Izgubljena budućnost
“Kompjuteri do kraja veka neće težiti više od 1,5 tona”, najavio je časopis “Popular Mechanics” 1949. godine, dok je Ken Oslon, predsednik kompanije DEC, godine 1977. prognozirao: “Nema nikakvih razloga da iko poželi kompjuter u svojoj kući”. Da li su podjednako pogrešne i aktuelne procene razvoja tehnologije kakve učestalo slušamo poslednjih meseci?
Tokom pandemijske godine, naime, u novim i neočekivanim okolnostima, razna “pametna” predviđanja budućnosti i procene o onome što dolazi posle postale su vrlo popularne, i to ne samo u pogledu novih tehnologija ili ishoda zaraze koja je pogodila planetu. Međutim, predviđati budućnost sa pretenzijom da se ponudi “naučna” prognoza sasvim je nezahvalno, bez obzira na okolnosti, o čemu ubedljivo svedoči dugi niz promašaja.
Ako se vratimo samo pola veka u prošlost, vidimo kako se nije ostvarilo nijedno od brojnih popularnih predviđanja o kraju sveta iz sedamdesetih godina, pa ni ono Džordža Valda sa Univerziteta Harvard koji je dao futurološku procenu o kraju civilizacije za 15 do 30 godina. Isto tako, predskazanja o globalnoj gladi u narednih deset godina nisu se pokazala kao osnovana. Budući da su sistemi čije ponašanje previđa previše složeni, futurologija, disciplina koja se bavi projekcijama budućnosti, mogla bi se smatrati hronikom promašenih prognoza.
Tako je godine 1995. Robert Metkalfe, inače izumitelj zatvorenih kompjuterskih mreža, rekao da će “Internet zasijati kao spektakularna supernova, a potom, sledeće 1996. godine doživeti katastrofalni kolaps”. Sličnu grešku napravio je Stiv Balmer iz Majkrosofta kad je 2007. godine prognozirao: “Ne postoji šansa da ajfon zauzme bilo kakvo značajno parče tržišta. Nema šanse”, sasvim nalik na Alana Šugara, koji je 2005. verovao da će “sledećeg Božića ajpod biti mrtav, okončan, završen, kaput”.
Takvih je “izgubljenih budućnosti” nastalo na stotine – sa skoro svakom novom tehnologijom, deo naučnika i intelektualaca, uprkos tome što su se njihove brojne vizije ostvarile, teško uspeva da pogleda izvan aktuelne paradigme i pravi pogrešne procene. “Niko je neće koristiti, nikada”, smatrao je Tomas Edison o upotrebi naizmenične struje (za razliku od svog suparnika, Nikole Tesle). Poznata radijska urednica Mari Somervil je mislila o televiziji kao “bljesku koji neće potrajati”, a pisac Dionis Larder nije očekivao da će lokomotive i vozovi ikada zaživeti zbog prevelike brzine.
Isto tako, investitor Vilijam Orton smatrao je neupotrebljivim sredstvom komunikacije Belov telefon, bankar Henrija Forda nije verovao u automobil kao prevozno sredstvo, fizičar Robert Miliken mislio je da je cepanje jezgra atoma nemoguće, a britanski general Hejg je suludom smatrao ideju da tenk ikada zameni konjicu.
“Raketa nikada neće napustiti atmosferu Zemlje”, prognozira “Njujork tajms” 1936, dok časopis “Tajm” 1968. najavljuje da će kupovina na daljinu u budućnosti samo opadati. Sa druge strane, optimistični Markoni, kome pripada deo zasluga za razvoj radija, uzaludno se nada da će takav izum i mogućnost komunikacije izbrisati ratove sa lica zemlje.
Međutim, mada se uglavnom govori o promašajima, pojedine prognoze se ipak ostvaruju. Jedna od njih je procena o starenju stanovništva i usporavanju demografske eksplozije, o smanjivanju sloboda na internetu, opadanju ekonomske snage SAD, kao i prognoze koje se odnose na klimu – rast ekstrema, temperatura i nivoa mora. Zanimljivo je kako se ostvarila i prognoza o svetskoj nestašici metala poznatih kao “retke zemlje”, koji se koriste u industriji poluprovodnika.
No, neke sumorne futurološke najave najbolje da se ne ostvare. Zapravo, može se reći da uglavnom tome i služe. Osim što predstavljaju zanimljivost, mračne predikcije mogu da nas nateraju da nešto preduzmemo i popravimo očekivani scenario. Da li ćemo?
—
Tekst: Slobodan Bubnjević*
Ilustracija: Depositphotos/Grandfailure
