„Vršački vinogradi“, „IMT“, deo imovine „Jugoeksporta“ – samo su noviji primeri sticanja vlasništva kroz kupoprodaju iz stečaja, dok berza u Srbiji tavori. Iako kupovina na berzi i ona iz stečaja suštinski ne mogu da se porede, činjenica da se na zvaničnom tržištu kapitala odigralo malo značajnih kupovina mnogo toga govori o nezrelosti domaćeg privrednog sistema, onima koji ga kreiraju i kakvi su ključni igrači u srpskoj ekonomiji.
Investitori koji su privatizovali i preuzimali srpske kompanije početkom ovog veka, zaobilazili su Beogradsku berzu u širokom luku. Nije tajna da apsolutno nijedna privatizacija u Srbiji nije obavljena na zvaničnom tržištu kapitala. Na njemu se uglavnom odigravalo trgovanje „postprivatizacionim rezidualima“, kako je to nedavno nazvao direktor Beogradske berze Siniša Krneta.
To je nekima poslužilo da ukrupne vlasništvo i potom – pobegnu sa berze, sklanjajući svoje poslovanje sa videla javnosti. Šanse za zaživljavanje zvaničnog tržišta dodatno je urušila svetska ekonomska kriza koja je 2008. godine Belex „sravnila sa zemljom“. U međuvremenu, domaći biznismeni i ponešto stranih, imovinu srpskih firmi kupovali su veoma često iz stečaja – oslobođenu svih dugovanja, i bez ikakvih obaveza prema bilo kome, od radnika do ostalih velikih poverilaca.
„Vršački vinogradi“, „IMT“, deo imovine „Jugoeksporta“ – samo su noviji primeri sticanja vlasništva kroz kupoprodaju iz stečaja. Iako kupovina na berzi i ona iz stečaja suštinski ne mogu da se porede, činjenica da se na zvaničnom tržištu kapitala odigralo malo značajnih kupovina mnogo toga govori o stanju srpske ekonomije, njenim kreatorima i o onima koji su u njoj ključni igrači.
Nezrelost privrednog sistema
Mada je pravilo da ljudi uvek gledaju svoj interes i kako da što jednostavnije ostvare neki svoj cilj, kreativnost koju su u poslednjih 18 godina pokazali poslovni ljudi u Srbiji da što lakše, odnosno što dalje od javnosti dođu u posed kompanija, nije samo njihova „zasluga“ već u dobroj meri i posledica „rupa“ u sistemu. Iako je bilo slučajeva koje je ispitivala Komisija za hartije od vrednosti, činjenica da „generacije i generacije srpskih biznismena stavljaju transparentnost na poslednje mesto među prioritetima u svom poslovanju“, da na berzi ima toliko malo kompanija i da nema naznaka da će se taj trend uskoro promeniti – ukazuje na nezrelost našeg privrednog sistema, ocenjuje Rade Rakočević, vlasnik investicione kompanije „Senzal Capital“.
Uprkos dugogodišnjim najavama da će „Telekom“, najveća kompanija u državnom vlasništvu izaći na berzu, to se još nije dogodilo, podseća Rakočević i dodaje: „Izlaskom ’Telekoma’ na berzu, država bi mogla da prikupi dodatni kapital, podstakne razvoj tržišta kapitala, i omogući drugim investitorima i građanima da ulože svoju štednju i tako, faktički, daju podršku ovoj kompaniji koja bi i dalje mogla da ostane u državnom vlasništvu“.
Na berzi akcije ne kupuju samo firme koje žele da upravljaju nekom kompanijom, već i oni koji planiraju samo da zarade na razlici u ceni i, eventualno, dividendi. Na pitanje koliko na tržištu kapitala zaista ima pravih investitora, koji kupuju akcije da bi upravljali preduzećem, na Beogradskoj berzi odgovaraju da ih ima, ali da to nije jedina uloga berze, niti je to jedini interes investitora na berzi.
„Investitori na berzi prevashodno imaju motiv da zarade na razlici u ceni između kupovine i prodaje hartija ili sticanjem dividende, dok manja grupa investitora ima motiv kupovine hartija od vrednosti kako bi stekli kontrolna upravljačka prava u kompaniji. Treba imati u vidu da je u prethodnoj deceniji veliki broj preduzeća isključen sa Beogradske berze upravo zbog toga što su investitori bili zainteresovani da steknu kontrolno vlasništvo i dobiju mogućnost upravljanja preduzećem, što je imalo za posledicu prelazak kompanija u nejavna akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću i povlačenje akcija sa Berze“, ističu na Beogradskoj berzi.
Sagovornici BiF-a napominju da trgovina na Berzi i kupovina imovine iz stečaja ne mogu da se porede niti svrstavaju u isti ili sličan tretmana sticanja vlasništva. „Zakon o tržištu kapitala na osnovu člana 122. propisuje da se hartije od vrednosti izdavalaca koji su u postupku stečaja isključuju sa tržišta Berze. Razmena vlasništva na Berzi je moguća samo kupovinom i prodajom hartija od vrednosti izdavalaca koji nisu u stečajnom postupku“, preciziraju na Beogradskoj berzi i dodaju da ulagači koji odluče da investiraju kupovinom na Berzi najčešće imaju drugačije motive i horizont ulaganja kao i načine upravljanja imovinom u odnosu na investitore koji se odlučuju za kupovinu imovine preduzeća u stečaju.
U većini slučajeva u praksi, napominju naši sagovornici sa Beogradske berze, „imovina preduzeća u stečaju se prodaje kao deo stečajne mase na osnovu koje je potrebno namiriti poverioce, ali se u tome često nalazi i imovina koja je zdrava i koja se u vrlo kratkom periodu može ponovo profitabilno angažovati“.
Može li situacija da se preokrene?
Na pitanje da li se trend da se firme u Srbiji radije kupuju iz stečaja dok berza tavori može preokrenuti i kako, sagovornici s Beogradske berze ističu da stečaj i tržište kapitala ne mogu biti supstituti u kom će prevagnuti jedna ili druga varijanta. „Kompanije koje su u stečajnom postupku nemaju puno mogućnosti da privuku investitore, dok je za kompanije koje su na tržištu kapitala iz ugla njihovih investitora stečaj sigurno jedno od najlošijih rešenja“. Gledano u širem kontekstu, bolja kapitalna osnova može biti kvalitet koji će kompanijama omogućiti da lakše izvršavaju svoje obaveze i samim tim smanje rizik od neispunjavanja potencijalnih obaveza, objašnjavavaju u Beogradskoj berzi i dodaju: „Posmatrano na taj način, finansiranje razvoja preduzeća isključivo putem duga čak i u eri niskih, ali varijabilnih kamatnih stopa nije jedino povoljno rešenje. Razvojem finansiranja putem emisija akcija i prikupljanja kapitala u srednjem roku može kvalitetnim firmama značajno olakšati poslovanje”.
Iako se čini da je moda „skrivenih“ investitora u Srbiji neprolazna, jer je to sistemski problem za koji nijedna dosadašnja vlast nije iskazala volju da ga rešava, vlasnik investicione kompanije „Senzal Capital“ Rade Rakočević očekuje da će do promena ipak morati da dođe, pre svega pod pritiskom novih privatnih kompanija. „To su kompanije koje su osnovane tokom poslednjih pet do deset godina, na čijem čelu su ljudi s drugačijom poslovnom filozofijom – oni su otvoreni za tržište jer su svesni da se ono u današnjim okolnostima sve surovije konkurencije može osvojiti jedino kvalitetom. Očekujem da će se nakon odluke kompanije ’Fintel energy’ da izađe na berzu kroz inicijalnu javnu ponudu, pojaviti nove kompanije na našem tržištu koje će biti spremne da javnosti prikažu svoje poslovanje i da preko tržišta kapitala privuku ne samo nove ulagače, već i potrošače koji će želeti da podrže takve kompanije“, smatra Rakočević.
Preduzeća iz stečaja prodata za dvostruko manju cenu
Podaci Agencije za licenciranje stečajnih upravnika pokazuju da su iz stečaja kao pravno lice prodata ukupno 173 preduzeća, u nadležnosti Centra za stečaj (nekada pri Agenciji za privatizaciju, danas pri ALSU). Ona su prodata za ukupno 20.185.326.932,31 dinara, a njihova likvidaciona vrednost iz finansijskih izveštaja bila je više nego dvostruko veća: 52.657.438.433,62 dinara.
Imovina je u celosti unovčena samo kod dva preduzeća u stečaju tokom 2017. godine, u nadležnosti Centra za stečaj pri ALSU. Reč je o „Vršačkim vinogradima“ (575 miliona) i firmi „Novo doba“ iz Stare Pazove (2,7 miliona dinara). Kod 120 preduzeća imovina je lane delimično unovčena, i to za ukupno 10,99 milijardi dinara.
Daniela Ilić
