Protekcionizam je ponovo tema dana, s tim što ga sada najvatrenije zastupa novi predsednik SAD, dok njegov komunistički „kolega“ na čelu Kine, brani principe slobodnog tržišta. Mada se čini da je aktuelna prepirka u javnosti između „protekcionista“ i „globalista“ došla do tačke u kojoj će se prelomiti budućnost globalnog tržišta, dugogodišnja praksa pokazuje da su se „sveti principi globalizacije“ praktikovali prema potrebi, mnogo više u tuđem nego u sopstvenom dvorištu. Utoliko je zanimljivija top lista zemalja koje prednjače u sprovođenju protekcionističkih mera: prva je Indija, druga SAD, slede Rusija, Argentina, Brazil i Kina, da bi na desetom mestu bila EU.
Okoreli kapitalisti i multimilijarderi koji se zalažu za protekcionističku politiku u SAD i Komunistička partija Kine koja brani globalizam i slobodno tržište. Da, dotle je došlo u najnovijoj rundi globalne debate na temu sprovođenja „fer trgovinskih politika“ na nivou pojedinih država, odnosno, ukoliko pripadate suprotnom taboru, „očuvanja slobode protoka robe, ljudi i kapitala“. Ipak, iako se za povratak protekcionizma među omiljene teme za raspravu širom planete okrivljuje američki predsednik Donald Tramp, izveštaj Svetske trgovinske organizacije kaže da je od 2008. na globalnom nivou uvedeno čak 2557 protekcionističkih mera, koje se odnose samo na globalnu trgovinu robom. Protekcionizam se, dakle, godinama tiho praktikuje, uporedo sa pregovorima o sklapanju bilateralnih, regionalnih, pa i globalnih sporazuma o slobodnoj trgovini.
Švedska državna Agencija za trgovinu naručila je istraživanje predstavljeno krajem prošle godine, u kome se navodi da je upravo 2008. godina, kada je izbila velika svetska ekonomska kriza, bila ključna za dva važna događaja: na samitu G20 članice su „naglasile da će odbaciti primenu protekcionističkih mera, i obećale da u narednih godinu dana neće postavljati nove barijere investicijama, izvozu i uvozu ili u trgovini robom i uslugama“. Ipak, pomenuti broj od 2557 protekcionističkih mera obuhvata i članice G20. Članovi švedske komisije su izračunali i da čak 75% restriktivnih mera u domenu trgovine robom među najrazvijenijim državama, uvedenih od 2008. nije ukinuto do kraja 2015. godine, te zaključuju da se malo ko držao obećanja datog sedam godina ranije.
Daleko jasniji uvid, međutim, u to kako na poslovni ambijent deluje strah (ili nada) da će protekcionizam zavladati tržištem daje skorašnji, propali pokušaj da kompanija „Kraft Heinz“ preuzme „Unilever“. Ponuda vredna 143 milijarde dolara povučena je pošto je „Unilever“ neuobičajeno oštro odbio bilo kakvu vrstu pregovora o preuzimanju. Razlog je, kako veruje kolumnista Njujork Tajmsa Stiven Davidof Solomon, u tome da se multinacionalna kompanija „Kraft Heinz“ i u Britaniji i u Holandiji (pošto je „Univeler“ domaći na oba tržišta) doživljava kao multinacionalni uljez koji će preuzeti voljeni brend, otpustiti radnike a fabrike prebaciti tamo gde je proizvodnja jeftinija. „Kraft Heinz“ je upravo to uradio kada je pre sedam godina preuzeo britanskog proizvođača čokolade „Cadbury“ – zadržao je brend, a fabriku zatvorio i radnike ostavio na ulici.
Koliko košta zaštita
Nasuprot tome, gromoglasne poruke Trampove administracije o budućoj „fer i razumnoj“, odnosno protekcionističkoj ekonomskoj politici u SAD, zasnivaju se na tvrdnji da će „briga o američkim fabrikama i američkim radnicima“ sprečiti dalje iseljavanje proizvodnih pogona i radnih mesta u zemlje koje su konkurentnije zbog niske cene rada, dostupnosti sirovina, dobavljača ili nerazvijene regulative. „Kupujmo američko, zapošljavajmo Amerikance“, rekao je Tramp na inauguraciji, i ubrzo izdao naređenja o ponovnom otvaranju pregovora o članstvu u Sporazumu o slobodnoj trgovini između SAD, Meksika i Kanade (NAFTA), kao i o stopiranju pregovora o Sporazumu o trans-Pacifičkom partnerstvu (TPP), uz objašnjenje da druge zemlje „iskorišćavaju politiku otvorenog, slobodnog tržišta kakvu SAD sprovode“. U prilog takvoj politici ide i njegova odluka da za sektor trgovine u svojoj administraciji zaduži multimilijardera Vilbura Rosa, koji podržava uvođenje zaštitnih carina radi pomoći „razorenoj domaćoj industriji“.
Trampova ideja je da kazni sve one koji isele proizvodne pogone i radna mesta iz SAD carinom od 35% na njihovu robu. Takvu pretnju je uputio i nemačkim proizvođačima automobila BMW, Dajmler i Folksvagen, poručivši im da neće graditi fabrike u Meksiku da bi snabdevali američko tržište, a onda još i da iskoriste preferencijalni tretman kakav propisuje NAFTA sporazum (odatle potreba da se ponovo pregovara o sporazumu). Kina je prošla još gore – Tramp obećava uvođenje carine od 45% na uvoz bilo kakve robe iz države koja je u isto vreme prvi po veličini spoljnotrgovinski partner SAD prema vrednosti uvoza.
Odgovori iz Nemačke i Kine stigli su relativno brzo. Kompanija BMW je poručila da ulaže jednako u pogone u Meksiku i SAD, i da pri tom ionako izvozi 70% vozila koja sklopi u američkoj fabrici. Kineski eksperti su, s druge strane, iskoristili istraživanje američkog Instituta za međunarodnu ekonomiju „Pitersen“, kako bi Trampa podsetili na posledice „carinske zaštite“. Obamina administracija je 2009. pokušala da sačuva 1500 radnih mesta u američkim fabrikama za proizvodnju automobilskih i kamionskih guma, tako što je uvela carinu od 25% do 35% na uvoz kineskih guma. Kineski uvoz guma u SAD dramatično je pao, ali se zato povećao uvoz tajlandskih, indonežanskih i južnokorejskih guma. Stručnjaci „Pitersona“ su izračunali da je uvoz skupljih guma iz drugih zemalja američke potrošače koštao 1,1 milijardu dolara više, a da je u isto vreme „sačuvano“ 1200 radnih mesta u SAD, po ceni od 900.000 dolara po zaposlenom.
Dalje od mog dvorišta
„Globalizacija je mač sa dve oštrice“, rekao je kineski predsednik Si Đinping na ovogodišnjem samitu u Davosu. On je tada podsetio da je i Kina bila u dilemi da li da se učlani u Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO), ali da je prevladalo mišljenje da je integracija u globalnu ekonomiju istorijski trend, i da, ukoliko Kina želi da ostvari privredni rast, mora da ima hrabrosti da zapliva u okeanu globalnog tržišta. Ipak, najjača privreda sveta još nema status „tržišne ekonomije“ u WTO, niti će ga uskoro dobiti, ako se pitaju najglasniji protivnici odobravanja takvog statusa – SAD i EU.
Ni Indiju, veliku privredu u usponu, ne zaobilaze protekcionističke dileme. Nedavno je indijska kompanija „Ola“, pandan „Ubera“, zatražila da se obezbede jednaki uslovi poslovanja za sve i da se spreči „damping kapitala“ – u prevodu, da se spreči da „Uber“ svojim kapitalom iz inostranstva finansira sopstvene gubitke u Indiji i tako uništi lokalnu konkurenciju. Novinarka Forbsa Suparna Gosvani, upitala je predstavnika „Ole“ zašto nisu primenili tu logiku kada su svojim kapitalom ugušili konkurenciju samostalnih taksista, i dobila odgovor da je „tada situacija na tržištu bila drugačija, a da su danas taksisti zadovoljni saradnjom sa njihovom kompanijom“.
Kako se u praksi sprovode u delo vrednosti slobodnog tržišta, najbolje se vidi na svojevrsnoj top listi koju je napravila organizacija za analizu trgovinskih politika Global Trade Alert (GTA). Sastavili su spisak od deset zemalja koje najviše koriste protekcionističke mere. Na prvom mestu je Indija, na drugom SAD, slede Rusija, Argentina, Brazil i Kina, da bi na desetom mestu bila EU.
Milica Rilak, BiF
