Nemušti jezik
Evo jednog naizgled suludog pitanja. Da li je tvorac teorije evolucije Čarls Darvin (1809–1882) govorio jezikom životinja kao na primer doktor Džon Dulitl? Kako bi inače jedan prirodnjak, ili bilo koji drugi čovek, znao kad su životinje gladne, zbunjene ili zapravo – uplašene?
Darvin svakako nije mogao izgovarati reči na jeziku životinja, kao Hju Loftingov poznati junak iz viktorijanske serije dečjih knjiga ili pak junak srpske bajke “Nemušti jezik”, ali bismo posle iščitavanja Darvinovih tekstova o ponašanju životinja ipak mogli pomisliti da ga je u dobroj meri razumeo. To svakako nije sve – čini se da je Darvin reči nemuštog jezika zapažao ne samo u svetu životinja, već i na licima i u ponašanju ljudi.
“Primetio sam jednu mladu damu koja se jako trudila da se seti imena nekog slikara i prvo je pogledala u jedan ugao tavanice, a zatim u suprotni ugao, podižući obrvu iznad tog oka”, piše Darvin 1872. godine u svojoj kultnoj knjizi “Izražavanja emocija kod čoveka i životinja”, koja nije toliko poznata kao “Poreklo vrsta”, ali je svakako, podjednako kontroverzna.
Ovo delo slavnog prirodnjaka, prvi put objavljeno samo godinu dana nakon štampanja takođe popularnog “Porekla čoveka”, ima više verzija. Kako svedoči Darvinova prepiska sa izdavačem, knjiga se na početku odlično prodavala, ali nakon što se rasprodalo devet hiljada primeraka, prodaja je sasvim opala.
Pošto izdavač nije bio voljan da štampa sledeće izdanje dok ne rasproda prethodni tiraž, Darvin za života nije uspeo da napravi razne dopune i ispravke koje je planirao. Deset godina nakon Darvinove smrti, njegov sin Frensis priredio je drugo izdanje u koje je uneo neke od Darvinovih dorada (Delo je, uz komentare Pola Ekmana, na srpskom jeziku objavila kuća Dosije).
Darvinovo “Izražavanje emocija kod čoveka i životinja” je pionirska studija koja je pre više od veka utemeljila etologiju, nauku o ponašanju životinja. Danas svakako ima istorijsku vrednost, ali sadrži i dovoljno dramatike da je pre nekoliko godina postala jedan od junaka knjige “Fear index” slavnog pisca istorijskih trilera Roberta Herisa. Moglo bi se reći da je knjiga vrlo čitka i za savremenog čitaoca jer se direktno odnosi na još uvek bolno pitanje koliko je čovek deo prirode, a koliko je priroda deo njega.
Darvin je dugo sakupljao građu o ponašanju i životinja i ljudi, da bi potom zasnovao opšte principe izražavanja, koje je objasnio kroz četrnaest poglavlja ovog dela, opisujući i izražajna sredstva, ali i posebne izraze, poput pomenutog zveranja viktorijanske dame dok se sa mukom nečeg priseća.
Tako objašnjavajući da svako podigne obrve kada iznenada ugleda neki predmet ili gleda unaokolo, kako bi se oči mogle brzo i široko otvoriti, Darvin zaključuje da “osoba u pokušaju da se nečeg seti često podiže obrve kao da bi to da vidi”, što je univerzalni gest kakav su naučnici posle Darvina nalazili i kod primitivnih plemena na Novoj Gvineji.
Kao jedno od njegovih mnogih objašnjenja izražavanja, ova Darvinova ideja da se jedna biološka funkcija takozvanog senzornog mehanizma kao što je vid može asocirati sa širim skupom značenja potvrđena je i u savremenim kliničkim ispitivanjima. Ona se pritom može primeniti ne samo za čulo vida, već i za druge senzorne mehanizme, poput sluha i ukusa.
Ilustracija, u knjizi objavljena kao figura 20, nastala je na osnovu fotografije iz čuvene serije slika francuskog neurologa Dišena (Guillaume-Benjamin-Amand Duchenne, 1806–1875). Dišen je istraživao i fotografisao ekspresije lica tokom okrutnih eksperimenata sa galvanskim instrumentima, što je Darvinu omogućilo da prouči pitanje “univerzalnosti facijalne ekspresije emocija” i da ga veže za evolucioni razvoj.
Naime, Darvin traga “za mišićem straha”, ali i za drugim hardverom emocija koje posmatrači nepogrešivo prepoznaju na ovim fotografijama, a koje je Darvin shvatao univerzalno prisutnim jer su nastali evolucijom.
Uprkos tome što sam veruje u netačnu tezu da se stečene osobine mogu naslediti, Darvin puno postiže samo time što dosledno sledi svoju ideju o prilagođavanju svih vrsta, pa tako i čoveka spoljnim okolnostima. I vrlo uspešno objašnjava mnoge slične radnje koje, nezavisno od navike, ljudi izvode zbog oponašanja i koje svako od nas može raspoznati.
“Možemo videti ljude koji nešto seku makazama i pokreću vilice istovremeno sa sečivom makaza. Deca koje uče da pišu često uvrću jezik dok pišu, na veoma smešan način. Kada pevač malo promukne, može se čuti kako oni koji ga slušaju pročišćavaju grlo”, navodi Darvin.
Ne treba zanemariti ni mogućnost da i mi sami danas oponašamo Darvinovu veštinu prepoznavanja jezika prirode. Darvin je pak pokušao da ga smesti u jednu knjigu i na izvestan način napravi prvi, pravi rečnik nemuštog jezika.
S.B.
—
Ilustracija: Izražavanja emocija kod čoveka i životinja , figura 20, po fotografiji Dr. Duchenne – Wikimedia CC
Prema motivima članka istog autora “Kurs nemuštog jezika” iz nedeljnika Vreme, broj 1000.
