Dokle smo stigli u potrazi za vanzemaljcima?
Godine 1950. dobitnik Nobelove nagrade i fizičar Enriko Fermi postavio je svoj čuveni paradoks: ako vanzemaljci postoje, zašto ih nismo pronašli? Zaista, zašto nismo uočili vanzemaljce? Nije u pitanju nedovoljan trud s naše strane. Potraga za vanzemaljskom inteligencijom (SETI) u toku je više od polovine veka. Uglavnom je bila neuspešna. No, s vremena na vreme pojavi se tračak uzbuđenja i nade. Evo nekoliko takvih situacija...
Astronom sa Univerziteta Kornvola Frenk Drejk je 8. aprila 1960. uperio radio-teleskop dug 26 m u dve obližnje zvezde. Teleskop, čija je baza u američkoj Nacionalnoj radio-astronomskoj opservatoriji (NRAO) u Zapadnoj Virdžiniji, podešen je na frekvenciju od 1420 megaherca, talasnu dužinu prirodne radijacije vodonika u svemiru. Tako je počeo projekat „Ozma“, prvi eksperiment namenjen samo potrazi za vanzemaljcima.
Drejk se nadao da će detektovati radio-talase koje odašilje vanzemaljska civilizacija. Izabrao je emisionu frekvenciju vodonika jer je to najrasprostranjeniji element u univerzumu. Po tome je zaključio da će vodonik biti očigledan znak raspoznavanja. Iako se zvezde Tau Ceti i Epsilon Eridani smatraju obećavajućim kandidatima, projekat „Ozma“ ništa nije otkrio tokom više od 150 sati posmatranja.
Godine 1972. astronomi u NRAO-u ponovo su pokušali to isto, ovog puta koristeći veći teleskop koji je za jedan minut sakupio više podataka nego što je stari uspeo za 19 godina. Oni su sporadično posmatrali više od 650 zvezda, ukupno četiri godine, tražeći signal vodonika i – ništa nisu pronašli. Međutim, „Ozma“ projekti utvrdili su da je SETI verodostojna disciplina s kojom treba uporno nastaviti.
Signal „vau“
Jedan od projekata koji su inspirisani „Ozmaom“ je program „Veliko uvo“ izveden na Univerzitetu države Ohajo, od 1973. do 1995. U avgustu 1977. uočen je moćni prasak radio-talasa iz pravca sazvežđa Strelac. Udar je trajao 72 sekunde i bio je blizu emisione frekvencije vodonika, što se smatralo odgovarajućom vanzemaljskom porukom. Kada je astronom Džeri Ehmen video signal zabeležen na kompjuterski odštampanom izlaznom listu, zaokružio ga je crvenom olovkom i nažvrljao „vau“ kao znak oduševljenja na stranici papira. Zbog postavke teleskopa bilo je teško otkriti odakle prasak tačno dolazi, ali je identifikovan barem pravac „parčeta“ neba iz kojeg potiče. Ovaj signal se smatra najverodostojnijim vanzemaljskim znakom ikada detektovanim. Međutim, uprkos detaljnoj pretrazi istog dela neba, signal više nikada nije uočen.
Radio ga-ga
Astronomi sa univerziteta Zapadne Virdžinije su 2007. otkrili prethodno nepoznat nebeski fenomen. Naime, u pitanju je super-intenzivni, veoma kratki prasak radio-talasa koji je po svemu sudeći nije poticao iz naše galaksije. Brzi radio-prasak, koji je trajao samo 15 milisekundi, oslobodio je više energije nego što Sunce emituje za mesec dana. Proračuni pokazuju da je prasak potekao sa objekta prečnika približno 1500 km. U to vreme nije bilo jasnog objašnjenja za FRB. Astronomi su spekulisali da je signal došao posle kataklizmičkog događaja, kao što je konačni raspad umiruće crne rupe ili spajanje dve neutronske zvezde. Od tada je detektovao mnoštvo eksplozija ali još uvek nema objašnjenja oko koga bi se svi složili. Neizbežno je da svi pomisle da je u pitanju poruka vanzemaljaca.
Poruke bliže domu
U odsustvu dokaza s neba, neki lovci na vanzemaljce potražili su znakove u neposrednoj blizini. Neko vreme su krugovi useva, čudne geometrijske šeme koje su počele da se pojavljuju na oranicama u južnoj Engleskoj 1970-tih, izazivale opštu pometnju. Ljudi su tvrdili da su to poruke od „malih zelenih bića“ iz svemira. Sada je poznato da je to delo umetnika i onih koji vole da zbijaju šale. Pre jedne decenije pojavila se malo ozbiljnija ideja: možda se u našoj DNK nalaze vanzemaljske poruke. Pol Dejvis, autor dela „Jeziva tišina: obnova potrage za vanzemaljskom inteligencijom“, u „Nju Sajentistu“ navodi 2004: „Moćni vazemaljci su ubacili poruku u genome zemaljskih organizama, možda pomoću pažljivo stvorenih virusa u sićušnim svemirskim sondama koje inficiraju ćelije domaćine preko DNK u kojoj se nalazi poruka“.
Deceniju kasnije, nema dokaza da su vazemaljci zaista tako nešto uradili. U proteklih nekoliko godina, ideja je oživela u pomalo drugačijem obliku: dvoje kazaških istraživača pretpostavilo je da bi genetski kod bio bolje mesto za postavljanje signala. Njih dvoje su čak otišli i korak dalje tvrdeći da su pronašli ono što zovemo „Vau“ signalom.
Sonde van Sunčevog sistema
Neuspeh u potrazi za bićima iz susednih galaksija nije nas sprečio da šaljemo sopstvene poruke niti naveo da odustanemo. Čim su ljudi naučili da komuniciraju pomoću radio-talasa, počeli smo nesvesno da emitujemo signal ka zvezdama. Prvi namerni pokušaj kontakta sa vanzemaljcima zbio se 1972. Radilo se o lansiranju svemirske sonde „pionir“ (NASA). Ona je prenosila pozlaćenu aluminijumsku plaketu sa crtežom nagih muškarca i žene i grafičke informacije o poreklu letelice u slučaju da je presretnu svemirci.
„Pionir 10“ je trenutno na granici solarnog sistema na putu do zvezde udaljene 68 svetlosnih godina. „Pionir 11“, lansiran 1973. takođe nosi plaketu. Još detaljniju poruku prenose„Vojadžer 1 i 2“, lansirani 1977. Obe sonde prenose pozlaćeni bakarni disk s preko 150 slika i zvukova sa naše planete, pozdrave na 55 jezika kao i kraće muzičke numere. „Vojadžer 2“ je 2010. godine počeo da šalje neke neobične signale na Zemlju pa je probuđena sumnja da su ga oteli vanzemaljci. Ispostavilo se da je u pitanju bila kompjuterska greška.
U svemir su do sada emitovane brojne poruke a mišljenja u vezi s njima su podeljena. Neki naučnici veruju da ne bi trebalo da se oglašavamo da ne bismo prizvali maliciozne vanzemaljce koji bi ugrozili naš opstanak. Potraga za vanzemaljskim signalom ili bilo kakvim oblikom života van naše planete se, bilo kako bilo, nastavlja.
