Dva miliona godina star – ljudski palac!
Sve donedavno, ova informacija bila je daleko od ljudi, ali i istraživača. A onda je studija međunarodnog tima naučnika došla do odgovora
Tekst: Ivana Nikolić
Za istraživače iz Nemačke, Švajcarske i Grčke, koji su svoju studiju nedavno objavili u časopisu Current Biology, palac i njegov način „rada“ u drevnim civilizacijama bili su sve samo ne laka zagonetka. Na fosilima nema mišića, pa su se prethodni pokušaji da se sazna nešto više o palcu oslanjali na to koliko su slične kosti naših ruku sa kostima ruku naših „rođaka“. Na fosilima će se retko naći i kosti ruku, a sličnost između nas i naših predaka može i da nas navede na pogrešan trag. Kosti ruku su takođe male i relativno retke u fosilnim zapisima, a sličnost može zavarati: u zavisnosti od toga kako su mišići povezani, neke vrste sa sličnom anatomijom kostiju mogu imati vrlo različitu snagu prianjanja i obrnuto.
Kako bi analizirali drevne palčeve, paleoantropolozi sa Univerziteta u Tibingenu, u Nemačkoj digitalizovali su fosilne kosti palca iz raznih drevnih hominina. Istraživači su posmatrali i kosti dvojice modernih ljudi i četiri neandertalca, kao i pripadnike Homo naledija od pre 250.000-300-000 godina. Potom su koristili 3D računarski softver da bi na fosilima digitalno rekonstruisali mišić poznat kao opponens pollicis – koji omogućava palcu da se savija prema unutra. Oni su simulirali približnu silu koju bi mišić morao da izvrši – imajući u vidu da se ne koristi ista sila prilikom držanja igle i konca i zamahivanja čekićem. Da bi potvrdili verodostojnost svog modela, naučnici su primenili isti pristup na kostima palca modernih ljudi i šimpanzi. Otkrili su da se procene snage njihovog modela podudaraju sa poznatim mogućnostima dve gorepomenute vrste.
Svi ispitani članovi našeg roda Homo imali su u osnovi istu čvrstoću stiska palca kao i moderni ljudi, zaključak je studije pod nazivom Biomechanics of the Human Thumb and the Evolution of Dexterity. Rad takođe sugeriše da se moderni palac pojavio pre oko dva miliona godina kod roda čoveka, što im je omogućilo da postaju sve bolji i bolji u izradi kamenih alata, na kraju nadmašujući ostale hominine.
Iako ostali istraživači uglavnom hvale studiju, većina je u biti suzdržana. Ivi Ferike, antropološkinja sa Univerziteta u Luvenu, u Holandiji, kaže da prema nalazima treba postupati s oprezom. „Znamo da spretnost nije samo zbog jednog mišića.“
Ipak, osnovni pristup studije verovatno će biti koristan za ovu sferu istraživanja – ona daje antropolozima neku vrstu zajedničkog jezika za analizu mišićnih karakteristika fosila. „Nedavno je svako ko je pronašao fosilizovane ostatke imao svoju interpretaciju“ davno nestale muskulature, kaže Ferike. „Ovo bi moglo da im pomogne i da ih povede u istom pravcu.“
