Kako životinje međusobno komuniciraju: Od ogovaranja ljudi do bračnih svađa
Kako nauka napreduje u otkrivanju načina na koji životinje komuniciraju među sobom, tako se sve više pokazuje da njihovo sporazumevanje ne služi samo za biološko preživljavanje, već i za „bračne svađe“ zbog neverstva, za demokratsko glasanje prilikom donošenja odluka, pa i za „ogovaranje“ ljudi.
Uprkos tome što naučnici godinama tvrde da psi ne razumeju reči koje ljudi izgovaraju, već tonalitet i emociju koja ih prati (ljutnju ili zadovoljstvo), mnogi vlasnici pasa uporno „razgovaraju“ sa svojim ljubimcima, ubeđeni da oni znaju šta im se govori. Ipak, pojedini među njima verovatno ne bi bili oduševljeni kada bi njihovi ljubimci još i progovorili „ljudskim“ jezikom i saopštili im šta misle o tome što ih oblače u kaputiće i cipelice, pokušavajući da od njih naprave svoje kopije, ili što u njima traže zamenu za ljude.
Srećom, takvo iskušenje neće dočekati za svog života, jer i skorašnji naučni eksperimenti dokazuju da su psi svet za sebe. Skeniranje njihovog mozga dok im se obraćaju specijalno obučeni treneri za komunikaciju sa psima, pokazalo je da među više pojmova psi prepoznaju samo pojedine reči koje im se svakodnevno upućuju, ali da je i te reči potrebno izgovoriiti odgovarajućim tonom – pohvalnim ili prekornim – kako bi zaista shvatili šta se od njih očekuje.
S druge strane, nauka sve više napreduje u izučavanju komunikacije među samim životinjama, a neka od tih otrkrića su prilično iznenađujuća jer pokazuju da pojedine vrste zaista imaju svoje mišljenje o ljudima. Onoliko koliko mi, pak, možemo da razumemo životinje, izgleda da ta „trač“ partija baš i nije pohvalna za ljudski rod.
Higijena pre svega
Dosadašnja izučavanja pokazuju da su tokom evolucije životinje razvile razne vidove međusobne komunikacije kako bi izbegle brojne opasnosti koje ih vrebaju u prirodi, ali i obezbedile produženje vrste. Sporazumevanje se odvija na različite načine, pri čemu se najčešće koriste vizuelni i glasovni znakovi, a kao jezik se upotrebljavaju i hemijske rekacije, dodir, te elektrorecepcija kod vodenih životinja o kojoj se i dalje malo zna.
Teme o kojima životinje najčešće „razgovaraju“ odnose se na veoma praktične stvari – gde su mesta na kojima se može pribaviti hrana, na signaliziranje opasnosti, ali ne manjka ni „ljubavne“ komunikacije radi zavođenja. Osim sporazumevanja unutar iste vrste, naučnici su otkrili da životinje razmenju signale i sa drugim vrstama. To čine u borbi za opstanak, nastojeći da određenim signalima prevare plen i domognu se hrane. Zabeleženi su, međutim, i slučajevi kada se poruke razmenjuju radi saradnje, kao što čine pojedine predatorske vrste riba koje povremeno daju signale ciklidima – ribicama veoma jarkih boja – da im im očiste zube, što one i rade bez straha da će biti pojedene. Reč je o nekoj vrst prećutnog dogovora o uspostavljanju kratkotrajnog primirja, na obostranu korist. Higijena, izgleda, ume da bude važnija od dobrog obroka. Postoje i pojedine vrste buba (Treehoppers) koje dobrovoljno hrane mrave, kako bi ih odvratile da pojedu biljke koje ove bube nastanjuju.
No, titulu najboljih među insektima kada je u pitanju saradnja „među svojima“ i dalje nose pčele. Čim neka od njih otkrije izvor nektara ili polena, ona se odmah vrati u svoj roj i izvede ples pomoću kojeg objasni gde se nalazi hrana i to sa istom preciznošću kao GPS sistemi koje koristimo u vozilima. Ako je izvor hrane blizu, ovaj ples podrazumeva letenje u krug, a ukoliko je dalje pčele u vazduhu iscrtavaju broj osam. Broj osmica ostatku roja pokazuje na kojoj je tačno lokaciji i udaljenosti izvor hrane.
Čak i naučnici koji izučavaju pčele, kada su razumeli ove znakove, počeli su da računaju udaljenost naznačenih lokacija i uvek pronalazili „adresu“ na koju su pčele upućivale. Ipak, ispostavilo se da njihova vrsta brže shvata ove signale od ljudi, jer poseduje čula koja čovek može da zameni samo mašinama. Naime, da bismo se orijentisali kao pčele bili bi nam potrebni: sistem za navigaciju, sat, senzor na principu polarizovane svetlosti, kompjuter za izračunavanje ugla sunca, instrument za merenje prave vertikale, indikator pravca i brzine vetra, trigonometrijski računar i tabele, indikator brzine kretanja u odnosu na zemlju…
Male životinje, veliki brbiljvci
Prerijski psi, životinjice nalik na veverice koje za razliku od svojih rođaka sa drveća više vole niske predele, na prvi pogled ispuštaju slične zvukove kao „domaći“ psi. Izučavanja su, međutim, pokazala da je u pitanju veoma složen jezik, koji sadrži reči ne samo za opasnost već i za konkretan vid opasnosti, poput približavanja određenih vrsta ptica grabljivica, ali i ljudi. Šta više, eksperimenti upučuju da prerijski psi koriste drugačije zvukove u zavisnosti od toga da li su ljudi koji im prilaze odeveni u različite boje, da li se razlikuju po visini ili po udaljenosti od ovih životinja. Naučnik Konstantin Slobodčikov je posle 30 godina proučavanja njihove komunikacije počeo čak i da prevodi ovaj svojevrsni sistem znakova na ljudski jezik, tvrdeći da informacije koje razmenjuju imaju kontekst ljudskih rečenica poput ove: „Visok, mršavi čovek u zelenom, na nekoliko metara od nas, koji brzo trči ka nama”.
Kada ne ogovaraju ljude, upozoravajući da ja najbolje kloniti se „ovih dvonožaca“, životinje diskutuju i o međusobnim odnosima. Tako peruanske ptice pod nazivom Hypocnemis peruviana žive u parovima i ljubomorno čuvaju svoju teritoriju, a ponekad i jedna drugu. Parovi redovno pevaju u duetu pokazujući svoju naklonost, ali ona traje samo dok se ne pojavi druga ženka. Tada, neverni mužjak menja tonalitet svoje pesme, pokušavajući i nju da privuče. Kada se to desi, njegova „supruga“ će se oglašavati sve glasnije, sve dok ne nadjača zvuk svog zabludelog bračnog partnera. Posmatranja pokazuju da takva rasprava može da traje veoma dugo, a naučnici iznose ocene da ona nalikuje ljubavnim svađama među ljudima i „vokalnoj disharmoniji“ koja je obavezno prati.
Bizoni su veće demokrate od ljudi
U želji da nauče više o ponašanju životinja, mnoge generacije su odrastale uz obrazovnu seriju „Opstanak“. Pokušaj da se više nauči o ponašanju ljudi, pre svega o onome što bi trebalo da nas najviše razlikuje od životinja – civilizovani dijalog u demokratskom društvu – kroz direktne prenose parlamentarnih zasedanja, izgleda da nikada nije dostigao popularnost „Opstanka“, a reklo bi se da nije proizveo ni željene efekte imajući u vidu šta se sve može videti i čuti tokom ovakvih zasedanja. Sada, naučnici predočavaju da demokratija u odlučivanju nije isključivo ljudska privilegija, već da je primenjuju i neke zajednice među životinjama.
Tako, na primer, bizoni svojim frktanjem i pokretima tela izražavaju mnogo više nijansi tolerancije za tuđe mišljenje među „sunarodnicima“, nego što to čine ljudi u svom složenom sistemu komunikacije. Bizoni, kada su u krdima, donose odluke o tome kuda treba da krenu – glasanjem, i to bez ulaganja mnoštva amandmana. Kada neko od predvodnika poželi da krene u određenom pravcu, okrene se na tu stranu, a onda se oni koji su saglasni sa njim okreću u istom smeru, a oni koji nisu u suprotnom. Ako postignu konsenzus zapućuju se u željenom pravcu, a u obrnutom slučaju se dele na grupe i svako ide gde želi, da bi se, potom, posle nekog vremena ponovo okupili. Ipak, često se dešava da ako predvodnik, obično ženka, ima veliku većinu iza sebe, oni koji su u manjini ostave ponos po strani i povinuju se odluci najvećeg broja bizona.
Da je međusobno razumevanje bitno i iznad i ispod vode pokazuje i slučaj orka kitova, koji imaju svoj način komunikacije, ali kada plivaju sa delfinima onda ga menjaju i razgovaraju njihovim „dijalektom“. To im, međutim, nije urođena sposobnost, već orka kitovi uče jezik delfina na isti način kao što ljudi uče strane jezike pored maternjeg. Eksperimenti su pokazali da se ovaj proces najbrže odvija u veštačkim uslovima, odnosno kada orka kitovi dele bazene s delfinima, a glavni motiv za učenje jezika kojim pričaju „susedi“ je, po mišljenju naučnika, želja da se sa njima sprijatelje.
Marija Dukić
