Rat u Ukrajini ušao je u dvanaesti mesec, obe strane trenutno uzimaju predah da bi pokušale zadati odlučan udarac, ali vreme, snaga i pravac udarca će zavisiti od niza klimatskih, geografskih i političkih faktora, piše Klix.ba u svojoj velikoj analizi.
Zapadne zemlje su se konačno pokvarile i odlučile da u Ukrajinu pošalju tenkove zapadne proizvodnje: Čelendžer, Leopard 2 i Abrams.
To je izazvalo euforiju u delu javnosti, dok su ruski zvaničnici nastojali da umanje značaj ovih isporuka.
U ratu ne postoji „srebrni metak“ koji može da garantuje pobedu, a značaj isporuke tenkovskih sistema Ukrajini zavisiće od čitavog niza faktora koje treba utvrditi pre pokretanja dugo očekivane velike ukrajinske ofanzive.
Rusija se nada da je napadima na ukrajinsku elektroenergetsku mrežu, stalnim pritiskom u regionu Donbasa uspela da iscrpi ukrajinske snage, a da će dobro izvedena ofanziva priterati Ukrajinu za pregovarački sto, a zapadne saveznike uveriti da Ukrajina ne može da pobedi. rat.
Ruska perspektiva u Ukrajini
Kada su ruske trupe ušle u Ukrajinu februara 2022., verovatno niko od ruskih lidera nije očekivao da će u februaru 2023. morati da razmišljaju kako da osvoje ceo Donbas i kako da pokrenu još jedan talas mobilizacije vojnika.
Ruski komandanti se verovatno nadaju da će ponoviti situaciju iz Zimskog rata 1940-1941. kada su snage Sovjetskog Saveza napale Finsku.
Tog 30. novembra 1940. vojni gigant sa 170 miliona stanovnika pokrenuo je agresiju na Finsku, koja je tada imala samo 3,5 miliona stanovnika.
Slično agresiji na Ukrajinu, vojna komanda, ali i svet, očekivali su da će se rat završiti za nekoliko dana brzom i lakom pobedom.
Dobro planirana finska odbrana zasnovana na Manerhajm liniji, želja stanovništva da pruži otpor dovela je do ogromnih gubitaka u Crvenoj armiji, a samo promena komande i pristupa dovela je do toga da je Finska bila primorana da potpiše mirovni sporazum u martu 1941. godine.
Ruska komanda se verovatno nada da su borbe umorile ukrajinsku vojsku i da su na svojim greškama dovoljno naučile da će, kao u Finskoj, na kraju pobediti uprkos poniženju.
Zauzimanje Soledara, iako strateški nije od velike važnosti, dalo je nadu Rusima da njihova vojska može nastaviti da postiže takve uspehe u Ukrajini.
Imenovanje Valerija Gerasimova, načelnika Generalštaba ruske armije, za komandanta svih ruskih trupa u Ukrajini pokazuje koliko je Rusija ozbiljno pristupila narednom periodu.
Gerasimov je odigrao ključnu ulogu u zauzimanju Krima 2014. i ruskoj vojnoj intervenciji koja je spasila režim Bašara el Asada u Siriji.
Kao i njegovi prethodnici na mestu komandanta ruske vojske u Ukrajini, Dvornikov, Židko i Surovikin, očekuje se da će Gerasimov pokušati da se dokaže kao novi vođa postizanjem izvesnog uspeha na frontu.
Međutim, svi Gerasimovi napori su ograničeni prirodnim uslovima koji će u Ukrajini nastupiti u martu i aprilu.
Istoričar Aleksandar Vert u svojoj knjizi „Rusija u ratu“ o Drugom svetskom ratu piše: „Da biste verovali kakvo je ukrajinsko blato u proleće, morate ga videti, ceo kraj je močvaran, putevi su kao reke blata, često pola metra duboke jame koje otežavaju vožnju, svakom vozilu osim ruskog tenka T-34. Većina nemačkih tenkova nije mogla da se bori u tom blatu.“
Takođe, Gerasimov će biti pod pritiskom da godišnjicu početka invazije obeleži velikim vojnim uspehom, a Putinovi apetiti bi bili zadovoljeni osvajanjem dela Donjecke oblasti koji je pod kontrolom Ukrajine.
Zbog toga će ruska vojska u februaru najverovatnije krenuti u ofanzivu u oblasti Donjecka čiji će cilj biti zauzimanje Bahmuta koji se pretvorio u pravu „mlinu za meso“, a navodno su američki zvaničnici pozvali Ukrajince da napuste skupu odbranu ovog grada.
Nakon toga, ciljevi ruske vojske bi bili da zauzme Slavjansk i Kramatorsk.
Ove operacije bi po prvi put mogle da obuhvate rusku upotrebu najnovijih tenkova T-14 Armata, koji su ranije opisani kao čudo naoružanja i koji nisu igrali aktivnu ulogu u agresiji na Ukrajinu.
Ovi ciljevi mogu ostati nedostižni za rusku vojsku, međutim, posebno ako se ima u vidu da se borbene linije oko nekih gradova poput Avdivka nisu pomerale od 2014. godine.
Takođe, ruska vojska je do sada izgubila ogromne snage u Bahmutu i Soledaru, a čak i da bi se u februaru najavila nova serija masovne mobilizacije za osnovnu obuku vojnika biće potrebni meseci i veliki broj instruktora.
Naravno, postoje logistički problemi koji idu uz povećanje broja ljudi u vojsci.
Ne treba isključiti mogućnost, malo verovatnu, ali ipak moguću, da Rusija krene u novi napad sa severa na Kijev, ovoga puta uz pomoć beloruske vojske.
Takav napad bi bilo teško logički objasniti, ali Rusija je do sada već povlačila poteze koje je teško logički objasniti.
Napad bi primorao Ukrajinu da ojača odbranu na severu i oko Kijeva, što bi svakako poremetilo planiranje na istoku i dovelo do povlačenja delova sa ovih frontova.
Ukrajinska perspektiva
Ukrajina je od početka agresije već uradila više od očekivanog.
Odbrana Kijeva i Harkova uništila je ruske planove, a protiv ofanzive u oblasti Hersona i Harkova pokazala je da se ukrajinska vojska razvija u ozbiljnu oružanu silu.
Prema prethodnim najavama, Ukrajina bi mogla da dobije više od 100 tenkova Leopard 2 u nekoliko različitih verzija.
Ako ovaj broj zaista stigne, to će Ukrajini omogućiti da formira jednu oklopnu brigadu sa tri ili četiri bataljona potpuno naoružane zapadnim tenkovima.
Druga opcija za Ukrajinu je da tenkove Leopard 2 rasporedi u bataljone od po 31 tenk i integriše ih u druge oklopne ili mehanizovane brigade.
Kako je rekao američki predsednik Džo Bajden, ukrajinski tenkovski bataljoni se sastoje uglavnom od 31 tenka i to je razlog zašto će u Ukrajinu poslati 31 tenk Abrams.
Još uvek nije poznato kada će ovi tenkovi biti isporučeni Ukrajini i koliko će vremena proći dok ukrajinske posade ne budu spremne da ih koriste.
Takođe, u pitanju je politička volja SAD da se njeni tenkovi zaista koriste u vojnim operacijama sa svim rizicima koje to nosi ako nešto krene naopako za ukrajinsku vojsku.
Britanija je najavila da će isporučiti četu od 14 tenkova Čelendžer 2, a sa specifičnom municijom koju ovi tenkovi koriste različitu od ostalih tenkova NATO-a, njihovo uvođenje bi predstavljalo pravu logističku noćnu moru za Ukrajinu.
A kada tenkovi Čelendžer stignu, ne treba se nadati da ćemo videti borbenu upotrebu na istoku ili jugu, a verovatno će biti raspoređeni tamo gde će logistika vezana za njih biti jednostavnija, na primer za odbranu Kijeva.
Prema do sada objavljenim informacijama, u Ukrajinu će stići i američka borbena vozila Bredli, švedski protivpešadijski oklopni CV-90, francuski laki tenkovi AMKS-10RC i nemački protivpešadijski Marder 1.
„Amateri razmišljaju o strategiji, profesionalci o logistici“, izjava je koja se pripisuje legendarnom američkom generalu iz Drugog svetskog rata Omaru Bredliju. Ukrajinci će morati da dokažu da su profesionalci.
Njihove trupe u narednim mesecima moraju da prođu obuku za korišćenje zapadnih sistema, ali će odgovorniji zadatak biti oficiri za logistiku i pozadinske jedinice, koji će morati da detaljno isplaniraju kako da obezbede municiju, gorivo za zapadna vozila, dok će istovremeno okosnica većine ukrajinske vojske ostaju sistemi zasnovani na sovjetskom oružju.
Moglo bi da odigra veliku ulogu ako se Ukrajini isporuče rakete dugog dometa za sisteme Himars.
Ove rakete, poput GLMR-a, ranije bi primorale Rusiju da pomeri svoja logistička čvorišta i tako joj izazvale dodatne probleme u snabdevanju trupama.
Za ukrajinsku vojsku u februaru će glavni zadatak biti da izdrži očekivani juriš ruske armije, smanji svoje gubitke i pripremi vojsku za kontranapad.
Bilo bi previše optimistično očekivati da će Ukrajina moći da koristi sve nove zapadne sisteme već u februaru, a posle toga dolazi proleće i ukrajinsko blato. Shodno tome, ukrajinska ofanziva neće biti pokrenuta pre maja ili juna ove godine.
Kada je u kasno proleće 1944. sovjetska Vrhovna komanda planirala operaciju Bagration, kojom je slomljena kičma nemačke vojske i uništena grupa armija „Centar“, pored odličnog logističkog planiranja, tajnost i iznenađenje koje je operacija izazvala u Nemačka komanda je odigrala ogromnu ulogu.
Ukrajinska komanda će morati dobro da razmisli gde da lansira i bude u stanju da na najbolji način iskoristi svoje nove trupe. Postoji nekoliko lokacija na kojima je moguće da Ukrajina izvede oslobodilačke operacije.
Prva opcija je proboj linije od Svatova do Lisičanska u lugnjskom kraju.
Ovo područje bi Ukrajini dalo priliku da iskoristi prednosti novih oklopnih bataljona, ali u ovoj oblasti Rusija je već pripremala odbrambene položaje.
Prodor kroz ovaj deo omogućio bi Ukrajini da ugrozi centar Luganske oblasti, ali i oslobodi Severodonjeck i Lisičansk.
Druga opcija, sa većim rizikom, je prodor na područje Zaporožja u pravcu Melitopolja i Marijupolja.
Ravni teren ovde pruža mogućnost prodora rezervoara. U slučaju uspeha, ukrajinska vojska bi prekinula komunikaciju između Donbasa i Krima, a Azovsko more bi prestalo da bude „rusko jezero“. Gubitak ove teritorije bio bi strateška katastrofa za ruske snage na jugu.
Rizik za ukrajinske snage predstavljao bi izlaganje bokova ovih trupa napadima sa istoka i zapada, ali i svest da bi gubitak teritorije za Rusiju značio faktičku opsadu Krima.
Treća opcija, malo verovatna i veoma rizična, ali bi upravo zbog toga donela dozu iznenađenja, jeste napad iz pravca Hersona i prelazak Dnjepra, koji bi Ukrajinu doveo do kapija Krima.
Međutim, takva operacija bi bila rizična zbog prelaska preko Dnjepra, koji je ogromna reka, a fijasko bi bilo teško objasniti stanovništvu Ukrajine.
Rat u Ukrajini ulazi u ključnu fazu, obe strane su odahnule i spremaju se da zadaju udarac za koji se nadaju da će sve rešiti.
Rusija će verovatno prva povući potez, a Ukrajina se nada da će izdržati nalet i potom ostvariti veliku pobedu u stilu ofanzive Harkova i Hersona.
Danas/Klix.ba
