Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji. Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”. Ali, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo biti i kulturalno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i nadomešćivanje seksualnog odnosa.
Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru dodira. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenu već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.
Čini se da drevni vedski tekstovi iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko 2. veka., posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kada je Aleksandar Veliki napao Indiju 826. pne. Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pne., trojanski kralj Prijam ljubi Ahilovu ruku kako bi dobio sinovo telo.
U svojoj Isotriji Herodot piše o ljubljenju među Persijancima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe je pisao da su Egipćani odbijali ljubiti Grke u usta jer su jeli govedinu, a krava je u Egiptu bila sveta životinja. Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Isava, Jakov poljupcem zavarava slepog Isaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima usta slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, rodbinu i prijatelje, ali i vladare. Razlikovali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).
Rimski poljupci imaju i drugačiju svrhu, seksualnu, a ne samo političku ili socijalnu. U vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razno-razni ugovori (odatle potiče fraza „zapečatiti poljupcem”). Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog cara koji se sme poljubiti, od stopala do obraza. Parovi su se venčavali poljupcem kojem prisustvuju okupljena rodbina i gosti, običaj koji se održao sve do danas.
Običaj se menja padom Rima i razvojem hrišćanstva. Rani hrišćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugom. Latinski anima znači i „dašak vetra” i „duša” i kao i animus (um) potiče od indoevropskog korena ane- (disati, duvati). Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavle o „svetom poljupcu”, rane crkvene zajednice su izostavljale (nisu izričito zabranjivale) ljubljenje na Veliki četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su hrišćani ljubili papuče pape.
Nakon pada Rima, romantični poljubac je naizgled nestao na više od hiljadu godina, da bi se pojavio krajem 11. veka. pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo odvojiti udvaranje i mešanje rodbine i društva, te predstaviti romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu. Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.
Moguće je i da je legenda o vampirima iskaz opasnosti – po zdravlje, status, ugled, budućnost i sreću – ljubljenja pogrešne osobe.
