Откривене ћелије одговорне за непријатност бола

Група америчких научника је приликом истраживања обраде информација у вези са осећајем бола у мозгу, пронашла неуроне који се активирају у одговору на бол и чине да бол боли

Текст: Ђорђе Петровић - elementarium.cpn.rs

Бол представља веома сложено искуство. Наша кожа и мишићи га осећају, као што осећају мекоћу или топлоту, али за разлику од других осећаја, искуство бола издваја се по непријатности. Бол мора да нас заболи да бисмо обратили пажњу на њега и избегли даље повређивање. Међутим, за људе који хронично трпе бол, он је углавном изгубио своју сврху. Једноставно боли. И док већ дуже време разумемо како мозак детектује бол, научници нису знали на који начин мозак болу додаје слој неугодности.

Откриће, које је недавно објављено у научном часопису Science, изгледа да нуди одговор. Истраживачки тим са Универзитета Станфорд успео је да тачно одреди неуроне у мишјем мозгу који чине да бол боли и био је у стању да интервенише на овим нервним ћелијама тако што је умањивао неугодност бола, притом не елиминишући саму сензацију.

Грегори Шерер, неуронаучник са Станфорда и један од водећих аутора студије, започео је истраживање нервних ћелија бола у амигдали – малој можданој регији бадемастог облика за коју научници знају да регулише многе емоције. Изазов за Шерера био је да испита сплет неурона на том месту и идентификује оне које су повезани са болом.

Да би то спровео у дело удружио се са својим колегом са Станфорда, Марком Шницером, неуроначником који је развио минијатурни микроскоп или минископ, толико мали да се може прикачити за главу миша. „Овај минископ омогућава ти да пратиш неуроне током времена док се миш понаша нормално“, каже Шницер.

Ради праћења неуралне активности, истраживачи су прво поставили флуоресцентни протеин у амигдалу који ослобађа мајушну експлозију светлости када су неурони активни. Затим су ову танку микроскопску сонду наводили дубоко кроз мозак не би ли уочили који неурони светле када миш реагује на болни стимулус, као што је убод игле или контакт са капљицом вреле воде.

Када је миш у болном стању, он се рефлексно повлачи, као што је случај са нашом руком када додирнемо врућу ринглу. Шерер каже да ово рефлексно понашање указује на осећај бола, али не и на неугодност која га прати. Друга понашања, као што је избегавање болног стимулуса или лизање шапе која је дошла у контакт с њим, указују да је бол био непријатан.

Ови истраживачи изложили су мишеве разноврсним болним и бенигним стимулусима и идентификовали констелацију од око 150 неурона у регији названој базолатерална амигдала (BLA) који су били активни само онда када се испоставило да мишеви осећају бол. Чинило се да што више бола миш искуси, то је сјајније светлела ова констелација неурона у BLA.

„У том тренутку могли смо једино да видимо да су ови BLA неурони били повезани са болом“, објашњава Шерер, „али не и да ли су кодирали непријатност бола“. Да би открили да је то случај, истраживачки тим је морао некако да искључи BLA неуроне, док је ова животиња била у болном стању, и посматра да ли се миш понаша другачије.

Шерер и његов тим направили су хемијске прекидаче помоћу којих су били у стању да контролишу ове нервне ћелије и прате да ли се миш понаша другачије када су му надражени рецептори. Са прекидачима на правом месту, истраживачи су искључили BLA неуроне бола и открили да мишеви и даље осећају бол, али се нису понашали као да је био непријатан. „Они суштински више нису марили за бол“, објашњава Шерер.

Овај резултат остао је исти и када су истраживачи посматрали мишеве код којих је бол био хроничан. Услед хроничног бола, њихови BLA неурони бола постали су толико осетљиви да су се активирали и на најблажи додир. А када је Шерер искључио њихове BLA неуроне бола, мишеви су и даље осећали благи додир, али није изгледало да га доживљавају као непријатан.

„Заиста смо били узбуђени оваквим исходом“, наводи Шерер. Он објашњава да су њихови резултати дефинитивно указали да непријатност и акутног и хроничног бола потиче из ових BLA неурона бола, што их чини правом метом за третман ради умањења и олакшања бола.

Иако за олакшања бола могу бити ефикасни и опиоиди, они нису довољно прецизан алат и утичу на подручја мозга која су повезана са разноликим понашањима као што су зависност и дисање, на пример. „Сада када знамо који неурони дају болу његову непријатност, можемо потражити рецепторе присутне само у овим неуронима, а не у другим подручјима мозга“, каже Шерер.

Ако постоје рецептори јединствени за ове неуроне, истраживачи би могли да пробају да дизајнирају лекове који умањују њихову активност. Уколико би овај приступ функционисао, то би могло да доведе до настанка лека који би бол учинио подношљивијим, али не би затупљивао сам осећај, сматра Шницер.

Ипак, третман као овај на дугачком је штапу, чак и под најбољим околностима. И док ово истраживање потврђује да BLA неурони играју пресудну улогу у чињеници да бол боли, може бити случај да они функционишу заједно са другим подручјима мозга која би тек требало разумети. Шерер и његове колеге већ трагају за тим везама да би стекли потпунију слику, али и раде на томе да пронађу рецепторе јединствене за BLA неуроне бола.

„Отворено је питање да ли ћемо их пронаћи“, наводи Шерер. „Али надам се да ће се међу 30 хиљада гена наћи неколико њих који кодирају рецепторе које можемо издвојити и третирати.“