Foto: janeb13 - Pixabay
Prvo demokratsko uređenje formirano je u Atini i kao takvo je u istoriji poznato kao svetli primer upravljanja državom. Ipak, ovaj oblik "vladavine naroda" u velikoj meri se razlikuje od demokratskih uređenja koja su danas prisutna u modernom svetu.
Antičko shvatanje demokratije iz perspektive savremene državne uprave izgleda neverovatno čudno. Ovo su neki od najneverovatnijih elemenata ovog političkog uređenja u vreme njegovog rađanja:
Vođe su birane nasumično
Atinsku vladu je vodio Savet od 500 članova, u istoriji poznat kao Bule. Postojalo je uverenje da svaki slobodni građanin Atine učestvuje u demokratskom poretku, ali je Bula bila od posebnog značaja. Ovo političko telo, vodilo je državnu politiku, odlučivalo o zakonima koji će biti izglasani, i svakodnevnim državnim aktivnostima uopšte.
Ipak, Grci nisu direktno birali svoje predstavnike u Savetu. Predstavnici su birani žrebom, odnosno izvlačenjem slamki. Svako od 10 grčkih plemena, davalo je po 50 svojih građana. Čelnik Saveta, biran je takođe nasumično. Bio je zadužen za finansije, poverljiva dokumenta i čuvanje državnog pečata.
Grci su verovali da ova vrsta izbora daje određene prednosti koje ojačavaju demokratiju. Nasumičnim odabirom članova Saveta, omogućen je dolazak nepristrasnih ljudi, spremnih da bez interesa rade za svoju državu.
Glasanje za kandidata bi bio odabir moćnih, koji su na osnovu svog bogatstva ili uticaja došli u priliku da se kandiduju.
Svaki građanin je mogao javno izneti svoj politički sud
Savet nije samostalno donosio odluke. Građani su pozivani na svakih deset dana u veliki amfiteatar blizu Akropolja, gde se raspravljalo o svakoj državnoj odluci. Glasali su o poslovima koji se tiču organizacije festivala, spoljne politike , trgovine i ratnih pohoda.
Svako je mogao da se obrati skupštini. Ipak, ukoliko bi pekar govorio o brodogradilištu, postojao je rizik da bude javno osramoćen i izbačen sa skupa.
Iako su svi bili pozivani, nije se dešavalo da odaziv bude stoprocentan. Od 40 000 politički aktivnih ljudi, na okupljanja je dolazilo oko 5 do 6 hiljada, jer nije ni bilo prostorija za okupljanje tolikog broja ljudi.
Nije svaki Atinjanin imao status građana
Oko 20 odsto Atinjana bilo je politički aktivno. Atina je bila robovlasničko društvo, a više od polovine populacije bili su robovi i stranci. Od preostalih 100 000 bilo je i maloletnih, kao i žena koje nisu imale pravo glasa, pa je broj ljudi sa političkim kredibilitetom iznosio oko 40 000.
Ipak, u pojedinim okolnostima, svi građani Atine su imali pravo da iznesu svoje mišljenje bez obzira na njihov status. O tome je malo pisanih tragova. Najveći broj odluka donet je od strane “slobodnih” ljudi, piše portal Listverse.
Glasanje nije uvek bilo dobrovoljno
Na početku je odziv bio dobar, ali vremenom je broj zainteresovanih padao, a mnogi su prestali da se pojavljuju. Ipak, Grci nisu želeli da “slobodni” građani ostaju kući kada se donose važne državne odluke. Najpre su uveli novčane nadoknade za članove skupštine, a kada ni to nij davalo efekta vlasti su posegle za metodima prinude.
U vreme zasedanja, pijace bi bile zatvorene, a blokirani su svi putevi koji ne vode ka Akropolju. Zatim su robovi noseći obojenu užad, po zadatku gonili građane koji bi u bekstvu dolazili na okupljanja. Ukoliko je neko od njih umazan sveže obojenim crvenim konopcem, bili bi kažnjavani zbog političke pasivnosti.
Presude su donosile velike porote
Porotu je činilo 500 jednakih. Svaki prekršaj čija bi kazna bila veća od 50 drahmi, zahtevao je prisustvo porote. Za sitnije prestupe, sudili su slabije rangirani službenici.
Politička suđenja su uvek prolazila uz prisustvo porote. Mnogi viđeni Atinjani, bili su akteri ovih procesa, a jedan od najpoznatijih je Sokrat. On je od strane ovih ljudi osuđen na smrt.
Porez su plaćali najbogatiji
Grci nisu bili blagonakloni ideji plaćanja poreza. Građani, državi u normalnim okolnostima ne bi davali novac. Glavni izvor prihoda bila je carina, a oporezivani su stranci i najbogatiji.
Najpre je državni budžet bio servisiran od strane 1200 najbogatijih ljudi, da bi kasnije njihov broj sveden na 300. Za mnoge od njih, bila je čast da finansiraju svoju državu a neki su to radili zbog prestiža i društvenog ugleda.
Progoni
Jednom godišnje, Atinjani bi imali pravo da nekog od svojih sugrađana pošalju u izgnanstvo. Najpre se glasalo o tome da li ikoga treba proterati.
Ukoliko je broj pozitivnih glasova veći, svaki od učesnika bi dobio parče keramike na kome bi ispisao ime izgnanika. U slučaju da se isto ime nađe na više od 6 000 pločica, osoba bi polako mogla da se priprema za dugo odsustvo. Progonstva su trajala 10 godina.
Autor teksta: Nikola Nedeljković
