Zašto je ljudima lakše da veruju u Boga nego u evoluciju
Naš mozak je izvanredan proizvod evolucije; ironično je, pak, što je možda baš on odgovoran za postojanje prirodnih predispozicija da ne prihvatimo evoluciju.
Krajem prošle nedelje Teksaški odbor za obrazovanje nije odobrio vodeći udžbenik za srednje škole, među čijim autorima je i Kenet Miler (Keneth Miller), biolog sa Univerziteta Braun rimokatoličke veroispovesti, zbog pristupa teoriji evolucije. Prema članku iz Njujork Tajmsa, kritike jednog recenzenta udžbenika, koji je darvinovski skeptik, bile su glavni uzrok neodobravanja udžbenika.
Međutim, iako kreacionisti pokušavaju da podriju savremenu nauku, ona počinje da objašnjava kreacionizam. I izgleda da će evolucija, kao naučno neosporeno objašnjenje za raznovrsnost i povezanost života na Zemlji koje pre svega uključuje ljudski život, biti glavni deo priče. Naš mozak je izvanredan proizvod evolucije; ironično je, pak, što je možda baš on odgovoran za postojanje prirodnih predispozicija da ne prihvatimo evoluciju.
“Smatram da nema sumnje da nas niz mentalnih dispozicija sprečava da shvatimo teoriju evolucije onoliko ozbiljno koliko bi trebalo”, objašnjava Robert N. Mekoli, direktor Centra za um, mozak i kulturu na Univerzitetu Emori i autor knjige Zašto je religija prirodna, a nauka nije (Why Religion is Natural and Science is Not).
Šta nam, dakle, nauka može reći o našem mozgu koji nije toliko sklon nauci? Evo spiska kognitivnih osobina, načina razmišljanja i psiholoških faktora koji su identifikovani u nedavnim istraživanjima, a veruje se da otežavaju prihvatanje teorije evolucije.
Biološki esencijalizam. Pre svega, izgleda da imamo jaku sklonost da razmišljamo o biologiji na “esencijalistički” način, to jest da pretpostavljamo da svaka zasebna životinjska vrsta ima osnovnu, jedinstvenu prirodu koja povezuje sve pripadnike njene vrste i da je ona nepovrediva. Ribe imaju škrge, ptice imaju krila, ribe prave još riba, ptice prave još ptica, i tako sve funkcioniše. Esencijalističko razmišljanje se pokazuje kod male dece. “Maloj deci kao moja dvoipogodišnja unuka vrlo je jasno da poniji nisu mama i tata štencima”, objašnjava Mekoli.
Ako je esencijalizam primarni način razmišljanja, kako proizlazi iz mnogih istraživanja, to onda predstavlja veliku teškoću u prihvatanju evolucije. Čarls Darvin i mnogi njegovi učenici su ukazali na grešku esencijalizma:
Biološke vrste se nakon dovoljno vremena menjaju, one nisu nepromenljive. Vrste su povezane posrednim sojevima sa drugim vrstama, a naposletku su povezane i međusobno.
Teleološko razmišljanje. Esencijalizam je samo jedna kognitivna osobina koju ispoljavaju mala deca, a koja verovatno ometa shvatanje evolucije. Sledeća je “teleologija”, odnosno sklonost da pripišemo svrhu stvarima i objektima da bismo pretpostavili da oni postoje radi nekog cilja.
Nedavna istraživanja pokazuju da četvorogodišnjaci i petogodišnjaci imaju visokorazvijeno teleološko razmišljanje, pa su skloni da misle kako su “oblaci za kišu” i da je svrha lavova “da idu u zoološki vrt”. Ista sklonost se pokazuje kod sedmogodišnjaka i osmogodišnjaka koji su na pitanje “zašto su prastare stene šiljate?” dali odogovre kao što su “da bi se životinje o njih češale kad ih svrbi” i “da životinje ne bi sele na njih i smrskale stene”.
Zašto deca razmišljaju ovako? U jednoj studiji se nagađa da ova teleološka dispozicija može biti “sporedno dejstvo socijalno inteligentnog uma koji je prirodno sklon povlašćivanju objašnjenja namere”. Drugim rečima, naš mozak se razvio da razmišlja o tome šta ljudi misle, a ljudi imaju namere i ciljeve. Ako je to tačno, moguće je da nam je prirodno lakše da prihvatimo antievolucionističke doktrine kao što je ona o inteligentnom dizajnu, koja pretpostavlja postojanje inteligentnog agenta (boga) kao uzroka raznovrsnosti života na Zemlji i nastoji da otkrije dokaze namernog dizajna u biološkim organizmima.
Sveprisutna detekcija agenta. Ali kako znate da je taj što je sve stvorio Bog? Ova pojava takođe može biti rezultat građe našeg mozga.
Još jedna kognitivna osobina, tesno povezana sa teleološkim razmišljanjem, jeste naša sklonost da gledamo na sve nežive objekte kao da imaju um i namere. Primeri pogrešne detekcije agenta, kako kaže Ara Norenzajan (Ana Norenzayan), stručnjak za poreklo religije na Univerzitetu Britanske Kolumbije, kreću se od toga da vidimo “lica od oblaka” do toga da se “jako naljutimo na računar kada ne radi dobro”. Mi se upuštamo u ovakvo pripisivanje ljudskih osobina sve vreme; čini se da je ovo prirodno. A vrlo je mali korak odatle do religije: “Kada ljudi pripisuju ljudske osobine bogovima, oni zapravo podrazumevaju mentalna stanja”, kaže Norenzajan.
Mnogo se nagađa o evolucionom poreklu naše sklonosti da pripisujemo ljudske osobine neživim objektima. Jedna ideja je da se naš mozak razvio tako da brzo pretpostavlja da su objekti u svetu oko nas živi i da mogu predstavljati pretnju, iz prostog razloga što ako nam se od šuštanja lišća učini da je medved nećemo umreti, ali ako kasno primetimo medveda (tek nakon što zašušti lišće), to nam može biti poslednje. “Natprirodni agenti se spremno dočaravaju zbog toga što se prirodnom selekcijom stvorila šema za detekciju agenata u neizvesnim situacijama”, pišu Norenzajan i Skot Atran (Scott Atran), takođe stručnjak za poreklo religije.
Dualizam. Još jedna očigledna karakteristika naše kognitivne građe jeste sklonost da mislimo da je um (odnosno “ja” i “duša”) nekako odvojen od mozga. To se opet ispoljava kod dece, što sugeriše da se ovo pojavilo u ranom ljudskom razvoju. “Deca predškolskog uzrasta tvrde da je mozak odgovoran za neke aspekte mentalnog života, pre svega one koji uključuju voljni umni rad, kao što je rešavanje matematičkih zadataka”, pišu psiholozi sa Jela Pol Blum (Paul Bloom) i Dina Skolnik Vajsberg (Deena Skolnick Weiberg). “Ali, predškolci takođe kažu da mozak ne koristimo pri obavljanju gomile drugih aktivnosti, kao kada imitiramo kengura, volimo svog brata ili peremo zube”.
Dualističko razmišljanje je tesno povezano sa verovanjem u pojave kao što su duše i duhovi. Ali u jednoj nedavnoj studiji je ovaj način razmišljanja naveden kao kognitivni faktor koji se najviše povezuje sa verom u Boga. A što se tiče nauke o evoluciji, dualizam je jasno sadržan u otporu ideji da su se ljudska bića mogla razviti potpuno prirodnim procesima, jer, ako je tako, kako bi onda mogla postojati duša ili ja izvan tela, da ne govorimo o zagrobnom životu?
Nesposobnost da se pojmi ogromna vremenska skala. Prema Norenzajanu, postoji još jedan osnovni kognitivni faktor koji nas sprečava da lako razumemo evoluciju. Do evolucije je došlo usled nagomilavanja mnogih sitnih promena tokom izuzetno dugih vremenskih perioda, što znači da je drugačija od svega bliskog našem iskustvu, tako da nije lako ni razmišljati o njoj. “Mi jedino na apstraktan način možemo posmatrati proces evolucije”, kaže Norenzajan. “Milionima godina su se nagomilavale sitne promene, ali to shvatanje nije intuitivno. Ne postoji ništa u našem mozgu što to potvrđuje, pa moramo da zaobiđemo sopstvenu nevericu”.
Kolektivni moral i tribalizam. Svi ovi kognitivni faktori otežavaju razumevanje evolucije, pogotovo jer čine da nam religija (ili kreacionistička ideja) deluje jednostavnije i prirodnije. Kada pogledamo otpor prema učenju evolucije, na kraju krajeva, on se obično javlja jer se verska zajednica boji da će nauka podriti sistem verovanja koji se smatra temeljem zajedničkih vrednosti i razumevanja (a u SAD-u je to obično fundamentalističko hrišćanstvo). Drugim rečima, evoluciji se opiremo jer se ona smatra pretnjom po grupu.
Dakle, kako je zgodno to što jedna savremena naučna teorija o religiji tvrdi da ona postoji (i da je možda evoluirala) da bi povezala jednu grupu i održala je. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi “Pravedni um” (The Righteous Mind), psiholog morala Džonatan Hajd (Jonathan Hyde) tvrdi da religije pružaju zajednička uverenja i običaje koji zapravo služe kao društveni lepak. “Bogovi i religije”, piše on, “jesu adaptacije na grupnom nivou radi podsticanja poverenja i povezanosti”. Dobra strana toga je jedinstvo, a loša “grupisanje, tribalizam i nacionalizam”, kaže Hajd. Ideje i uverenja koja ugrožavaju grupu ili uverenja koja je povezuju, kao što je teorija evolucije, u ovom kontekstu sigurno se ne odobravaju.
Strah i potreba za sigurnošću. Na kraju, čini se da ima nešto u vezi sa strahom i sumnjom što podstiče religioznost, a otežava prihvatanje teorije evolucije. “Izgleda da ljudi nalaze više utehe u stanovištu da je neko stvorio svet sa dobrim namerama nego u onom da je svet mesto stvoreno bez namere, nasumično”, kaže Norenzajan. “To se i te kako potvrđuje kada se osetimo ugroženim ili kao da ne možemo ništa da kontrolišemo”.
Zaista, u jednoj zapanjujućoj studiji se pokazalo da su stanovnici Novog Zelanda koji su tek pretrpeli jak zemljotres ispoljavali dublju religioznost, ali samo ako su direktno bili pogođeni zemljotresom. Druga istraživanja sugerišu da što više ljudi razmišljaju o smrti, to su religiozniji, a sve su manje šanse da prihvate teoriju evolucije. To ne važi samo za smrt, već i za nasumičnost, haos. U jednoj efektivnoj studiji, učesnici u istraživanju koji je trebalo da se prisete situacije koju nisu mogli da kontrolišu i da onda “navedu tri razloga koji podržavaju utisak da se budućnost (ne) može kontrolisati”, ispoljili su znatan pad u spremnosti da prihvate teoriju evolucije, i umesto za nju, opredelili se za objašnjenje slično inteligentnom dizajnu. (U drugoj studiji se zaključuje da protivnici teorije evolucije ispoljavaju veću osetljivost na strah i osobinu koja se naziva “potrebom za kognitivnim završetkom”, što opisuje psihološku potrebu da se pronađe odgovor koji može razrešiti neizvesnost i sumnju).
To proizlazi iz istraživanja, ali je bitno navesti nekoliko ograničenja. Prvo, to ne znači da su nauka i religija nužno nekompatibilne. Uzroci njihovog konflikta mogu ležati zaista duboko, ali ipak, neki pojedinci mogu naći način da zadrže svoja religijska uverenja i da prihvate teoriju evolucije, a to i rade, kao gorepomenuti autor udžbenika, biolog Kenet Miler sa Univerziteta Braun, koji je katolik.
Drugo, iako ima mnogo razloga da mislimo da navedene osobine čine ključni deo našeg identiteta, iz toga ne sledi automatski da je religija neposredni rezultat evolucije kroz prirodnu selekciju. Takođe je moguće da je religija sporedni proizvod više osnovnih osobina koje su kasnije odabrane jer su se pokazale pogodnijim (kao detekcija agenta). Stiven Pinker (Steven Pinker) brani to stanovište ovde.
U svakom slučaju, jasni su dokazi da su naša kognitivna građa i naše emocionalne dispozicije odgovorni za to što je mnogim ljudima teško ili neprirodno da prihvate teoriju evolucije. “Prirodna selekcija je kao kvantna fizika... možda intelektualno možemo da je pojmimo, uz dosta truda, ali nikada nećemo osećati da je ispravna”, piše Pol Blum, psiholog sa Jela. Često se ljudi iznenade što u jednom dobu toliko ispunjenom naukom, ona izaziva toliko straha i otpora.
Možda bi čudnovatije bilo da nije tako.
Autor: Chris Mooney
