lekaru koji ga je propisao.
Mičelov lek opisala je Šarlot Perkins Gilman u kratkoj priči "Žuti tapet" 1892. kojoj je posle devet nedelja lečenja, rečeno da nikad više ne dodirne olovku, četku ili pero dokle god je živa. Njeno stanje se pogoršavalo sve dok konačno nije zaboravila doktorov savet, razvela se i u potpunosti se posvetila svojim intelektualnim projektima. Tada se brzo oporavila.
Neurastenija je prestala da bude omiljena dijagnoza lekara nekako paralelno sa usponom Frojda i njegovim razlozima za iscrpljenost. On je insistirao da sve neuroze, pa i neurastenija, mogu da se objasne jednim fenomenom - seksualnošću. Do tridesetih godina 20. veka, depresija je postala primarna dijagnoza za iscrpljene pacijente.
Danas, uz sve te moderne tehnologije koje krivimo za iscrpljenost, ignoriše se naš radikalno drugačiji pristup spavanju. Pre Industrijske revolucije i veštačkog osvetljenja, većina ljudi imala je dva ili više perioda sna tokom noći, isprekidana periodom produktivne budnosti. Te navike su tako daleko od nas da se ne uzimaju u obzir kod onih koji ne mogu da "spavaju tokom cele noći", i ne razmišljamo da su oni možda više u sinhronizaciji s našim primitivnim biološkim satom. Umesto toga, postavljamo im dijagnozu poremećaja sna, kaže Šafnerova.
Kolvil u "Velikom ubrzanju" oslanja se na velikom broju istraživanja koji govore o tome koliko se svet ubrzao. Primetio je, na primer, da su naša tela dizajnirana za kratak period stresa i iznenadnih eksplozivnih aktivnosti, a da moderno radno mesto, sa svim svojim zahtevima za stalnom pažnjom i donošenjem odluka, gura naše reakcije "bori se ili beži" do krajnjih granica, što dovodi do pregorevanja. Kada su istraživači tražili od manje grupe medicinskih radnika da nose monitore na glavi tokom svoje smene, shvatili su da njihova grupa skoro stalno doživljava "mikro upadanje u san", tokom kojih se pojedine grupe neurona jednostavno ugase. Mladi doktori rutinski su doživljavali pad u potpuni ili delimičan san u sred operacije ili čak dok su pričali sa pacijentima.
Mnogi u klasi "belih okovratnika" spadaju u one sa visokim rizikom od sagorevanja zbog kognitivnog opterećenja, ali istraživači ne isključuju ni siromašne koji imaju još veće izazove - zbog neprekidnog pritiska siromaštva, i mentalne iscrpljenosti, ljudi gube sposobnost da se fokusiraju na pronalaženje izlaza iz situacije.
Bez obzira na stres i tempo koji tehnologija nameće čoveku, Kolvil je uveren da možemo da podnesemo to. "Mi nismo pasivne žrtve neke ogromne, bezlične slike", kaže Kolvil. "Mi smo kolektivno izabrali da preuzmemo sami na sebe to 'veliko ubrzanje'. Mi kao ljudi žudimo za novinama, brzinom i udobnošću."
Šafnerova kaže da ima nečeg utešnog u saznanju da naše doba nije jedino koje se bori sa "demonom iscrpljenosti". Ona navodi reči kritičara Franka Kermoda koji je napisao da "je verovatno naša kriza...jedna od važnijih razlika između nas i naših prethodnika. Mnogi od njih osećali su se kao i mi. Ako dokazi dobro izgledaju nama, onda to važi i za njih."
Rasprava o sagorevanju moderni je potomak neurastenije. Možda se ne bavi neravnotežom telesnih tečnosti, već se bavi teorijom "očuvanja resursa", koja pretpostavlja da je iscrpljenost pre svega rezultat "gubitka resursa, dobiti i zaštite", uzrokovane neravnotežom vitalnih energija u telu. Kao izazivači sagorevanja pominju se zahtevi posla, obuzetost internetom, prijateljima i porodicom koji su u potrebi, i naravno, "energetskim vampirima".
Šafnerova pominje Papu Benedikta XVI i njegovu jedinstvenu odluku da se povuče, akt praktično bez presedana u modernoj crkvi, delimično objašnjenim fizičkom i duhovnom iscrpljenošću, "slabošću cele ličnosti". Za nju u toj odluci postoji nešto uznemirujuće, kada osoba koja treba da je neumorni sluga do smrti, odluči da se, umesto obavljanja posla, bavi sviranjem klavira.
Zato nije lako za nas ostale, koji ne možemo da odbacimo svoje obaveze, i verovatno nikada nećemo moći. Iscrpljenost će verovatno ostati svojstvena čovečanstvu, bez obzira na to koliko naša tehnologija bila napredna, zbog, kako kaže Šafnerova, našoj instiktivnoj otpornosti usporavanju, povlačenju i odlasku na pauzu.
