Monika Seleš – tužna sudbina novosadskog čuda od deteta

Istorija „belog sporta“ prepuna je kontraverznih događaja, što, priznaćete, i ne čudi, jer je to igra rivalstva, novca i opsesivnosti. Nešto što će zauvek promeniti istoriju tenisa dogodilo se 30. aprila 1993. godine na turniru u Hamburgu. Bio je to događaj koji je uticao na to da dotadašnja najbolja teniserka sveta, Monika Seleš, više nikada ne dostigne vrhunac teniskog uspeha koji je imala.

Čudo od deteta

„Mala Mo“, kako su je zvali svi obožavaoci tenisa pa i oni koji nisu bili njeni fanovi, rođena je 2. decembra 1973. godine u Novom Sadu. Bivša jugoslovenska, a kasnije i američka profesionalna teniserka mađarskog porekla, je sa 19 godina već imala 9 Grend Slem titula. To ju je, već tada, činilo jednom od najboljih teniserki ikada.

Osvojivši „Rolan Garos“ sa 16 godina postaje najmlađa igračica koja je osvojila Otvoreno prvenstvo Francuske. Posebno je bila dominantna početkom 90-ih (1991. i 1992. godine) kada je osvojila 6 Grend Slemova i izbila na prvo mesto VTA liste (11. mart 1991. godine).

Tenisom je počela da se bavi sa svega 6 godina. Sa 11 godina osvaja prestižni turnir u Majamiju „Oranž Boul“. Godine 1986. sa roditeljima odlazi u SAD i upisuje čuvenu tenisku akademiju Nika Bolitijerija. Karijera joj je od samog početka krenula uzlaznom putanjom. Njena odlična igra levom rukom i besprekoran bekhend fascinirali su, ne samo tenisku već i čitavu sportsku javnost. „Čudo od deteta“ je kosilo protivnice bez milosti što govori podatak da je od 1991. do 1993. igrala u čak 33 finala od 34 turnira na kojima je učestvovala, osvojivši 22 titule.

Svaki poen je važan

Ono što je Moniku izdvajalo od ostalih teniserki jeste njena neverovatna psihološka snaga u ključnim trenucima meča. Iako je bila tek tinejdžerka, u momentima kada se meč lomio, ona je znala da ostane hladne glave.

Ubojiti bekhend nije je nikad izdavao. Čak i kada je gubila sa velikom razlikom “

Mala Mo je pomerala granice ljudske izdrživosti i tako pravila velike preokrete kojima je i onu neutralnu publiku pridobijala. Početkom 90-ih bila je u žiži javnosti, na naslovnim stranama časopisa, magazina… Na intervjuima je obično govorila kako je svaki poen važan, nebitno da li je prvi ili poslednji. Žrtvujući detinjstvo i odričući se svega Monika je izgradila svoj put i stvorila sebi jasan cilj.

Svoj život je posvetila tenisu i kao svaki profesionalni sportista želela je pobedu više.

Kako je tenis individualan sport u njega morate uložiti više sopstvene psihičke energije i morate umeti da kontrolišete svoj takmičarski duh. Zato je i rivalstvo u ovom sportu izraženije ili bar tako nama gledaocima deluje jer svaki igrač ispred sebe ima direktnog protivnika.

Rivastvo između Monike Seleš i nemačke teniserke, Štefi Graf, počelo je 1989. godine kada je nemačka teniserka savladala Moniku u polufinalu na Otvorenom prvenstvu Francuske. Na istom takmičenju godinu dana kasnije Monika odnosi veliku pobedu, ovoga puta u finalu i tako uspeva da se revanšira nemačkoj teniserki.

Već 1991. godine Mala Mo preuzima prvo mesto na VTA listi od Štefi Graf. Grafova je doživela još jedan veliki poraz od Monike 1992. godine takođe u finalu Otvorenog prvenstva Francuske. Duele ove dve teniserke obeležili su veliki mečevi koji će biti upamćeni u istoriji tenisa.

Kobna 1993.

Godina 1993. je za Moniku Seleš počela sasvim dobro. Ona je na Otvorenom prvenstvu Australije u finalu savladala, svoju najveću rivalku, Štefi Graf. Tom pobedom se učvrstila na prvom mestu VTA liste osvojivši treći put u svojoj karijeri ovo takmičenje.

Treba napomenuti da je Monika tada imala nepunih 20 godina i da je iz godine u godinu ispisivala istoriju belog sporta nižući neverovatne uspehe. Mnogi sportski analitičari prognozirali su da ukoliko Monika nastavi ovim tempom postaviće nedostižne ciljeve budućim generacijama.

Na turniru u Hamburgu 30. aprila 1993. godine Monika Seleš je igrala protiv Magdalene Malejeve. Novosađanka je vodila 1:0 u setovima. Na pauzi između gemova u drugom setu gledalac iz publike je prišao Moniki i zario joj nož u leđa, između lopatica.

Čuo se vrisak i jauk a onda je Monika od šoka ustala, otišla do terena i rukom opipavala krvavu ranu, potom se spustila i legla na šljaku.

Većina gledalaca pomislila je ono najgore. I zaista, scena je i bila takva, kobni trenutak mogao je da je košta života.

SEDELA SAM NA KLUPI I OSETILA OŠTAR BOL U LEĐIMA. POGLEDALA SAM IZA SEBE I VIDELA OSOBU SA NOŽEM U RUCI I POMISLILA: O MOJ BOŽE, OVAJ ČOVEK JE ZARIO NOŽ U MOJA LEĐA.

Nesrećna teniserka odmah je prebačena u bolnicu dok je publika u neverici napuštala Rotebaum arenu. Rana je bila duboka 1,5 cm, ali se Monika iznenadno brzo fizički oporavila. Međutim psihička rana mučila je godinama. Trauma koju je doživela nije mogla da joj izađe iz glave. Njena psiha bila je uzdrmana.

Napadač, Ginter Parhe, bio je opsednuti navijač Štefi Graf. Kako je bio umno poremećen i izjavivši na sudu da je samo hteo da onesposobi Moniku kako bi njegova miljenica bila prva osuđen je na dve godine zatvora. Međutim, Parhe ipak nije zatvoren jer mu je odobrena uslovna kazna uz obrazloženje da je psihički neuračunljiv, pa je dve godine proveo na psihijatrijskom posmatranju.

Turnir u Hamburgu nije prekinut kako su svi očekivali. Nastavljen je sasvim normalno kao da se ništa nije dogodilo.

Cela karijera jedne super talentovane teniserke razbila se u paramparčad tog prohladnog dana u Hamburgu.

Oporavak Monike Seleš

Trauma je ostavila trajne posledice na život Male Mo. Monika je uspela da se vrati na teren i to osvajanjem „Rodžers kupa” u Kanadi ali dalji nastavak karijere nije bio ni blizu vrhuncu koji je imala pre napada. Uspela je da osvoji još samo jedan Grend Slem trofej 1996. godine na Otvorenom prvenstvu Australije.

Kako kaže, tog kobnog dana nije izgubila samo karijeru već i nevinost. Do tada je verovala u pravdu i u ono da ukoliko u nešto ulažeš svim svojim bićem i žrtvuješ sve da će ti se vratiti dobrim uspesima. Na njenom putu ka zvezdama nedostajala je sreća.

Moniku Seleš ćemo ipak pamtiti po neverovatnim uspesima koje je ostvarivala kao jako mlada teniserka, po osmehu posle svakog poena i po fascinantnoj energiji kojom je ovaj sport učinila lepšim.

Jelisaveta Antonijevic

kultivisise.rs