„Rusija nije ni stabilna ni normalna, predsednički izbori dovode do zrelosti putinizma“: Novinar Andrej Kolesnikov za Forin afers
Foto: THE New European
U Rusiji će od 15.do 17.marta biti održani predsednički izbori kako bi se osvežila vlast ruskog predsednika Vladimira Putina.
Nikada nije bilo pravih sumnji u ishod, koji će najaviti njegov peti mandat, ukazuje Andrej Kolesnikov, novinar i saradnik Karnegi Evroazijskog centra Karnegi u analizi za Forin afers (Foreign affairs).
Rusija nije ni stabilna ni normalna. Predsednički izbori dovode do zrelosti putinizma u kasnoj fazi koji je započeo ustavnim referendumom u leto 2020. kada je Putinov potencijalni mandat produžen do 2036.
Međutim, u ovoj fazi ima više od puke autokratije.
Putin je jasno stavio do znanja da Rusija vodi stalni pozadinski rat sa Zapadom, što mu daje i ideološki razlog postojanja i način da njegova vladajuća elita održi vlast. A da bi sve to nastavio, on mora stalno da sagoreva resurse zemlje, finansijske, ljudske, političke i psihološke. Sve to ukazuje na političku i ekonomsku krhkost zemlje.
Razmotrite finansijsku i ekonomsku situaciju. Iako zadržava tržišne osnove, ruska privreda sve više zavisi od državnih investicija. Vojno-industrijski kompleks je postao glavni pokretač ove nezdrave i neproduktivne ekonomije, kao što je jasno navedeno u budžetu za 2024: vojni rashodi će biti 1,7 puta veći čak i u poređenju sa prošlogodišnjim naduvanim ciframa, da bi dostigli 25 odsto ukupne potrošnje.
U međuvremenu, ruski izvoz, prvenstveno resursa nafte i gasa, daje sve manji prinos zbog zatvaranja zapadnih tržišta i snižene prodaje. Bez obzira na to, ovi neobnovljivi izvori još nisu iscrpljeni, a Putin se, barem, čini da se nada da će biti dovoljni za njegov život.
Veći problem je demografija.
Uz dugoročni trend starenja stanovništva, potražnja za vojnicima i kolaps priliva migranata dovode zemlju u demografsku krizu. Ekonomisti primećuju da će se svi ovi pritisci u srednjem roku kombinovati sa padom produktivnosti rada.
Putin je zaokupljen podizanjem nataliteta po svaku cenu, ali malo je znakova da se to može promeniti. Modernizovano i urbano rusko društvo neće proizvesti onoliko dece koliko je Putinu potrebno da podgreva vojno-industrijski kompleks. Osim toga, kako ruska porodica može da planira budućnost u stalnom ratnom stanju.
Međutim, jedan od najoskudnijih resursa je psihološki. U nemogućnosti da zadovolji javnu glad za mirom i normalnošću, režim je pribegao ogromnim socijalnim izdacima i preferencijalnom tretmanu za siromašne, pretvarajući Rusiju u Putinov „barbilend“.
Rusko društvo je zauzvrat svedeno na prilagođavanje i preživljavanje, a ne na razvoj.
Ali civilno društvo, koje se razlikuje od indiferentnog društva, nesposobnog da otvoreno protestuje, pokazalo je moralni otpor: ljudi su otvoreno stajali u redu da daju svoje potpise za Borisa Nadeždina; nakon smrti Navaljnog, nosili su cveće i sveće do spomenika žrtvama staljinističkih represija. A red za oproštaj od Navaljnog, čoveka koji je otelotvorio alternativu Putinu, bio je ogroman.
Ruski put ka abnormalnosti nije počeo 2022. Putinov sistem se kreće u autoritarnom pravcu otkako je počeo pre više od dve decenije. Putin je već u decembru 2000. vratio staru staljinističku himnu: reči su možda bile drugačije, ali budući autokrata je davao ranu naznaku kuda namerava da ide.
Jednostavno, čini se da Putin i njegov tim pretpostavljaju da će Rusija imati dovoljno rezervi svih vrsta – uključujući i strpljivost svog stanovništva – da izdrže svoj život. Šta se dešava posle nije bitno.
Autoritarni refleksi
Na početku Putinovog drugog predsedničkog mandata – Rusija je počela da gubi šanse za normalan razvoj. U stvari, ekonomska dostignuća koja su se u to vreme činila tako vredna pažnje nisu imala nikakve veze sa Putinom: bila su rezultat ranije tranzicije Rusije iz socijalizma u kapitalizam i radikalnih ekonomskih reformi ranih 1990-ih.
Pravi arhitekta tih reformi, Jegor Gajdar – ekonomista koji je nakratko bio vršilac dužnosti premijera za vreme predsednika Borisa Jeljcina – bio je proklet od strane šire javnosti, koja ga je okrivljavala za uništavanje sovjetske ekonomije i osiromašenje stanovništva.
To je omogućilo Putinu da sebe proglasi pravim graditeljem postsovjetske ekonomije, iako u tome nije igrao nikakvu ulogu. Tokom prve dve godine na vlasti, Putin jeste shvatao ekonomske reforme manje-više ozbiljno, ali je posle toga izgubio interesovanje.
Ono što je zaista pokretalo rusku ekonomiju bila je poplava naftnih dolara koja je iznenada preplavila zemlju — još jedan faktor sa kojim on nije imao nikakve veze.
Bilo je i drugih ranih znakova da Putin nije reformator. Godine 2001, nezavisni televizijski kanal NTV — simbol demokratizacije 1990-ih i česti kritičar Putina — preuzeo je Gazprom i transformisao ga je u ogranak zvaničnih državnih medija.
Tajkun Mihail Hodorkovski je 2003. uhapšen, a njegova izuzetno uspešna naftna kompanija, YUKOS, je potom raspuštena od strane vlade u nizu prinudnih prodaja.
Rusija je zapravo postala jednopartijska država nakon poraza Unije desnih snaga i demokratskih partija Jabloka na parlamentarnim izborima 2003. godine, glasanja koje nije ispunilo demokratske standarde, prema i Savetu Evrope i Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi.
Sa usponom vladajuće partije Jedinstvena Rusija, preostale glavne partije – Komunistička partija i populistička Liberalno-demokratska partija Rusije Vladimira Žirinovskog – postale su privesci Kremlja.
Od tog trenutka Duma je prestala da funkcioniše kao nezavisno zakonodavno telo.
Takav sistem teško da bi se mogao smatrati normalnim, ali su se ruske elite i mnogi na Zapadu uverili da jeste. Mnogi su pretpostavili da vlasti neće rizikovati otvorene poteze ka represiji koja bi mogla imati povratne posledice i na taj način ugroziti njihove privilegovane živote.
Ove pretpostavke su postojale čak i nakon što je Kremlj neutralisao svu političku konkurenciju i izvršio invaziju na Gruziju 2008. Zapad je tada svoje nade u obnovljenu liberalizaciju polagao na novog predsednika Medvedeva, za koga su mnogi pretpostavljali da će se odvojiti od Putina i postati nezavisna ličnost.
Otprilike u to vreme, Rusija je takođe započela dalju fazu takozvane autoritarne modernizacije – pristup koji je težio da se naglasi tehnokratske ekonomske reforme pre političke liberalizacije, koju je Kremlj generalno smatrao nepotrebnom.
Zapravo, Medvedev je osnovao novi centar, Institut modernog razvoja, da nadgleda opreznu liberalizaciju ne samo ekonomije, već i politike, u onome što je trebalo da bude mapa puta za budućnost Rusije.
Istovremeno, manje-više isti eksperti su nastavili da pripremaju „Strategiju 2020“, plan da Rusiju do 2020. dovedu u jednu od vodećih svetskih ekonomija.
Čak i nakon što se Putin pripremao za svoj četvrti zvanični mandat, tek 2016–2017. postojao je još jedan program modernizacije, ovaj koji je vodio bivši ministar finansija Aleksej Kudrin.
Svaki put, međutim, ovi napori su bili osujećeni nedostatkom političke volje i postajalo je jasno da bi se svaki pokušaj autoritarne modernizacije završio jednostavno autoritarizmom – bez modernizacije.
Simptomatično je da su mnogi stručnjaci koji su vodili ove napore u poslednje dve godine gurnuti u stranu ili prinuđeni da napuste zemlju.
U stvari, Putin je do tog trenutka aktivno tražio demodernizaciju Rusije. Nakon povratka na mesto predsednika 2012. počeo je da razbija demokratske institucije i donosi represivne zakone.
On je 2014. zauzeo Krim, što je pravdao ultrakonzervativnom imperijalističkom ideologijom. Ekonomske reforme su zaustavljene. Do predsedničkih izbora 2018. mnogi Rusi su postali pasivni i glasali su mehanički, shvatajući da ne mogu da utiču na situaciju.
Ipak, Putinov rejting je patio nakon izbora kada je vlada podigla starosnu granicu za penzionisanje, a onda je samo postojanje pandemije dodatno narušilo njegovu popularnost.
Bilo je vreme da se preduzmu hitne mere. U leto 2020. održao je referendum za promenu ustava, resetovanje predsedničkih mandata i potencijalno produženje njegove vladavine do 2036. godine, a konformistička većina je to odobrila.
Putinova konsolidacija polutotalitarnog režima simbolično je upotpunjena, samo dva meseca kasnije, pokušajem trovanja glavnog Putinovog protivnika, Alekseja Navaljnog.
Ali to je bio sledeći korak koji je uništio modernizaciju Rusije sve do njenih temelja: rat u Ukrajini. Pokrećući „specijalnu vojnu operaciju“, Putin je odbacio demokratsko nasleđe ne samo Borisa Jeljcina, već i Mihaila Gorbačova.
Sve što je u Rusiji postignuto od 1985. – od uspostavljanja demokratskih institucija do ukidanja cenzure i ponovnog ujedinjenja ruske i evropske kulture – Putin je jednim potezom zbrisao sa stola.
Rat je skinuo kočnice sa režima, koji je za kratko vreme slomio ostatke ovih institucija i vratio se represiji sovjetskih razmera. Zaista, to bi takođe uključivalo raskid sa svetskim poretkom koji se prvi put pojavio posle 1945, a zatim postao dominantan posle 1989.
Zapanjujuće, tokom ovog dvadesetogodišnjeg pada u autokratski ponor, većina Rusa, da ne pominjemo elitu, nije bila preterano uznemirena. Za njih je svaki korak na tom putu bio samo nova normalnost.
Čak i posle 2014. kada su svi socioekonomski pokazatelji – uključujući stvarni prihod domaćinstva – počeli da stagniraju, malo Rusa je videlo direktnu vezu između čvršćeg stisaka režima i posrnule ekonomije zemlje.
U svakom slučaju, mnogi su nakon Krima odustali od borbe za modernizaciju, birajući umesto toga da se pridruže nacional-imperijalističkoj euforiji koja je zahvatila zemlju. Teško je plivati protiv plime.
Tih godina je još uvek postojala politička opozicija, ljudi su izlazili na ulice, a grupe civilnog društva su krenule u akciju. Mnogi su preuzeli značajne rizike, uključujući i da budu označeni kao „strani agent“ – zakonska oznaka koju je Kremlj osmislio 2012. za svakoga ko dobije podršku izvan Rusije ili na drugi način izgleda da je pod uticajem spoljnih izvora.
Ali što se žešće narod opirao, to se vlada oštrije obračunala sa njima. Trovanje Navaljnog 2020. pokazalo je koliko daleko su vlasti spremne da idu. Da bi izbegli hapšenje, mnoge opozicione ličnosti su počele da napuštaju zemlju.
Povratak Navaljnog u Rusiju početkom 2021. i njegovo hapšenje izazvali su novi talas snažnih protesta. Ali Putinov sistem nije stao i više nije imao ograničenja. Kretalo se ka spoljnoj ekspanziji i unutrašnjem ratu sa onim što je ostalo od građanskog društva.
Glavni društveni problem bio je u tome što je ruska tržišna ekonomija pretvorila Ruse u kapitalističke potrošače a da ih nije učinila angažovanim građanima.
Pošto su se prilagodili novim tržišnim uslovima tokom postsovjetske tranzicije, oni nisu videli neraskidivu vezu između otvorenog tržišta i političke demokratije.
U velikim gradovima niko nije video smisao demokratije, rotacije vlasti ili ljudskih prava, jer su se i pod prosvećenim autoritarizmom mnogi ljudi osećali sasvim dobro.
Uprkos padu prosečnih realnih prihoda i problemima među radničkom klasom, potrošački bum se nastavio. Rusi srednje klase su se navikli na letovanje u Evropi.
Rusi su postali pronicljivi poznavaoci francuskih, španskih i italijanskih vina i željno su usvojili najnovije tehnologije – a onda ih je Putin proglasio naslednicima velike imperije tako što je zauzet Krim bez ispaljenog metka.
Mnogima od njih bilo je lako odbaciti važnost demokratije u svemu tome.
Putin, u svakom slučaju, nikada nije verovao u modernizaciju, pa je, kada je osetio da ona ne funkcioniše, napravio svestan izbor u korist arhaizma i demodernizacije.
Prvo je režim počeo da se zatvara, a postepeno je odbacio sve što je dolazilo sa Zapada, ponovo prihvatajući srednjovekovni koncept „ruskog puta“ koji evropski uticaj doživljava kao jeres.
Borba protiv budućnosti
Izgradnja ekonomije oko drugih ciljeva osim poboljšanja kvaliteta ljudskog života čini ekonomiju neproduktivnom. U 2022, produktivnost rada je smanjena za 3,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu, prema vladinim statistikama. (Podaci za 2023. još nisu dostupni.)
Finansiran uglavnom na teret poreskih obveznika i prihodima od robe, intenziviranje proizvodnje „metalne robe“ – vladin eufemizam za oružje – čini ekonomiju primitivnijom.
Do sada se veliki udeo u rastu ruskog BDP-a – jedna trećina, prema nekim procenama – može pripisati vojno-industrijskom kompleksu i srodnim industrijama.
Putin se nada da će vojna industrija podstaći razvoj civilnih tehnologija. Ali ova takozvana šema konverzije je već propala tokom sovjetskih godina i rane postsovjetske reformske ere.
Putin je započeo svoj rat da promeni svetski poredak i natera sve ostale da žive po njegovim pravilima. Za to je trebalo da pozicionira svoju zemlju i njenu zonu geopolitičkog uticaja protiv Zapada i projekta modernizacije koji on predstavlja.
Ovi ciljevi objašnjavaju Putinovu spremnost da se upusti u teritorijalnu ekspanziju: mnoge druge zemlje idu napred, prelazeći na druge vrste energije upravo zato da bi ostali resursi za budućnost.
Ali Rusija brani umirući model razvoja, onaj za koji je potrebna totalitarna i imperijalna ideologija i koja sada zahteva korišćenje resursa, uključujući istu staru naftu i gas.
Za Putina se čini da je to opklada koju vredi napraviti: njegov skupi projekat u Ukrajini postavio je minsko polje ispod ekonomske i demografske budućnosti zemlje, ali je sasvim moguće da će ove mine eksplodirati tek nakon što on napusti scenu.
Nazovite to modelom upravljanja kralja Luja XV: Apres moi, le deluge. („Posle mene, potop.“). Putinov rat je borba protiv budućnosti.
