Kada objašnjavaju zašto ne žele da prihvate izbeglice, srednjo i istočnoevropski lideri obično protivreče jedan drugom. Neki uporno ponavljaju da izbeglice otimaju radna mesta starosedeocima, što znači da su izbeglice vredni radnici, a drugi se žale da se izbeglice oslanjaju na socijalnu pomoć, što znači da premalo rade.
Mađarski premijer Viktor Orbán tvrdi prvo. Između 2015. i 2016. njegova vlada potrošila je više od 50 miliona evra (59 miliona dolara) na anti-imigracionu propagandu, između ostalog na bilborde sa upozorenjem imigrantima da ne uzimaju poslove starosedeocima.
S druge strane, češki političari kao što su bivši zamenik premijera Andrej Babiš, ministar unutrašnjih poslova Milan Chovanec i bivši predsednik Václav Klaus opisuju izbeglice i migrante kao lezileboviće koji žele izdašnu socijalnu pomoć. A prema sadašnjem češkom predsedniku Milošu Zemanu, svi ti pretendenti na socijalnu pomoć mogu se svrstati u jednu kategoriju: „muslimani“.
U svetlosti oprečnih opisa izbeglica, u centralnoj i istočnoj Evropi postala je popularna dosetka „Schrödingerov imigrant“. To je poigravanje sa Schrödingerovom mačkom, kako je nazvan jedan paradoks u kvantnoj fizici, koji proizlazi iz tvrdnje da čestica može istovremeno postojati u dva suprotna stanja – kao što je mačka koja je zatvorena u neprozirnoj kutiji istovremeno i živa i mrtva.
Prema rezultatima istaživanja koja je sproveo European Social Survey, u Evropi postoje veoma različiti stavovi o tome da li izbeglice i migranti uzimaju postojeće poslove ili zapravo stvaraju nove (vidi gornju tabelu). U radovima istraživača i novinara na češkom portalu Odlišnost pregledali smo 20 empirijskih studija da bismo utvrdili kakav efekat su imali imigranti na domaće radnike u Evropi i na Bliskom istoku između 1990. i 2015. godine. Našli smo veoma malo dokaza u prilog tvrdnji da prihvatanje razumnog broja izbeglica iz zemalja u razvoju smanjuje zaposlenost domaćeg stanovništva.
Naravno, mnogi od onih koji ne veruju da imigranti uzimaju poslove domaćinima i dalje smatraju da je njihov poreski doprinos nedovoljan. U tome ima istine. Sve veći broj imigranata, posebno žena, koji dolazi iz zemalja u razvoju su niskokvalifikovani radnici, što može da smanji prihode imigranata i opštu stopu zaposlenosti među njima.
Ali i visoko i niskokvalifikovani migranti doprinose efikasnoj podeli rada u zemljama domaćinima zato što im jezik i druge razlike onemogućuju ravnopravnu konkurenciju sa domaćim radnicima. Kada je reč o nadnicama, studije koje smo ispitali pokazuju da imigracija iz susednih zemalja izaziva neznatno smanjenje nadnica nekvalifikovanih domaćih radnika. Sa imigrantima iz udaljenih zemalja taj negativni efekat ne postoji.
Generalno posmatrano, ljudi iz različitih kultura unose različite veštine i sveže ideje u ekonomiju domaćina. Postoje jasni dokazi u prilog tvrdnji da je raznovrsnost mesta rođenja među visokoobrazovanom radnom snagom pozitivno povezana s produktivnošću i ekonomskim rastom. U Sjedinjenim Državama imigranti prve ili druge generacije osnovali su preko 40% od najuspešnijih 500 kompanija, između ostalog Google, Apple i Amazon.
U tom smislu, važna je činjenica da su migranti obično obrazovaniji od svojih sunarodnika koji su ostali u rodnoj zemlji. U Austriji 2015. godine, među sirijskim i iračkim tražiocima azila postotak visoko obrazovanih bio je isti kao u domaćoj populaciji. Kada to imamo u vidu, jasno je da migranti iz dalekih zemalja daju veći ekonomski doprinos nego imigranti iz susednih zemalja.
Ekonomista sa univerziteta Luven Frédéric Docquier i njegove kolege istraživali su ekonomski uticaj imigranata iz zemalja u razvoju na budžet, nadnicu i potrošačko tržište zemlje domaćina. U dostupnoj studiji o imigrantima koji su došli u 20 zemalja OECD-a između 1991. i 2015. godine utvrđeno je da su domaćini po svoj prilici imali znatnih koristi od doprinosa imigranata.
Šta je sa čestim izjavama antiimigrantski raspoloženih političara da izbeglice i migranti dolaze u evropske zemlje da bi koristili njihove programe socijalne pomoći? Čak i na prvi pogled se vidi da s tim argumentom nešto nije u redu. Smatra se da Nemačka i Švedska daju najizdašniju pomoć imigrantima, pa ipak ne postoji jednoobrazno kretanje ka te dve zemlje. Godine 2016. Sirijci su zaista odlazili u Nemačku i Skandinaviju (vidi donji grafikon). Ali Eritrejci su često odlazili u Švajcarsku, a mnogi Avganistanci su tražili azil u Mađarskoj.
Ekonomisti koji pristupaju tom pitanju sa stanovišta „teorije pokazane preferencije“ zapravo tvrde da tražioci azila analitički donose odluke i traže zemlje kao što je Nemačka zbog niske stope nezaposlenosti. Ali istraživači koji su ispitivali neekonomske činjenice, među njima i odgovore migranata u upitnicima, imaju dobre razloge da sumnjaju u tu pretpostavku.
Pokazalo se da tražioci azila obično ne znaju mnogo o stanju tržišta radne snage i socijalnoj pomoći u zemlji domaćinu pre nego što tamo stignu. Njihovo odredište često zavisi od okolnosti putovanja. A kada ga svesno biraju, najčešće se odlučuju za zemlju u kojoj već žive njihovi zemljaci ili rođaci, ili čiji jezik govore zahvaljujući nekadašnjim kolonijalnim vezama.
Intuitivno je jasno da izbeglice privlače zemlje u kojima se brže i lakše dobija azil. Međutim, istraživanja nisu pokazala smislenu povezanost između socijalne pomoći i izbora odredišta. Oskudno znanje izbeglica o politikama azila raznih zemalja često je zasnovano na glasinama, a njih obično šire krijumčari koji ne mare za interese izbeglica i migranata.
Mnogi političari odbacuju „Schrödingerovog imigranta“. Možda je vreme da prestanu da se kriju iza popularnih ekonomskih floskula i debatu o imigraciji zasnuju na njenim zaslugama, a ne na politici straha.
Robert Rowthorn (profesor emeritus ekonomije na Cambridgeu), David Růžička (urednik češkog portala Odlišnost), Project Syndicate, objavljeno na Social Europe
Prevela Slavica Miletić
Preuzeto sa Peščanika
