Pritisak da se EU proširi nikada nije bio veći, a volja za njenom reformom nikad slabija

Foto:  BHRT

Lideri Evropske unije došli su do geopolitičke nužnosti da prihvate Ukrajinu, Moldaviju i zemalje zapadnog Balkana kao buduće članice EU, ali će se boriti da reformišu blok kako bi ga osposobili za proširenje, piše Pol Tejlor iz briselskog instituta „Prijatelji Evrope“ za Gardijan.

Puna ruska invazija Ruisije na Ukrajinu na dnevni red je povratila pitanje proširenja EU nakon dve decenije tokom kojih su vlade odugovlačile sa prijemom šest malih država zapadnog Balkana sa ukupno 20 miliona stanovnika.

Ove države su 2003. dobile „evropsku perspektivu“ ali su od tada učinile malo da se reformišu i dugo su se osećale nepoželjnima u Briselu.

Vladimir Putin takođe igra na zamrznutim sukobima ili nerešenim sporovima u Moldaviji, Gruziji, Kosovu i Bosni i Hercegovini kako bi destabilizovao pogranične oblasti Evrope.
Svesna tog nadmetanja u sivim zonama između Rusije i Zapada, Evropska komisija je ovog meseca preporučila otvaranje pristupnih pregovora sa Ukrajinom, Gruzijom i Moldavijom pred kojima je još puno psoal da se uradi. Kosovo i BiH imaju status potencijalnih kandidata, što znači da im je obećana mogućnost da se pridruže „kada na to budu spremni“.

Očekuje se, ako ne bude opstrukciuje u zadnji tren, da 27 lidera EU na samitu u decembru podrže ove sledeće korake ka eventualnom proširenju.

Ali daleko je od jasnog da li će pokrenuti reviziju škripavih procedura donošenja odluka, administracije, budžeta i finansiranja u EU kako bi se pripremili za prijem do 10 novih članica u narednim godinama.

U Kijevu je ove nedelje predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel ponovio svoj stav da bi i EU i zemlje kandidati trebalo da budu spremne za proširenje 2030. – cilj koji se smatra veoma ambicioznim, a za koji mnoge diplomate strahuju da je podigao nerealna očekivanja u Ukrajini.

Tejlor: Kandidati su daleko od ispunjavanja standarda EU
Kandidati su daleko od ispunjavanja standarda EU o vladavini prava i borbi protiv korupcije.

Apsorbovanje Ukrajine, ogromne agrarne nacije od 40 miliona ljudi koja je bila daleko siromašnija od najsiromašnijih sadašnjih članica EU čak i pre razaranja izazvanog invazijom Rusije, biće ogroman ekonomski i politički izazov.

Bez radikalnih unutrašnjih promena, kao što je oslobađanje nacionalnih prava veta na spoljnu politiku, sankcije i poresku politiku, EU možda neće moći jednoglasno da se složi da primi nove članice, niti da efikasno funkcioniše kada se pridruže.

„Ne možemo imati ista pravila za 30 i kusur država. To će biti nemoguće“, rekla je Marija Ljedo, visoka zvaničnica Španije države koja trenutno predsedava EU.
Nemačka i Francuska, dve centralne u EU, zalažu se za više odlučivanja putem glasanja kvalifikovanom većinom. One su takođe distribuirali izveštaj nezavisnih eksperata koji sugeriše Evropu koncentričnih krugova, u kojoj unutrašnje jezgro zemalja može da teži dubljoj integraciji ako drugi ne žele da joj se pridruže.

Ipak, nekoliko vlada EU je spremno da razmišlja o promeni važećeg Lisabonskog sporazuma EU. Većina želi da se bilo kakva podešavanja u sistemu glasanja i budžetu sprovedu aktiviranjem neiskorišćenih klauzula u sadašnjem ugovoru.

Nekoliko malih i srednjih država EU odbacuje bilo kakvu ideju o odustajanju od nacionalnih veta, plašeći se da bi ih Berlin i Pariz pregazili ako izgube moć blokiranja.

To uključuje ne samo nezgodan tim za vladavinu prava i demokratiju – Poljsku i Mađarsku – već i zemlje sa omiljenim poreskim režimima za multinacionalne kompanije, kao što su Irska i Luksemburg, ili one sa štedljivim biračkim telom, kao što su Holandija i Švedska.
Čini se da je nekoliko zemalja spremno da se odrekne simbola nacionalnog člana komisije, iako su komesari obavezani da će služiti zajedničkom evropskom interesu, a ne svojim matičnim zemljama.

Ipak, izvršna vlast od 35 bi bila nefunkcionalna kada postoji samo oko 15 stvarnih poslova u komisiji, a ugovor ne predviđa hijerarhiju viših i mlađih komesara.

Prijem novih članica bez promene pravila glasanja i politike potrošnje rizikuje da politički parališe uniju i da neke od njenih najvećih trenutnih neto primalaca pretvori u neto davaoce budžeta koji bi se suočio sa ogromnim troškovima.

U internoj belešci sačinjenoj za Savet vlada EU prošlog meseca procenjuje se da bi prijem Ukrajine prema sadašnjim pravilima koštao 186 milijardi evra u fondovima EU tokom sedam godina, od čega bi otprilike polovina bila isplata poljoprivrednicima.

Bez dodatnih poreskih sredstava, to bi raznelo dva glavna programa potrošnje EU – zajedničku poljoprivrednu politiku i fondove dizajnirane da smanje nejednakost između najbogatijih i najsiromašnijih regiona.
Poruka je bila jasna: EU će morati da radikalno revidira način na koji subvencioniše poljoprivredu i razvija svoje najsiromašnije regione kako bi pristupanje Ukrajine učinilo pristupačnim bez otuđenja poljoprivrednika i drugih zainteresovanih strana u postojećim zemljama članicama, čak i ako se pristup Kijeva fondovima EU postepeno uvodi.

Političari u zapadnoevropskim zemljama koje su izgubile referendume 2005. o predloženom ustavnom sporazumu EU posebno su zabrinuti zbog reakcije javnosti na žrtve koje su potrebne da bi se Ukrajina primila.

Federalisti u Evropskom parlamentu, koje je vodio bivši belgijski premijer Gi Verhofstad, žele da pokrenu proces sveobuhvatne reforme sporazuma već sledeće godine.

Oni pozivaju vlade da sazovu konvenciju nacionalnih i EU zakonodavaca i predstavnika vlada da rade na nacrtu za novi sistem ponderisanog glasanja, šire nadležnosti za EU, pojednostavljenu komisiju i, naravno, svoje zakonodavstvo o sopstvenom pravu na inicijativu.

Mnogi iskusni posmatrači EU, koji sumnjaju da bi proširena unija mogla efikasno da funkcioniše sa sadašnjim aranžmanima, insistiraju na tome da institucionalna reforma mora ili da prethodi ili da ide u korak sa procesom pridruživanja.
Možda zvuči kao debata o „širenju naspram produbljivanja“ koja je prethodila ekspanziji na istok „velikog praska“ kako bi se primilo 10 novih članica 2004.

Ali ovog puta je geopolitički pritisak da se evropska porodica ujedini pod jednim krovom EU još jači, i volja za reformom retko je delovala slabije, zaključuje Gardijan.

Agencije