Nepoznati otac botanike
Od rođenja Andree Ćezalpina prošlo je tačno 500 godina, ali još uvek se malo zna o čoveku koji je postavio osnove za sistematizaciju biljaka ali i za opis krvotoka
Piše: Jovana Nikolić
Londonski lekar Vilijam Harvi, objavio je 1628. godine revolucionarno delo u kojem je opisao cirkulaciju krvi u zatvorenom sistemu čiji je deo srce. Delu, prema kome su u početku mnogi gajili nepoverenje, prethodilo je mnogo rada i eksperimenata, ali prva naklonost ka ovoj temi verovatno je rođena za vreme studija u Italiji. Upravo na ovom podneblju pedesetak godina ranije javile su se ideje koje su bile korak ka Harvijem opisu krvotoka. Jedan od prvih koji su se suprotstavili do tada dominantnom Galenovom mišljenju da krv nastaje u srcu, bio je Andrea Ćezalpino (1519-1603) koji je govorio da krv venama dospeva do srca, a odatle odlazi u arterije.
Mada bi ovaj stav mogao da oda utisak da je njegov zastupnik zanimljiva ličnost za istoriju medicine, Ćezalpinijev najveći poduhvat ipak zalazi u jednu drugačiju oblast – botaniku. Tačnije do tada je proučavanje biljaka bilo tesno povezano sa njihovom lekovitošću i upotrebom u medicinske svrhe, ali je Ćezalpini, koji je studirao medicinu i botaniku u Pizi, odlučio da biljke posmatrao drugačije. Van ikakve njihove svrhe, istraživao je građu, delove i fiziologiju biljaka i time se približio botanici našeg vremena.
Dva veka pre Karla Linea, Ćezalpini se sistematizacijom biljaka bavio na jedan način neobičan za njegove savremenike i prethodnike. Naime, biljke nije klasifikovao prema boji, ukusu, mirisu ili sličnim svojstvima, već prema njihovoj građi s tim da su njegovu pažnju velikim delom privlačili plod i seme. Osim toga, opisao je i više gljiva od svojih prethodnika, a 1583. godine objavio je svoje najvažnije delo, De plantis libri XVI. Mada se danas smatra jednom od najvažnijh knjiga u istoriji botanike, bilo je teško čitati je i tumačiti jer u njoj nema nikakvih ilustracija niti tabela. Ćezalpino je sebe smatrao Aristotelovim naslednikom i često je svog antičkog prethodnika imao u vidu kada je opisivao delove biljaka, neretko ih poredeći sa životinjskim organima, ali to ga nije ometalo da pravi korake napred.
U vreme kada je Ćezalpini živeo nastajale su prve botaničke baste, a on je nekoliko decenija pre objavljivanja svog najvažnijeg dela, postao direktor jedne od najstarijih koja se nalazi u Pizi. U modi su bili i herbarijumi, a prirodnjaci su sakupljali primerke biljaka želeći da naprave što lepšu i veću kolekciju. Ćezalpinijev herbarijum nastao je sa drugačijim ciljem. U njemu je bilo oko 800 vrsta i bio je to prvi put da su biljke u jednom herbarijumu sistematski složene. Danas se čuva u Prirodnjačkom muzeju u Firenci, a sadrži latinske, grčke i italijanske nazive biljaka, i uz De plantis libri XVI predstavlja dragulj za ljubitelje botanike i njene istorije.
Zbog zasluga za razvoj nauke, jedan rod biljaka po Ćezalpiniju je dobio naziv Caesalpinia. Mada su se nekada mnogobrojne vrste iz ovog roda prostirale na različitim kontinentima, danas ih ima samo desetak i naseljavaju područje Amerike.
