Darvin i Oven
Mada je živeo i obrazovao se u osvit moderne nauke, Ričard Oven, tvorac reči „dinosaurus“, do kraja života je verovao da je sve vrste kreirao jedan tvorac – bog
Tekst: Nevena Grubač
Ričard Oven je bio miljenik konzervativne viktorijanske elite. Podučavao je kraljičinu decu i davao im časove biologije, te stvarao čvrste temelje političkog uticaja. Ipak, među kolegama naučnicima bio je daleko manje omiljen.
Briljantnost uma, u kombinaciji sa vatrenom ambicijom, dala je kao rezultat škakljivi temperament, koji među Ovenovim kolegama nije bio popularan. Biografi opisuju Ovena kao „osobu sklonu sadizmu, vođenu arogancijom i ljubomorom“. Tokom njegove karijere postojale su mnoge sugestije o nezasluženom prisvajanju tuđeg rada, te je u jednom trenutku i otpušten iz saveta Kraljevskog zoološkog društva pod optužbom za plagijat. Svakako nije dobro podnosio kritiku i retko je priznavao sopstvene greške, ali je ipak bez sumnje bio jedna od najvećih naučnih figura viktorijanske Engleske. Uprkos kontroverznom karakteru, ostaje upamćen po kovanju termina „dinosaurus“, kao i po Prirodnjačkom muzeju u Londonu, koji je inspirisao i obrazovao mnoge generacije.
Oven je u mladosti bio učenik hirurga. Iskustvo koje sticao baveći se obdukcijom u lokalnom zatvoru navelo ga je da zavoli anatomiju. Jednom prilikom je čak potkupio čuvara ne bi li mu ovaj dozvolio da iskoristi posmrtne ostatke preminulog Afroamerikanca, kako bi eksperimentalno načinio međurasna poređenja. Uskoro je odlučio da studira komparativnu anatomiju, a put i ambicija su ga dalje vodili sve do nameštenja upravnika Prirodnjačkog odeljenja nekadašnjeg Britanskog muzeja. Mnogo godina lobiranja kasnije, Oven je uspeo da čitavu postavku relocira i pretvori u ono što je danas – čuveni Prirodnjački muzej u Londonu.
Tokom prvih godina rada u Muzeju, Ovenova reputacija je vrtoglavo rasla. Veoma brzo je postao član Kraljevskog društva, a njegova predavanja nisu propuštala velika imena britanske nauke. Baš je na jednom od njih Oven upoznao mladog Čarlsa Darvina, koji se upravo bio vratio sa čudesnog proputovanja istraživačkim brodom Njenog kraljevskog visočanstva, Biglom, donoseći na ostrvo još čudesniju ideju.
Prirodnjak sa Bigla
Istorija ima naviku da nas neprestano podseća na neobične obrte u ljudskim životima, čak ironične ukoliko se posmatraju iz određene perspektive, koji bi kasnije svoje glavne aktere usmerili ka sudbinama o kojima nisu mogli ni da sanjaju. Obučavan za sveštenika, a kasnije izvajan u čoveka od nauke kome je crkva bila najljući neprijatelj, Darvin bi veoma lako mogao postati arhetip ovakve ličnosti.
Po završetku studija na Kembridžu, osetivši kako još nije spreman da svoj život stavi u službu religije, dvadesetdvogodišnji Čarls Darvin prihvata ponudu da se otisne na dugo, avanturističko putovanje misterioznim brodom Njenog kraljevskog visočanstva, Biglom. Kako je poslednji kapetan ovog, nekada ratnog, a kasnije modifikovanog i istraživačkog broda, bolovao od depresije i izvršio samoubistvo na prvoj ekspediciji na koju je porinut, njegov naslednik je rešio da sebi na ovom dugom putovanju obezbedi društvo.
Osim same potrebe za društvom, kapetan je na brodu želeo i geologa, kako bi se on i njegova posada mogli baviti „vodama“, dok bi se stručnjak bavio „zemljom”. Osim što je opravdao inicijalnu namenu svog prisustva na brodu, Darvin je započeo pasionirano ispitivanje geoloških procesa, flore i faune, neobičnih fosila i organizama na koje je nailazio ploveći pet dugih godina vodama Atlantskog okeana, Južne Amerike, mnogih tropskih ostrva i Australije.
Znanje, iskustvo i samopouzdanje koje je stekao na ovoj epskoj ekspediciji, uzeli su oblik veoma smele ideje koja Darvina nije napuštala po povratku kući. Beleške o transmutaciji vrsta, u kojima se bavio začecima svoje teorije, vremenom su prerasle u nešto drugo. Konačno, 1859. objavio je knjigu koja je šokirala svet.
Poreklo vrsta (posredstvom prirodne selekcije ili očuvanje boljih rasa u borbi za život) pripremana je preko dve dekade, a rasprodata je do poslednjeg primerka prvog dana po izlasku iz štampe. Pričala je o promeni, o prilagođavanju i prirodnoj selekciji. U njoj je skovana Darvinova teorija evolucije, toliko važna i toliko pravovremena da je naučna zajednica to odmah shvatila.
Vodeći se iskustvom transformista, čije je učenje o sporoj i postepenoj promeni jedinki bilo u potpunosti napušteno tokom devetnaestog veka, prezreno pod tvrdim đonom fiksističkog autoriteta Žorža Kuvijea, Darvin je stupao oprezno i promišljeno. Trebalo je ispoljiti određenu vrstu hrabrosti te, u doba kada crkva nije gubila na autoritetu u društvenom ustrojstvu, predložiti teoriju koja se čitavim svojim sadržajem stavlja u konflikt u odnosu na crkveno tumačenje postanka sveta i živih bića koja njime hodaju.
Knjiga je promovisala ideju o usavršavanju kroz promenu i prevlast najadaptabilnijih stvorenja. Ovo se direktno suprotstavljalo učenju crkve, koje je isticalo jednog kreatora i tvorca svih živih bića u njihovom savršenom, originalnom i nepromenjivom dizajnu.
Osim što je pretila da sruši crkvene dogme, Darvinova teorija o prirodnoj selekciji donosila je talas novih ideja u filozofiji i psihologiji. Od kada se pojavila, počele su promene na društvenom nivou, te je samim tim ova teorija na poetski način objasnila potrebu za samom sobom.
Teorija evolucije bazirana na prirodnoj selekciji koju je nakon svog istorijskog putovanja predložio mladi engleski naučnik, danas je osnova formalnog obrazovanja i temelj evolutivne biologije. „Darvinova (r)evolucija“ odlazi mnogo dalje od pukih okvira naučnog preokreta; ona na fundamentalanom nivou menja način na koji ljudi misle, unosi promenu kao esencijalni faktor u odnosu na nekada opšteprihvaćen tip, donosi dinamičku paradigmu nasuprot nekada statičkoj, zajedno sa beskrajnim implikacijama na ljudsko poimanje prirode koje je bilo aktuelno tokom ranih godina devetnaestog veka.
Ljubomorni dinosaurus
Nije bilo potrebno mnogo vremena da se ukrste oštrice dva izuzetna uma oprečnih shvatanja. Darvin je svojim smelim idejama uzburkao mirne vode naučnog sveta devetnaestog veka, a konzervativni i dominantni um poput Ovenovog nije mogao sedeti skrštenih ruku na takvu jeres.
Prvobitno, odnos dvojice naučnika bio je profesionalan i pozitivan. Ipak, vremenom je Oven počeo žestoko da kritikuje Poreklo vrsta, čija prodaja i popularnost nisu jenjavale. Zamerao je Darvinu na njegovom rezonovanju i na nepozivanju na već postojeće teorije evolucije. Kako je bio veliki pobornik Kuvijea i njegovog shvatanja evolucije, Oven je smatrao da je svaku vrstu na svetu stvorio bog, dizajnirao i prilagodio sopstvenoj ulozi, kao jedini tvorac svega živog. Ovakva filozofija bila je neophodna pri sticanju podrške kod uglavnom anglikanskog naučnog establišmenta.
Jedna Darvinova izjava oslikava njihov odnos bolje nego bilo šta drugo: “Često sam viđao Ovena dok sam živeo u Londonu, i veoma sam mu se divio, mada nikada nisam uspeo da razumem njegov karakter i postanem blizak s njim. Nakon objavljivanja Porekla vrsta, postao je moj ljuti neprijatelj, mada bez ikakvog konflikta među nama, te cenim da je u pitanju bila ljubomora oko uspeha moje knjige. Dragi Falkoner... je imao veoma loše mišljenje o njemu, misleći kako nije samo ambiciozan, veoma zavidan i arogantan, već i nepoverljiv i nepošten. Kada bih ja tada branio Ovena, Falkoner bi mi rekao ‘Shvatićeš i sam jednog dana’, i to se i desilo.”
Mnogi istoričari smatraju da Oven jeste bio zaslepljen ljubomorom prema Darvinu i vanrednom uspehu Porekla vrsta. U svoju odbranu, Oven je ukazao na posledice koje po njega ima fantastičan uspeh ove knjige, žaleći se kako posetioci njegovog muzeja uzbuđeni dolaze po dokaze evolucije, a on, postiđen, nije u stanju da im ih da. Služio se raznim oružjima ne bi li pridobio pristalice, te je čak objavljivao i anonimne članke u kojima veliča lik i delo jedinog tvorca, osuđuje bogohuljenje koje sobom nosi ideja o prirodnoj selekciji, te se poziva na konzervativni pogled na postanak živog sveta. Darvinova vojska pristalica ubrzo je prozrela ovaj Ovenov trik, a njegova već uzdrmana reputacija nastavila je da trpi. Nakon ovoga, Darvin je izjavio “kako se nekada stideo što ga toliko mrzi, ali sada zna da će čuvati i ceniti svoju mržnju prema Ovenu do poslednjih dana svog života”.
Simbolično, čak je i Ovenovo poimanje teorije evolucije vremenom evoluiralo. Najčešće je oklevao između prihvatanja i neprihvatanja neke vrste evolutivnog procesa. Prirodnu selekciju je ipak negirao do samog kraja svog života, no ipak nije tvrdio da se evolucija, kao takva, nije desila. Po viktorijanskim standardima, čak ju je ponekada i podržavao. Ovakva dihotomija danas može da čudi, u doba kada je Darvinova teorija evolucije osnova evolutivne biologije, ali devetnaesti vek očigledno nije bio spreman za ovakvu naučnu paradigmu.
