Popularizacija nauke. Da ili Ne ?
Popularizacija – širenje u narod, rasprostiranje u narod; činjenje pristupačnim narodu, činjenje razumljivim širokim narodnim slojevima, npr. neke nauke; omiljavanje narodu; omiljenost u narodu.
Popularizacija nauke, dakle, prema značenju reči „popularizacija“ znači pojednostavljivanje onoga što je prosečnom čoveku inače neshvatljivo u cilju neke vrste naučnog opismenjavanja tog istog prosečnog čoveka. Ideja o popularizaciji nauke potiče iz bizarnih razloga koji su pre svega finansijske prirode. Kresanja NASA budžeta 80-tih godina prošlog veka su pokrenula talas popularizacije nauke u Americi, a jedan od pionira te popularizacije je bio Karl Sagan na čijoj knjizi „Kosmos“ su stasavale mnoge generecija ljudi kojima je usadio ljubav i žeđ za znanjem i istraživanjem. Mnogi drugi su krajem prošlog i početkom ovog veka nastavili njegovu misiju pa je popularizacija nauke kroz književni, filmski ili umetnički sadržaj pronašla svoje mesto u društvu.
S druge strane, u mnogim naučnim krugovima postoji i oduvek je postojala određena vrsta „gadljivosti“ prema popularizaciji nauke jer prema njihovom shvatanju popularizacija je banalizacija nauke i dodvoravanje masama, što je nivo koji ne priliči ljudima iz nauke. Svojevremeno su naučni krugovi kritikovali Ajnštajnovu medijsku eksponiranost smatrajući je nedostojnom i vrednom prezira. Iako je i sam Ajnštajn delio njihove stavove ipak je povremeno koketirao sa popularnošću i medijskim eksponiranjima.
Kao i bilo koja druga ljudska aktivnost, pored dobrih i korisnih stvari koje donosi, popularizacija je izazvala i negativne efekte koji posebno u novije vreme dolaze do izražaja. Približavanjem, nekada čak i stvarno banalizacijom naučnih dostignuća, ljudima koji čine ubedljivu većinu na ovoj planeti, dobili smo efekat realtivizacije znanja, ili bolje rečeno umanjivanje značaja i nauke i naučnika. Nauka je počela da gubi svoj elitistički status u društvu. Iz nekog razloga se svima počelo činiti da biti naučnik i razumeti svet oko nas i nije tako teška misija. Medijske orgije današnjeg vremena se nisu zaustavile pred autoritetom nauke pa danas pod popularizacijom nauke, u najvećem broju medija, u stvari vidimo odvratna hipotetisanja koja se tobož oslanjaju na modernu nauku. Da li je čovek bio na Mesecu, da li je Zemlja ravna ploča, da li postoje multiverzumi, da li imamo slobodnu volju, sudbinu, živimo li u hologramskom svetu, da li postoji stvarnost, vreme ili prostor su samo neke od mora tema koje se danas podvode pod popularnu nauku. Ni jedna od ovih tema nije ni naučna niti se može izvesti iz nauke. Ove teme danas uglavnom služe za senzacionalističke naslove i polemike kada medijima ponestane mašte i dešavanja na estradi ili politici.
Da li pod takvim okolnostima treba nastaviti s popularizacijom nauke? Moj lični stav se unekoliko promenio jer sam nekada mislio da popularizacija ne može biti toliko štetna. Danas više tako ne mislim jer sve ono što viđam po medijima i u razgovoru s ljudima ubedilo me je da popularizacija donosi mnogo više štete nego koristi. Međutim, imajući u vidu da postoje i koristi koje su nezanemarljive verujem da postoji potreba za očuvanjem nekog vida predstavljanja nauke koje će izlaziti izvan školskog sistema. Možda taj stav koji podržava popularizaciju nauke van školskog sistema proističe iz njegovog očiglednog urušavanja koje se sistematski sprovodi u modernom, zapadnom svetu kome i sami pripadamo. Može se desiti da u budućnosti škola preraste u nešto što će ljude opismenjavati na elementarnom nivou i ništa više od toga. Svi će dobijati neke diplome da bi im se ulila lažna slika o sopstvenoj vrednosti ali će se pre svega raditi o jednom modernom egalitarizmu mračnih ciljeva. Forma bez suštine.
Naučnici ne bi trebalo da polemišu o hipotezama, teorijama zavere, kvazinauci i sličnim produktima moderne popularizacije nauke. Tu treba ostati krajnje dosledan jer to uistinu jeste sramotno, degradirajuće i uvredljivo za jednog čoveka kome temelj ličnog bivstvovanja čini nauka. Nauka mora da čuva ili povrati svoj elitizam jer je ona nešto što je najveći produkt ljudskog uma i kao takva mora da i dalje bude vodeći princip naše civilizacije. Biti naučnik i baviti se naukom na dostojanstven način je obavezujuće, ne prema društveno-političkim shvatanjima ili prema popularnoj psihologiji, već prema generacijama najvećih umova naše svevremene civilizacije koji su na svojim plećima nosili njen razvoj i napredak. Nauka je izuzetno kompleksna, u nauci ne postoji ama baš ništa jednostavno i to mora da bude jasno svima. Nauka počinje kada se završi obrazovanje. Obrazovanje je shvatanje i prihvatanje činjenice da je Zemlja kugla a nalaženje dokaza da je to tako je nauka. Ako ne možete da prihvatite činjenicu da je Zemlja okrugla onda vam neće pomoći čuvena mantra „o pravu na sopstveno mišljenje“ jer se morate suočiti sa činjenicom da ste neobrazovani i da kao takvi ne možete da učestvujete u ozbiljnim raspravama jer vam niko neće priuštiti to zadovoljstvo da predstavljate bilo kakve dokaze.
Možda ćete se pitati kako se to nauka menja. Pa lako. Kada ste obrazovani onda znate da je činjenica o okrugloj Zemlji potvrđena na stotinama opita. Nađete 101 opit koji će opovrgnuti tu opšteprihvaćenu činjenicu. Dobićete i šansu da postavite novu hipotezu i mogućnost da je dokažete. Ali, metodom proglašavanja ludim svih onih koji su bez ikakve razumne sumnje dokazali neku činjenicu možete i morate da naletite na najbrutalniju ignoranciju mislećeg sveta. Zid ćutanja.
Izvor: Tragom zvezda
