Sav taj darvinizam

Tužna činjenica je da nam ni nauka zasad ne može dati potpuni odgovor na to kako smo došli ovde gde jesmo. Ostaje jedan broj otvorenih pitanja o kojima se vode debate među naučnicima, ali osnova ostaje ista – pratimo Darvinov put.

U našoj prirodi je da postavljamo pitanja o poreklu. Od trenutka kada smo postali svesni i razumni tražimo načine da objasnimo i shvatimo odakle potičemo, ko su naši preci i, na kraju krajeva, možemo li znati kuda idemo. Jedna mogućnost je da filozofiramo o mogućim scenarijima po kojima smo nastali, smišljamo priče i legende i na taj način pokušamo da objasnimo svoje poreklo.

Druga je da pratimo naučni metod, preispitujemo ono što znamo i istražujemo ono što smo pronašli. Tužna činjenica je da nam ni nauka zasad ne može dati potpuni odgovor na to kako smo došli ovde gde jesmo. Ostaje jedan broj otvorenih pitanja o kojima se vode debate među naučnicima, ali osnova ostaje ista – pratimo Darvinov put.

Sredinom 2008. godine, u pećini Denisova u surovim uslovima Sibira, ruski arheolog Aleksandar Cibankov je otkopao komadić kosti. Analizirajući mesto i dubinu na kojoj je radio, procenio je starost otkrića na 30.000 do 50.000 godina (što se daljom analizom utvrdilo kao tačno). Kost je pripadala primatu. Bio je to deo malog nožnog prsta, a kako su jedini primati u ovim predelima bili preci ljudi, ovo je morao biti takav slučaj.

Cibankov je poslao kost u Institut „Maks Plank“ u Lajpcigu, gde je vodeći stručnjak za analize stare DNK Svante Paabo, proučivši genom dobijen iz mitohondrijalnog DNK (mtDNK), potvrdio neverovatno otkriće. Ispostavilo se da analizirana DNK ne pripada genomu modernog čoveka. Ali nije ni od neandertalca! Pripadala je nekoj novoj vrsti čoveka, do tada nikada viđenoj. Bio je to ogroman pomak u teoriji evolucije. Istovremeno, nešto što je ponovo podelilo mišljenja naučnika.

Problem oko kog naučnici sukobljavaju mišljenja kada je u pitanju evolutivni put čoveka jeste način analiziranja podataka. Tačnije, šta nam mogu reći DNK analize i da li genom uopšte sadrži informacije o poreklu vrste?

Denisovljanski čovek, prema analizi DNK, nije pripadao niti neandertalcima, niti savremenim ljudima. Bio je posebna vrsta. Vrsta o čijem postojanju ne bismo ni teoretisali da nije bilo analize genoma. Paabo je sa svojim timom izolovao mitohondrijski DNK, delić genoma čijih kopija ćelija ima u izobilju.

Upravo zato je takav genom najlakše pronaći u prastarim uzorcima. Mitohondrijski denisovljanskog i savremenog čoveka se razlikuje za 385 nukleotida (od približno 16.500). Ovo su značajne razlike. Samo kao primer, mitohondrijski DNK čoveka i neandertalca se razlikuju za 202, a čoveka i šimpanze za 1462 nukleotida. Naravno, govorimo samo o mitohondrijskom DNK.

Daljim iskopavanjem u istoj pećini pronađena su dva zuba, čije je ispitivanje potvrdilo nalaze iz prvog uzorka. Interesantna je činjenica da su u istoj pećini pronađeni ostaci i savremenih ljudi, ali i neandertalaca. Šta je to moglo da znači? Odakle svi oni na istom mestu?

Poređenjem DNK neandertalaca, denisovljanskih i savremenih ljudi, trebalo bi da dođemo do odgovora šta je to jedinstveno za svaku vrstu. Zahvaljujući podacima koje zasad imamo, postavljena je teorija koja prikazuje mogući scenario. Pre 500.000 godina preci savremenih ljudi su se odvojili od svoje prapostojbine u Africi i krenuli na sever. Paabo pretpostavlja da je Homo heidelbergensis vrsta od koje potiču.

Jedan deo njih je nastanio današnju Evropu, gde su nastali neandertalci, a deo od kog su postali denisovijanci je otišao na istok. Ove dve vrste su se takođe međusobno parile. Tek kasnije, kada su Homo sapijensi, savremeni ljudi, migrirali ka severu, naišli su na neandertalce, odnosno denisovijance. Vrste su se do određenog nivoa međusobno parile, prema procenama između 30.000 i 46.000 godina pre nas.

S druge strane, grupa naučnika kaže da ne možemo verovati DNK analizama kada je u pitanju poreklo čoveka. Kako oni misle, DNK degradira vremenom, pa je genom oštećen i ne sadrži dovoljno podataka za poređenje sa savremenim čovekom. Sam mitohondrijski DNK, kao i ostaci DNK, nakon toliko godina ne može predstavljati reprezentativni uzorak i samim tim ne daje pouzdane rezultate.

Doktor Sara Tiškof sa Univerziteta u Merilendu kaže da se ne možemo osloniti na statistiku podataka kada je u pitanju DNK analiza ovakvih uzoraka. Takođe, samim mešanjem vrsta dolazi do promena u genomu. Prisutne su, naravno, i mutacije, pa je potrebno mnogo više i detaljnije analizirati uzorke. Ovo uzrokuje problem, jer uzoraka više nema.

Zasad nigde nije pronađeno još kostiju koje bi podržale teoriju koju genetičari predlažu. Ovde leži možda najveći argument u rukavu paleontologa.

Ako je scenario zaista istinit, zašto do sada nismo pronašli još ovakvih uzoraka? Činjenica je da u stvari i ne znamo kako bi ta nova vrsta izgledala, upravo jer još nijedna lobanja, niti neka druga karakteristična kost nije pronađena. Ako su takvi ljudi zaista postojali, gde su? Podseća malo na Fermijev paradoks, zar ne? Mnogi paleontolozi sumnjaju da ćemo ih ikada pronaći.

Autor: Boris Klobučar/ Veliki Prasak